LSK I LSK-OVCI: OTRG­NU­TO OD ZABO­RA­VA – BOŽA VUKO­LIĆ

To su stvar­no bile godi­ne …

Već sa 16-17 godi­na Boža Vuko­lić (60) je zai­grao za prvi tim LSK-a. Bilo je to u Iri­gu, i kako sam kaže, bila je to izu­zet­na čast. Igra­ti sa Pani­ćem, Momom Dro­ni­ćem, Boškom Laza­re­vi­ćem, Dra­ga­nom Vet­mi­ćem, Tomom Divlja­kom, Vla­dom Mal­ba­ši­ćem, Ivi­com Gom­ba­rom, Bog­da­nom Pre­ce­pom, Dra­ga­nom Jova­no­vi­ćem i osta­lim LSK-ovim prvo­tim­ci­ma, koji su obe­le­ži­li celu jed­nu epo­hu laća­rač­kog klu­ba, za mla­dog igra­ča kakav je u to vre­me bio, pred­sta­vlja­lo je i iza­zov i pri­vi­le­gi­ju.

Ja bih Pejo­vi­ća sutra sta­vio za tre­ne­ra

Sma­tram da nas je Bran­ko Her­ceg naj­vi­še nau­čio, i posle njega Miro­slav Bala­šćak. Ali, niko od moje gene­ra­ci­je neće reći ništa loše ni za jed­nog tre­ne­ra. Her­ceg je radio sa nama poje­di­nač­no i što smo nau­či­li, nau­či­li smo od njega. Imao je dara da svo­je zna­nje pre­ne­se dru­gi­ma. Istog tog dara ima i Pre­drag Pejo­vić, koji je bio jedan od naj­bo­ljih fud­ba­le­ra, ne samo svo­je gene­ra­ci­je. Sto puta sam im pred­la­gao da Pejo­vić sta­ve za tre­ne­ra LSK-a, on zna da poka­že i pre­ne­se zna­nje isto kao što je Her­ceg znao. Ja bih Pejo­vi­ća sutra sta­vio za tre­ne­ra, jer je bio među naj­bo­lji­ma. Gde god da si ga sta­vio on je dobro igrao, a ima i peda­go­škog dara.

Dva­na­est godi­na Boža Vuko­lić je bio stan­dard­ni LSK-ov bek. Igrač­ku kari­je­ru je zavr­šio 1990. godi­ne, a godi­ne pro­ve­de­ne u LSK-u pam­ti kao zlat­ne.

– Bilo je to div­no vre­me, a mi smo bili stvar­no dobra eki­pa. I na tere­nu i van njega. Bran­ko Her­ceg Masak je bio tre­ner kada sam ja zai­grao za prvi tim, sa nekih 16-17 godi­na. Posle mene su došli Goran Sta­nić, Jovi­ca Polo­vi­na, Želj­ko Šeik Siba, Milan Babić, Pre­drag Pejo­vić, Mir­ko Dra­gi­šić, i osta­li mla­đi igra­či. Pam­tim to vre­me ne samo po LSK-ovim dobrim rezul­ta­ti­ma i igra­ma, već i po veli­kom dru­gar­stvu koje je vla­da­lo među nama. Tada­šnji pred­sed­nik klu­ba Boško Nin­ko­vić je pra­vio naj­bo­lju atmos­fe­ru. Veče­ra za igra­če bila je orga­ni­zo­va­na sva­kog pet­ka, i sva­ke nede­lje posle utak­mi­ce, bez obzi­ra na to da li smo igra­li u gosti­ma ili kod kuće. Mno­gi od nas nikad nisu ni teži­li da idu iz LSK-a. Bilo je igra­ča koji su malo su odla­zi­li u „Srem“, ali su se vra­ća­li, pri­ča Boža Vuko­lić.

Atmos­fe­ra u klu­bu tih osam­de­se­tih godi­na je bila uvek izu­zet­na, a izu­ze­tan je bio i LSK.

O poli­va­nju i diza­nju

Nisam tokom kari­je­re imao nijed­ne ozbilj­ni­je povre­de. Iako sam igrao dosta gru­bo. Bili smo oštri, to je bilo stra­šno. Moma Dro­nić, Marin­ko Divljak i ja, baš smo igra­li gru­bo. Mislim da je Moma bio još gru­blji od mene. O Marin­ku da ne pri­čam. Dobro su raz­mi­šlja­li svi kad dola­ze u Laća­rak kako će pro­ći… Setio sam se toga kad sam čitao tekst o Gora­nu Sta­ni­ću u kom je pri­čao kako su njega „poli­va­li“ pro­tiv­nič­ki beko­vi. I mi smo „poli­va­li“. Sećam se da sam „polo­mio“ nekog Ili­ća koji je igrao za „Srem“. Igra­li smo neku kup utak­mi­cu, mislim na igra­li­štu mitro­vač­kog „Rad­nič­kog“. Počeo on da me dri­bla, i pro­vu­če mi lop­tu kroz noge i kaže: „Di ćeš, maj­mu­ne“? Ja ga sače­kam, i „dig’o“ sam ga da je odmah iza­šao napo­lje. Nisam mu ništa polo­mio, ali sam ga „digao“…

– To su stvar­no bile godi­ne, to dru­že­nje je nepo­no­vlji­vo, kao i to vre­me. Godi­na­ma smo odla­zi­li na pri­pre­me u Medu­lin, Makar­sku, Iga­lo, Leži­mir. Bilo je tu sva­ko­ja­kih dogo­dov­šit­na, bili smo mla­di… Naj­lep­še je bio u Medu­li­nu, tamo smo išli pet – šest godi­na. Naj­za­ni­mlji­vi­je je bilo u Leži­mi­ru, jer nas je Goj­ko Petro­po­ljac Đusa tada terao kao bog đavo­la. Nije bilo sta­za, mi smo trča­li po kana­li­ma, on nas gur­ne u šiblje, ne možeš da iza­đeš iz šiblja. Ali, ništa nam nije bilo teško… Bili smo mno­go dobra eki­pa. Kad je „Srem“ ispao iz višeg ran­ga i igrao sa nama, to je bio jako dobar der­bi. „Srem“ je imao dobre igra­če, gene­ra­ci­ja Rade­ta Iva­no­vi­ća, koji je bio ne samo naj­bo­lji igrač nego i naj­bo­lji čovek. Bio je tu i Mika Patak, Mita Nin­ko­vić, ali i tako jak „Srem“ mi smo pobe­đi­va­li, seća se Boža tog vre­me­na kada se fud­bal uglav­nom igrao iz ljuba­vi pre­ma samoj igri.
Vre­me­na su bila dru­ga­či­ja, sigur­ni­ja, a klub je vodio bri­gu o svo­jim igra­či­ma.

VETE­RA­NI LSK-a: Sto­je: Sava Anto­nić, Dra­gi­ša Panić, Slo­bo­dan Nin­ko­vić, Raj­ko Nin­ko­vić, Milu­tin Dro­nić, Duško Vasi­lje­vić, Boža Vuko­lić, Neboj­ša Seku­lić, Boško Kom­ne­no­vić (Ćira poštar), Bra­ne Tre­bo­vac, Pera Cuca­nić, Mili­voj Pokra­jac Pino­ja. Čuče: Goj­ko Vrsaj­ko­vić Pika, Boško Laza­re­vić, Dra­gan Vet­mić, Rat­ko Durać, Raden­ko Mija­to­vić, Ivi­ca Gom­bar, Marin­ko Plav­šić, Sini­ša Vuga, Ivi­ca Sime­u­no­vić Luja.

– U Novom Sadu smo igra­li tur­nir u malom fud­ba­lu i sećam se da smo u pau­zi sede­li Panić, Boško Laza­re­vić, Vla­da Mal­ba­šić, Slo­bo­dan Jova­no­vić Lelin, ja … I pri­šao nam je neka­da­šnji igrač „Voj­vo­di­ne“ i „Novog Sada“ Zoran Čolak, pitao nas koli­ko smo pla­će­ni. Bio je začu­đen kada smo mu rekli da mi nismo dobi­ja­li nov­ce. Isti­ne radi moram reći da se, upr­kos tome što nismo dobi­ja­li pre­mi­je, klub bri­nuo o sva­kom igra­ču, i što se tiče zapo­sle­nja, pomo­ći pri­li­kom pra­vlje­nja kuće, i sve­ga dru­gog. Tada nas je Boško Nin­ko­vić sve zapo­šlja­vao. Hte­li su mno­gi da igra­ju za LSK samo da bi dobi­li posao, ali ući u LSK nije bilo ni lako. Dola­zi­li su sa stra­ne, odi­gra­ju polu­se­zo­nu i odu, valj­da se to neka­ko potre­fi­lo da nas dese­tak bude­mo stal­no u klu­bu. Mi smo mogli radi­ti gde smo hte­li. Počeo sam da radim na Drv­nom kom­bi­na­tu 1983. godi­ne. Sa jed­nim dru­ga­rom sa posla sam sa raz­go­va­rao i on mi kaže da je iza­šao kon­kurs u „Jugo­teh­ni­ci“. To je bila slo­ve­nač­ka fir­ma koja je ima­la pred­stav­ni­štvo kod nas, u to vre­me jako dobra. Ja nisam ni pomi­šljao na to. Sutra­dan nazo­vem Boška, a on pita hoćeš da radiš, rekoh hoću i to je bilo zavr­še­no. Mla­đi igra­či, koji su dola­zi­li posle naše gene­ra­ci­je, poče­li su da tra­že nov­ce, ali i to je bilo sasvim razu­mlji­vo. Mi smo ima­li posao i dobre pla­te, a oni su tek poči­nja­li. K’o sad da gle­dam Vla­du Mal­ba­ši­ća koji je ustao i rekao: „Ovde nova­ca nema“, seća se Boža.
Pri­ču o svo­jim dani­ma u LSK-u Boža nasta­vlja evo­ci­ra­njem uspo­me­na na tre­ne­re sa koji­ma je radio. A tu poseb­no mesto zau­zi­ma­ju Bran­ko Her­ceg i Goj­ko Petro­po­ljac. Seća se i Đor­đa Milan­ko­vi­ća, Mile­ta Vule­ti­ća, Miro­sla­va Bala­šća­ka.

Simi­kić Sta­no­ja igrač utak­mi­ce

Na jed­nim pri­pre­ma­ma, ne sećam se tač­no koja je to godi­na bila, igra­li smo pri­ja­telj­sku utak­mi­cu pro­tiv beo­grad­skog „Rada“. Oni su tad bili Prva liga, vodio ih je Ljup­ko Petro­vić. To je jed­na od onih epi­zo­da koje se nikad ne zabo­ra­vlja­ju. Bilo je više tere­na, a Dra­gi­šu Pani­ća pre­va­ri Moma Dro­nić i kaže mu da se igra na nekom pogre­šnom tere­nu. Panić ode tamo, a tamo nema niko­ga. Utak­mi­ca poče­la, Panić zaka­snio, bra­ni Simi­kić. Izgu­bi­mo mi 9:1. I sad pro­gla­ša­va se igrač utak­mi­ce, a to je Sta­no­ja Simi­kić, naš gol­man, kroz smeh pri­ča Boža.

– Sva­ki tre­ner je imao svoj stil i metod rada. Bran­ko Her­ceg nas je naj­vi­še terao da radi­mo, a kod Goj­ka Petro­polj­ca Đuse smo naj­vi­še trča­li. Mi smo sva­kog pet­ka na tre­nin­gu igra­li utak­mi­cu odbra­na pro­tiv nava­le. I to je bilo baš žesto­ko, ali gle­da­li smo da se ne povre­di­mo među sobom. I pro­tiv pod­mlat­ka smo igra­li, ali kom­bi­no­va­no, nava­la pod­mlat­ka i odbra­na prvog tima pro­tiv odbra­ne pod­mlat­ka i nava­le prvog tima. Đusa nam je pri­čao kako je njega, dok je igrao fud­bal, tre­ni­rao pokoj­ni Aca Klič­ko­vić. Aca leg­ne na teren, podlak­ti se, i dokle god ga ne zabo­le lak­to­vi igra­či trče oko igra­li­šta. Isto tako je i on nas terao da trči­mo i onda mi njega posle ne znam koli­ko optr­ča­nih kru­go­va pita­mo: „Đusa, kad će tebe lak­to­vi zabo­le­ti?“, kroz smeh pri­ča Boža.

Iako je po kon­sti­tu­ci­ji bio tanak, visok i neka­ko krh­ke gra­đe, Vuko­lić je igrao pri­lič­no oštro, i bio je ono što se danas zove „mode­ran bek“ To je još pre više od 30 godi­na od LSK-ovih beko­va tra­žio Bran­ko Her­ceg, da istra­ča­va­ju i cen­tri­ra­ju.

– Ako bek ne istr­či tri – četi­ri puta i ne cen­tri­ra to nije pra­vi bek. Bek mora da istr­ča­va i cen­tri­ra i tako pra­vi „višak“, kaže dugo­go­di­šnji LSK-ov bek.
Dru­gar­stva sa LSK-ovog tere­na pre­li­la su se i u život van tere­na. Nasta­la su i opsta­la mno­ga pri­ja­telj­stva i kum­stva, veze koje ni dece­ni­je nisu poki­da­le.

Škola fudbala

– Naj­bo­lji drug mi je sva­ka­ko bio Boško Laza­re­vić. Kasni­je smo se i oku­mi­li, ali dobar sam bio i sa Momom Dro­ni­ćem, Vla­dom Mal­ba­ši­ćem. Vla­da je bio jako dobar igrač, čvrst, nisi mu mogao nika­ko pri­ći. On je bio sta­ri­ji od mene neko­li­ko godi­na, bio je koščat, tuk`o je i lak­tom, i ruka­ma i noga­ma. Dodu­še, i ja sam bio malo žešći, a on meni jed­nom pri­li­kom kaže: „Mali, jesi li ti nor­ma­lan, ubi­ćeš me“. Teško ga je bilo čuva­ti, kao i Ivi­cu Gom­ba­ra i Sta­ni­ća. Oni su bili neve­ro­vat­ni. Bilo je stvar­no dobrih igra­ča u to vre­me, prvo­kla­snih. Pisa­li ste o tome kako je Milan Babić dao gol u Bač­kom Jar­ku sa 45 meta­ra. Slič­ne golo­ve je davao i Jovi­ca Dro­bac Joja. Sećam se takvog jed­nog gola u Inđi­ji. Joja nije gađao, njemu Đusa kaže, sta­viš lop­tu i tamo ti je gol­man, uda­riš što jače i to ti je 90 posto gol. Dro­bac je imao je tako stra­šan uda­rac da igra­či nisu sme­li da sta­nu u živi zid, skla­nja­li su se koli­ko je jako šuti­rao. Sa gol­ma­nom Dra­gi­šom Pani­ćem je isto bilo doga­đa­ja. Bio je stvar­no odli­čan gol­man. Nekad smo i kasni­li zato što on nije došao sa njive, jer je vršio, ide­mo po njega na njivu direkt­no… Ili ga čeka­mo, a on trči pra­vo sa njive na utak­mi­cu. Bio je legen­da, nasta­vlja svo­ju pri­ču Boža Vuko­lić seća­njem na čuve­nog LSK-ovog gol­ma­na.

Tati­nim sto­pa­ma

Božin sin Miloš je još kao dečak kre­nuo tati­nim sto­pa­ma. Boža mu je bio prvi tre­ner. Među­tim, zani­mlji­vo je da je i ćer­ka Jova­na kao devoj­či­ca tako­đe tre­ni­ra­la fud­bal.
– Jova­na je bila bolja od Miloš, kroz smeh pri­ča Boža, Tada je eko­nom u klu­bu bila mama Gora­na Sta­ni­ća, i Jova­na dođe kod nje u svla­či­o­ni­cu, poski­da min­đu­še, obu­če se, već je bila oši­ša­na na krat­ko … Bila je jedi­na devoj­či­ca sme­je se Boža i doda­je da Jova­na nije dugo tre­ni­ra­la, brzo je pre­ki­nu­la.
– Miloš je igrao fud­bal čim je pro­ho­dao. Ja sam ga uvek vodio na utak­mi­ce. Tre­nut­no igra u Golu­bin­ci­ma, bio je u LSK-u, Erde­vi­ku, Divo­šu, u „Pod­ri­nju“. Naj­vi­še je igrao u novo­sad­skom „Indek­su“ dok je stu­di­rao. Igra na pozi­ci­ji beka i što­pe­ra i dobar je igrač, pri­ča Boža i doda­je da je kao otac sre­ćan što su on i supru­ga Ljubi­ca decu izve­li na pra­vi put i što su i Jova­na i Miloš izra­sli u dobre ljude.

Osam­de­se­te godi­ne su ina­če, bile po sve­mu bez­bri­žne godi­ne. Neka­ko se žive­lo opu­šte­no, upr­kos činje­ni­ci da su i onda vla­da­le neka­kve „kri­ze“, ali ništa što bi se moglo upo­re­di­ti sa dana­šnjim vre­me­nom. Bilo je nov­ca za kva­li­tet­ne pri­pre­me, za dobru sport­sku opre­mu, za dru­štve­ni život.

SA JED­NOG OD TUR­NI­RA U MALOM FUD­BA­LU: Sto­je Moma Dro­nić, Voja Divljak, Dra­gan babić, Toma Divljak. Čuče Boža Vuko­lić, Bra­ne Tre­bo­vac i Ran­ko Babić Tapa.

– Godi­na­ma smo išli na pri­pre­me u Medu­lin. Iz Medu­li­na nosim naj­lep­še uspo­me­ne. Zna­li smo, čim sed­ne­mo u auto­bus, od Mitro­vi­ce do Medu­li­na da igra­mo raub. Obič­no smo igra­li Ivi­ca Gom­bar, Dra­gan Jova­no­vić, Vla­da Mal­ba­šić i ja. Bilo je tu sva­ka­kvih deša­va­nja, i onih što nisu za novi­ne … Jed­na od lep­ših dru­že­nja su bila i na seo­skim sla­va­ma. Niko sem nas i „Sre­ma“ nije mogao ići na sla­ve da igra pri­ja­telj­ske utak­mi­ce. Oba­ve­zne su bile veče­re, muzi­ka, a mi smo bira­li smo gde ćemo ići, nismo hte­li ni u sva­ko selo da ide­mo, kaže Boža.

Zna­lo je to da bude i malo nezgod­no, ako doma­ći­ni poku­ša­ju da fru­stra­ci­ju što su sla­bi­ji izra­ze na nedžen­tlmen­ski način. Boža se seća doga­đa­ja iz Rav­nja.

– Sećam se sla­ve u Rav­nju, tu je raz­glas, muzi­ka, vijo­re se zasta­ve. Mi smo bili dosta jača eki­pa, a oko tere­na je bila posta­lje­na samo žica. Publi­ka sto­ji uz tu žicu, i to jako bli­zu, i svi uglav­nom piju pivo. A pivo sve u sta­kle­nim fla­ša­ma. I mi vodi­mo i vidi­mo da je publi­ka neza­do­volj­na što njiho­vi gube, a drže te fla­še u ruka­ma… Sve­sni situ­a­ci­je, da smo mno­go bolji, da doma­ći­ni gube, ali da smo na njiho­vom tere­nu, pola­ko smo se sku­plja­li ka sre­di­ni tere­na, niko nije smeo da trči pored aut lini­je, pre­pri­ča­va jed­nu od komič­nih situ­a­ci­ja Boža Vuko­lić.

On je bio grub, a mi još gru­blji

Igra­li smo u Beo­či­nu sa „Cemen­tom“ i Velja Zarić je bio rezer­vni gol­man. I sad, kažu njemu, nećeš bra­ni­ti, bra­ni­će Panić, što se i oče­ki­va­lo. Zarić ode u kafić da se malo „osve­ži“, jer šta ima veze, sva­ka­ko neće bra­ni­ti. Među­tim, kad je utak­mi­ca tre­ba­la da poč­ne, Panić kaže, ja ne mogu, ja sam povre­đen. A Zarić već dobro „osve­žen“ ne može da sto­ji na noga­ma, ali je morao da bra­ni. I izgu­bi­mo mi 4:1. Tada smo se dobro poko­ška­li sa „Cemen­tom“. Jedan brka je igrao half, a mi ga u Laćar­ku tukli, ubi­ja­li… On je bio grub, a mi još gru­blji. Bio je jači i krup­ni­ji od mene. I opsu­je on meni maj­ku i kaže: „Tamo si me tukao, sad ćeš da vidiš, sad si na mom tere­nu“. A ja njemu kažem: „I ovde ću te tući“. A Bane Milo­je­vić sko­či i ule­ti u teren, i drek­ne: „Jesi ti nor­ma­lan… vidiš koli­ki je?“ U stva­ri, nikad se nisam potu­kao. Bilo je gru­bih star­to­va, ali nije bilo tuče. U Bač­kom Jar­ku je isto zna­lo da bude gusto. Tri­bi­ne su bile dva metra od tere­na, i tu je bilo stvar­no stra­šno, kao i u Beo­či­nu.

Posle zavr­še­ne igrač­ke kari­je­re u prvom timu LSK-a, Boža Vuko­lić je dese­tak godi­na igrao i za vete­ra­ne.

POSLE POBE­DE: Dra­gi­ša Panić, Boža Vuko­lić, Dra­gan Jova­no­vić, Milu­tin Dro­nić Keza, Pre­drag Mar­ko­vić Cuka, Ivi­ca Gom­bar, Moma Dro­nić, Vla­da Mal­ba­šić, Lazar Lale Vule­tić i Jovi­ca Joja Dro­bac

– Bili smo stvar­no dobri. Pokra­jac je bio tre­ner, a legen­da Goj­ko Vrsaj­ko­vić Pika je sve utak­mi­ce odi­grao sa nama. U toj našoj ligi bile su tri eki­pe iz Šapac, šid­ski „Rad­nič­ki“, mitro­vač­ki „Rad­nič­ki“, „Srem“, „Pod­ri­nje“, „Jadran“ iz Golu­bi­na­ca, Kuku­jev­ci. Uvek smo bili među prve tri – četi­ri eki­pe. Zajed­nič­ka veče­ra na kra­ju sezo­ne uvek je bila u veli­koj sali „1. novem­bra“, tada bismo pode­li­li peha­re, pri­zna­nja, zna­lo je tu da bude i više sto­ti­na ljudi. Igrao sam u vete­ra­ni­ma do svo­je 50 godi­ne, zavr­ša­va svo­ju pri­ču Boža Vuko­lić, neka­da­šnji stan­dard­ni levi bek LSK-a.

Sve­tla­na Ćosić