Atomski zdesna
Atomski zdesna i atomski sleva bile su naredbe tokom pešadijske …
Sećanje na želo i delo Save Šumanovića
Pesnik zavičajnih boja i sremačkog sunca
25
avg
Mnogi meštani Šida, prolazeći pored Galerije slika „Sava Šumanović“, ne znaju da je to jedino mesto u Šidu i Srbiji na kojem je smešten najveći broj slika čuvenog srpskog slikara, Save Šumanovića. Osnovana je 1952. godine na temelju darovnog ugovora, kojim je slikareva majka Persida Šumanović poklonila gradu Šidu legat od 417 slika njenog pokojnog sina Save i porodičnu kuću u kojoj se nalazio Sreski sud.
U razgovoru sa direktorom Galerije, Vesnom Burojević, pokušali smo da izdvojimo nezaobilazne segmente života ovog umetnika i prvog slikara koji je uveo našu likovnu umetnost u savremene evropske tokove. To je čovek zahvaljujući kome se o Šidu govorilo, ne samo u zemlji, već i u širokim krugovima inostranih ljubitelja Savinog dela.
Najveći srpski slikar
Sava Šumanović, najznačajniji slikar srpskog slikarstva 20. veka, je rođen 24. januara 1896. godine u Vinkovcima, gde je njegov otac Milutin bio šumarski inženjer. Međutim, zbog ranog očevog penzionisanja, vratili su se u Šid kada je Sava imao četiri godine. NJegovi roditelji su poticali iz uglednih i bogatih građanskih porodica. Verovatno je i to doprinelo tome da Sava svoje vreme i volju može posvetiti učenju i kreativnom radu, te postati najobrazovaniji slikar srpske likovne umetnosti.
U Šidu je završio osnovnu školu, a u Zemunu Realnu Gimnaziju. Iako je Savin otac imao želju da njegov sin jedinac postane advokat, Sava je bio odlučan u nameri da slikarstvo postane njegov životni poziv. Iako je u to vreme bilo sramotno i beskorisno školovati se za slikara, majka Persida je podržala sina u toj odluci i ubedila oca, tako da Sava upisuje i uspešno završava zagrebačku Višu školu za umjetnost i obrt, gde se upoznao sa radovima Mikelanđela, Rubensa, Rembranta i drugih renomiranih slikara. Živi i uči u okruženju mladih i naprednih umetnika koji će kasnije, kao i on, postati priznati i cenjeni stvaraoci.
Prvu samostalnu izložbu priredio je 1918. godine u Salonu Urlih u Zagrebu, predstavljajući pejzaže i predele iz okoline tog grada, a već na drugoj 1920. godine, Savina dela su veoma pozitivno ocenjena od strane kritičara, a i prodao je veliki broj slika. Dobivši i očevu podršku, iste godine odlazi u Pariz, tadašnji centar umetničkih zbivanja, usavršivši kompoziciju, po kojoj je njegovo stvaralaštvo poznato.
U leto 1921. godine, iz tako visokih evropskih krugova, vraća se u Zagreb, ali konzervativna domaća publika i kritika nisu prihvatile novi moderan stil. Sava je tokom naredne četiri godine života u Zagrebu pokušavao da promeni njihovo mišljenje, ali mu to nije polazilo za rukom. Odlučuje da se vrati u Pariz, ali uslovi pod kojima je dobio vizu bili su poražavajući za Savu, velikog frankofila i umetnika. Naime, u Parizu je imao status učenika i, samim tim, nije imao dozvolu za prodaju slika, a ni neograničen boravak u prestonici evropske umetnosti. Nakon jedne grupne izložbe u Parizu 1926. godine, francuska vlada otkupljuje sliku Akt koja se danas čuva u muzeju u Monpeljeu, a ugledni francuski časopisi pišu o Savi Šumanoviću. Tada nastaju brojna, danas veoma poznata, Savina dela, kao što je Pijana lađa.
Povratak u zavičaj
Otežani uslovi rada, loše kritike koje su usledile i drugi lični događaji doveli su umetnika do nervne iscrpljenosti, pa se 1928. vratio u Šid, gde je pronašao mir slikajući predele. Tada su nastale prve slike šidskih pejzaža, na kojima je primetna jedinstvena svetlost i atmosfera zavičaja. Uspeh, koji mu je podigao poljuljano samopouzdanje, ostvario je izlažući, na Novom univerzitetu u Beogradu, slike nastale u Parizu.
Pozitivno ocene publike i kritike vratile su Savu u omiljeni grad Pariz, gde je marljivo slikao i družio se sa ljudima koji su određivali pravce umetnosti. Međutim, nemogućnost produžavanja vize i problem koji su Francuzi imali sa Savinim slovenskim prezimenom, teškim za izgovaranje, doveli su do povratka ranijih problema sa zdravljem. Te 1930. godine, Sava se sa majkom vraća u Šid, oporavlja se, te nastavlja rad ustaljenim ritmom. Nakon očeve smrti 1937. godine preuzima vođenje porodičnog imanja i tome prilazi krajnje ozbiljno i odgovorno, kao i svemu u životu.
Ovaj period obeležile su i velike pripreme za samostalnu izložbu u Beogradu, održanu 1939. godine na kojoj je izložio čak 410 platana. Kritika je ova dela odlično primila, što je rezultiralo povećanjem Savine želje za radom i dokazivanjem. Najveći deo inventara Galerije i neprevaziđe vrednosti koje grad Šid poseduje, svedoči o velikom poletu koji je slikar doživeo nakon uspele izložbe.
NJegovi i danas živi sugrađani prisećaju se da je Sava imao ličnog kočijaša i da je tako obilazio razna mesta i sremačke predele, koji su mu budili inspiraciju. Kažu da je bio osobenjak, odviše uredan i obučen po poslednjoj modi, da je retko komunicirao s ljudima. Veruje se da je to bio jedan od načina umetnika da svu svoju energiju očuva i usmeri je na slike.
Po izbijanju Drugog svetskog rata, Sava biva kratko vreme mobilisan u Osjeku, ali kada se vratio u Šid neumorno nastavlja sa radom. Te 1942, poslednje godine njegovog života i stvaranja, radio je na svom ciklusu velikih platna Beračice. Kako je Sava uredno zabeležio, poslednja od tri slike ostala je da se suši na štafelaju, tog 28. avgusta 1942. godine, kada je zajedno sa još 150 Srba iz Šida uhapšen i odveden u Sremsku Mitrovicu. Zajedno sa svojim sugrađanima, Sava Šumanović je streljan i sahranjen u jednoj od masovnih grobnica. Na ovako tragičan način, okončan je život jednog od najznačajnijih velikana srpskog slikarstva. NJegova dela su ostala da svedoče o velikom talentu, temeljnom obrazovanju i strpljivom radu, sačuvana i tamo gde bi sam umetnik najviše želeo, u zavičajnom Šidu.
Pijana lađa nacionalno blago
Sava Šumanović nas je zadužio mnogo čime, ali prvenstveno svojim delima. Najznačajniji događaj u celokupnom njegovom stvaralaštvu, ali i srpskoj modernoj likovnoj umetnosti, je nastanak slike Pijana lađa 1927. godine. Nastala je u Parizu u grčevitom radu za samo sedam dana i noći. Inspiraciju za ovo ekspresionističko delo monumentalnih dimenzija (1,9 metara puta 2,5 metara), pronašao je u Remboovoj istoimenoj pesmi, koju je baš tada prevodio Rastko Petrović i Žerikoovoj slici Splav meduze. Pijana lađa je danas ponos zbirke Muzeja savremene umetnosti u Beogradu i čuva se kao nacionalno blago. Galerija slika „Sava Šumanović“ u Šidu poseduje tri skice za ovu sliku, a jedna od njih je uvek deo stalne postavke.
Po povratku u roditeljski dom Savi su obezbeđeni najbolji mogući uslovi za rad. NJegova majka Persida učinila je sve kako bi njen sin nesmetano slikao. Najveća prostorija u kući pretvorena je u Savin atelje, imao je sav neophodan materijal, pa čak i ličnog kočijaša sa kojim je obilazio sremačke predele. Za tih deset godina stvaranja u Šidu naslikao je oko 600 slika.
Dve teme, koje ga okupiraju u ovom periodu su akt i pejzaž, a ono što dominira u svim tim delima je svetlost. Verovao je i često govorio da sunce nigde ne sija kao u Sremu. Radio je u ciklusima, kao i brojni drugi majstori koji su težili jedinstvu stila.
Sećanja Šiđana
Još uvek među starijim meštanima Šida ima onih koji žive sa budnim sećanjem na Savu Šumanovića. NJihove priče govore o danima kada je Sava boravio u zavičajnom Šidu i u osunčanim sremskim predelima pronalazio inspiraciju. Za to doba, slikarstvo je bilo nesvakidašnje i nerazumno životno opredeljenje, naročito ako potičeš iz bogate i ugledne porodice i ako poseduješ veliko imanje, o kojem treba brinuti. Sava, iako je poticao baš iz takve porodice, opredelio se za ono što je najbolje znao i što mu je donelo ugled i poštovanje, ne samo u zemlji, već i u evropskim likovnim krugovima. Osobenost, koja je i danas svojstvena umetnicima, posedovao je i Sava Šumanović. Ona se sastojala u dugim i osamljenim šetnjama, oskudnoj komunikaciji sa komšijama i poznanicima i svakodnevnom oblačenju po poslednjoj modi. Bio je organizovan i sistematičan, čovek po kojem se, kako se u narodu kaže, mogao navijati sati. Čudno je bilo i to što se deci obraćao sa poštovanjem i jednakim pozdravom, koji bi kadgod uputio i odraslima. Bilo je to vreme kada su deca imala mnogo manje prava, nego danas, ali Sava je, boraveći u Parizu, toliko proširio vidike da mu starosna diskriminacija, tipična za provinciju, baš ništa nije značila. Kada bi ga sretali u polju, umesto motike, on je imao svoj alat – blok i boje, a kada bi otpozdravljao činio bi to dubokim naklonom, netipičnim za ono doba i malo mesto poput Šida. Ma koliko njegovo ponašanje bilo čudno i nesvakidašnje, treba napomenuti da je euforija rada, u kojoj je tada stvarao, zahtevala ogromnu koncentraciju i energiju. Tu usredsređenost na slike i potpunu posvećenost mogao je postići jedino pomenutom izolovanošću.