ZORANA PUŠARA IZ LAĆARKA, TRAIL TRKAČICA, OKUŠALA SE U EKSTREMNO TEŠKOJ ULTRAMARATONSKOJ TRCI NA 110 KILOMETARA

Kad izazov i avantura postanu sportski užitak

Pošto nije bilo momaka iz kluba bila mi je „frka“, naročito kad sam na 18. kilometru staze preko Googla saznala da se nalazim svega 200 metara od hranilišta za medvede. Naravno, poneta povišenim adrenalinom ubrzala sam trčanje, ali to je neka naša „ludačka“ ultramaratonska ćud – da na mesta gde lovci idu opremljeni puškom, mi odlazimo na trčanj, kaže Zorana Pušara
Za Zoranu Pušaru iz Laćarka, koja se dugo bavila rekreativnom atletikom i polumaratonom, poslednje dve godine, od kako je ušla u svet trail – šumskog i planinskog trčanja, predstavljaju jedinstveno sportsko i životno iskustvo začinjeno dozom avanture, izazova i neizvesnosti. Kako drugačije objasniti maratonske i ultramaratonske trke koje traju danima i noćima, po nekad tridesetak i više sati, na planinskim stazama od nekoliko hiljada metara visinske razlike. Na ovakvim stazama okruženim prirodnim rastinjem lako se može desiti da vam se putevi ukrste sa kretanjem medveda, zmija i drugih stanovnika šumskog sveta. Zorana Pušara je očigledno hrabra i energična žena, majka troje dece, sportskog i odvažnog duha. U „trail“ i ultramaratonskim trkama ne samo što je pronašla izazov koji „drži“ adrenalin, već je za kratko vreme napravila i zadovoljavajuće rezultate. Poslednji poduhvat je bio njeno učešće na ultratrail spektaklu „100 milja Istre“ u Hrvatskoj početkom aprila 2024. godine gde je preko 2.600 takmičara iz celog sveta testiralo granice svoje izdržljivosti, boreći se sa prirodnim preprekama i visinskom razlikom od gotovo 4000 metara. Zorana je na zahtevnoj ultratrci od Buzeta do Umaga dugoj 110 kilometara savladala neverovatnu deonicu od 90 kilometara, završivši trku nadomak poslednje deonice kao 14. žena u konkurenciji Evropljanki. Prošle godine bila je najuspešnija u domaćoj trail trci na 15 kilometara održanoj na Divčibarama. Sportska avanturistkinja iz Laćarka ovde se na zaustavlja. Aktivno se priprema za veliku ultramaratonsku feštu naredne godine u italijanskom gradu Lavaredu. Tamo je izborila učešće zahvaljujući rezultatu sa istarskog ultramaratona.

Priprema za italijanski ultramaraton
Aprilska trka u Istri bila je Zoranin prvi ultramaraton. Lični i porodični zdravstveni problemi umalo su sprečili njen odlazak u Hrvatsku, ali je želja starije ćerke bila presudna. U pratnji svojih devojčica spakovala je sportske kofere. Kao i ostali ultramaratonci, nosila je obaveznu opremu – prvenstveno ranac propisanog sadržaja sa rezervnom opremom, hranom, vodom, preobukom i materijalom za prvu pomoć. Na žalost, fizička tegoba i nedostatak iskustva sprečili su da na ovom takmičenju u zadatom roku prođe kroz cilj.
– Da smo o ovoj temi razgovarali neposredno posle ultratrke u Hrvatskoj, rekla bih vam da tako nešto više nikad u životu neću probati. Ali, posle svega nekoliko sati shvatila sam da je baš to ono što me interesuje, nešto me prosto „hrani“. Ultramaraton održan 6. aprila bio je fantastično iskustvo za mene, iako zahtevno i ni malo naivno. Imala sam zadatak da u toku 28 časova pređem deonicu od 110 kilometara na kamenitom primorskom terenu sa mnogim uzbrdicama i padovima. Ekipu smo činili trener, ja i četiri drugara iz kluba. Vredno smo se spremali na mnogim srpskim planinama. Na Suvoj planini radili smo noću kao bi smo se prilagodili i noćnim uslovima, kaže Zorana Pušara koja nam je opisala i dramatičan momenat posle 90. kilometra kada noge nisu mogle dalje. Naime, tetive i mišići nogu nisu dozvoljavali da napravi bilo kakav pokret i Zorana je u 16 satu trke, u jedan sat posle ponoći prijavila odustanak od trke. Sa takmičarske staze bukvalno je izneta, bez mogućnosti da samostalno hoda. Kakav – takav oporavak usledio je tek posle prespavane noći i dugotrajnog stajanja u morskoj vodi. Zorana jeste izbegla najteže zdravstvene tegobe poput dehidratacije, povreda, mentalnih problema ili gubljenja svesti, ali je „platila“ danak neiskustvu. Do famoznog 90. kilometra imala je sjajno prolazno vreme. Da je u tim trenucima iskoristila priliku i nekoliko sati odmorila, nesumnjivo bi u u roku od 28 časova prošla kroz cilj u Umagu. Bez obzira na to, naredna ultramaratonska fešta u Italiji na 130 kilometara staze biće prilika za novo iskustvo. Predstojećeg leta u Srbiji uslediće niz pripremnih trka manje dužine, najpre na Goču, a potom i u Bosni. Ni Tradicionalni Fruškogorski maraton neće proći bez hrabre Zorane. Na prošlogodišnjoj jesenjoj fruškogorskoj trci bila je treća.

Ulazak u složnu familiju ultramaratonaca za Zoranu je bio pravo sportsko otkrovenje. Od prvog treninga „zaljubila“ se u savremenu trkačku disciplinu. U svetu je ona na mnogo višem nivou, ali i Srbija ima grupu ozbiljnih trkačkih entuzijasta. Uprkos tome što treninzi i takmičenja traže „spartansku“ pripremljenost i mušku izdržljivost u grupi planinskih i ultratrkača itekako ima devojaka i žena. Neprevaziđeni Jovica Spajić, pripadnik Specijalne antiterorističke policijske jedinice koji je trčao najteže svetske staze od preko 350 kilometara uzor je većini srpskih ultratrkača. Atletičarka iz Laćarka koja je jedina ultratrkačica sa šireg područja grada Mitrovice članica je beogradskog kluba „Runing Coas“. Za ulazak u ovaj – po mnogo čemu ekstremni i čini se, više muški sport, Zorana se olučila u momentima kada su se neke kockice u njenom životu složile. Dugoprugašica i članica Atletskog kluba „Srem“ u porodičnom životu ostvarila se kao majka troje dece – Andrijane, Borjane i Vujadina. Klinci su povukli sportsku crtu roditelja i aktivno treniraju u raznim disciplinama.
Zorana je kao devojčica iz Sarajeva došla u Sremsku Mitrovicu. Izvesno vreme bavila se odbojkom i rukometom, ali je atletika ostala njena najveća ljubav. Pošto nije tip koji bi „vijao“ takmičarske rezultate, opredelila se za rekreativno trčanje sa ciljem da u njemu što više uživa.
– Za mene je ovakva aktivnost potpuno novo iskustvo jer stupanjem na šumsku stazu postajem potpuno nova ličnost rešena da savladam izazove koji su preda mnom. Trčanje u šumi kroz prirodu bitno se razlikuje u odnosu na klasične atletske staze i gradske uslove. Ovde ste okruženi lepotama, ali i izazovima prirode. Primera radi, svoje treninge izvodim na Fruškoj gori a ni jedan od njih nije isti. Iako su to uglavnom staze, menjaju se priroda i godišnja doba, a vi ste u stalnom pokretu, u neizvesnosti jer ne možete da znate šta vas očekuje do krajnje tačke. Kao primer mogu uzeti trening koji sam zimus sama radila na Tari. Pošto nije bilo momaka iz kluba bila mi je „frka“, naročito kad sam na 18. kilometru staze preko Googla saznala da se nalazim svega 200 metara od hranilišta za medvede. Naravno, poneta povišenim adrenalinom ubrzala sam trčanje, ali to je neka naša „ludačka“ ultramaratonska ćud – da na mesta gde lovci idu opremljeni puškom, mi odlazimo na trčanje. Zato su naši treninzi i trke – iako iscrpljujući, daleko od dosadnih i monotonih. Kiša, oluja, sneg ili vrućina ovde se podrazumevaju a neretko se desi da na nekom račvanju na stazi zalutamo ako ne vidimo markaciju ili je prethodni trkač u želji da konkurentima zavara trag, namerno skloni, kaže Zorana Pušara i objašnjavajući način treninga i pripreme za takmičenja.
Dejan Mostarlić
FOTO:
Zoranina ekipa ultratrkača na trci u Istri
Zorana Pušara u autentičnom ambijentu trail trke

OKVIR