MALO IZOŠTRENO

Glogov kolac za lakomislenost

Gradonačelnik Beograda u tehničkom mandatu Aleksandar Šapić obratio s javnosti sa predlogom da se posmrtni ostaci Josipa Broza Tita premeste u njegov rodni Kumrovec, pa da se nakon toga Kuća cveća pretvori u muzej srpske istorije. U takvom muzeju „treba da počivaju koji su nas zaista branili, kao što su Stepa Stepanović, Živojin Mišić, Radomir Putnik i drugi“. Kako Srbija već ima Istorijski muzej u Beogradu, Šapić izvesno misli na ustanovu koja bi bila srpski pandan Muzeju „25. maj”.
Na srpskoj desnici je posle raspada Jugoslavije, u vreme predizbornih kampanja, bilo više glasova u prilog izmeštanju Brozovih posmrtnih ostataka iz Kuće cveća, a najčuvenija bila je obznana Vojislava Šešelja da će sa glogovim kocem upasti u Kuću cveća i smiriti „vampira Broza“ za sva vremena. Šapić je, međutim, prvi uspeo da bude ozbiljno saslušan u ozbiljnim javnim krugovima, jer je njegov autoritet gradonačelnika u tehničkom mandatu i verovatnog gradonačelnika posle izbora drugog juna neka mogućnost da bi promišljanje na ovu temu moglo da se formalizuje kroz nekakvo komisijsko razmatranje budućnosti ovakve Kuće cveća.
Mnogi su u Srbiji skloni da zasluge za donošenje Ustava iz 1974. godine, koji je bez sumnje doveo do raspada Jugoslavije i do građanskog rata, pripišu Edvardu Kardelju, odričući tako Josipu Brozu intelektualni kapacitet za prikriveni projekat Jugoslavije kao inkubatora za nove države Hrvatsku i Sloveniju. Time proizvode slovenačkog učitelja u gorostasnog političkog stratega, a bravaru Josipu Brozu odriču velike političke škole Kominterne i nesumnjivi dar za upravljanje narodnim masama. Biće da nisu u pravu, i biće da je prekaljeni agent Kominterne i spretni vođa Narodnooslobodilačke vojske dobro znao šta će proizvesti Ustav iz 1974. godine. Uz dužnu ogradu da krvoproliće nije bilo obezno pri izrastanju Hrvatske i Slovenije u nezavisne države.
Dovoljan je, naime, samo jedan Valterov, kako se Josip Broz potpisivao, izveštaj Kominterni, onaj iz jula 1941. godine o položaju i događajima u Jugoslaviji, pa da se stekne uvid o politički veoma obrazovanom čoveku. Može se sa dosta osnove uzeti verovatnoća da se Broz Ustavom iz 1974. godine držao nekakvog projekta Treće internacionale.
Slobodan Milošević je politički izrastao upravo na Ustavu iz 1974. godine, kao što su i ostali partijski lideri republika federalne države ovim ustavom „pozvani“ da republičke organizacije komunista povedu ka ostvarivanju nacionalnih interesa. Svi republički lideri Saveza komunista, nastali u inkubatoru Ustava iz 1974. godine, stekli su poštovanje i zaslužene penzije u svome narodu, svi osim Slobodana Miloševića. Samo su Srbi kaznili svog prvog među komunistima, nalazeći neoprostiv greh u politici kakvu su Hrvati i Slovenci slavili kod svojih partijskih vođa kao dosledno postupanje po projektu Ustava iz 1974. godine. Samo su Srbi kaznili svog prvog među komunistima, isporučili ga neprijateljskom sudu u Hagu, u čijem je pritvoru i skončao. Samo su Srbi svog prvog komunistu, razvijenog na Ustavu iz 1974. godine, nastavili da i mrtvog kažnjavaju ne dozvoljavajući mu ni predsedničku sahranu, zbog čega i danas počiva u dvorištu svoje rodne kuće u Požarevcu. Za razliku od Josipa Broza, čije posmrtne ostatke Srbi i dalje, o povelikom trošku poreskih obveznika, čuvaju u Kući cveća.
U celoj srpskoj istoriji nema groba koji se sa tolikom pažnjom i tolikim pijetetom čuva kao što se čuva i poštuje grob agenta Kominterne.
Pisana istorija NOB i Jugoslavije posle Drugog svetskog rata još uvek je sputana i zamućena ideološkom obradom činjenica, ali se mnogim Srbima čini da su „provalili istinu“ i da znaju da je Broz bio kamena srca prema Srbiji i Srbima. Najmanje nekoliko „fakata“, po njima, dokazuje njegovo neprijateljstvo: teranje srpske mladeži u klanicu Sremskog fronta u fazi nemačkog povlačenja, prestankom obaveznog streljanja zarobljenika pri ulasku Narodnooslobodilačke vojske u Hrvatsku, cepanje srpske nacije pravljenjem novih nacija na njenom resursu, cepanje Srbije pokrajinama pred donošenje Ustava iz 1974. godine, koji će republike proglasiti državama sa pravom otcepljenja…
Neki drugi Srbi, međutim, slave Broza zbog revalorizacije društvene uloge radničke klase, zbog socijalne jednakosti i jednakih šansi mladih iz svih društvenih slojeva, a posebno nepokolebljivu ljubav i lojalnost dugovali su mu, u borbi zaslužni, proleteri koji su se uselili u bogate domove streljanih ili izbeglih „državnih neprijatelja“ ili izbegle „reakcionarne buržoazije“.
Jedno je skoro sasvim jasno: najveći sin naših naroda vodio je i oslobođenje Jugoslavije, i ugradnju mehanizma za njen raspad, mehanizma u vidu Ustava iz 1974. Izgleda da je agent kominterne sa tajnim imenom Valter, preduzeo je ovim ustavom ono na šta se obavezao Kominterni, koja je Jugoslaviju dokazano gledala kao na „tamnicu južnoslovenskih naroda“, naslednicu velike austrougarske „tamnice naroda“.
Ipak, poštovaoci „najvećeg sina naših naroda“ ne treba da brinu da će se Šapićeva inicijativa formalizovati i dobiti nekakvu radnu grupu koja bi od jednih bila ohrabrivana a od drugih pljuvana. Posle izbora, kada krenu poslovi oko metroa i nastavka Beograda na vodi, inicijativa će se istopiti kao fleka aprilskog snega. Ništa se oko Kuće cveća neće dogoditi dok ne proradi glogov kolac. Ali ne onaj Šešeljev, namenjen za Brozove mošti, već glogov kolac za srpsku naivnost i lakomislenost.
Dragorad Dragičević