22.06.2023.
Kolumna: Malo izoštreno, Kolumne

Zablude glumaca u politici

Pokazalo se da se popularnost umetnika ne hrani hranom popularnosti političara. Nijedan naš glumac svoju umetničku popularnost nije uspeo da konvertuje u političku, i nijedan nije značajno uvećao popularnost političke opcije kojoj je pristupio.

Glumac je umetnik koji svoj celokupan fizički i umni resurs pozajmljuje fiktivnom liku da bi ga oživeo na filmu ili pozorišnoj sceni. Nakon pozajmljivanja sebe umetničkom liku, bilo da je lik negativac bilo pozitivac, glumac se vraća u prethodno stanje, i spreman je za novu ulogu. Njegova umetnost uspešna je koliko je uspešna njegova transformacija u igrani lik.

Sve do Bate Živojinovića, Branislava Lečića, Nede Arnerić, ranije, i do današnjih protesta „Srbija protiv nasilja”, bilo je izgleda da o glumcima mislimo kao o umetnicima koji svoje političko uverenje ne ispoljavaju javno pre svega zato da bi izmišljene likove činili realnim pred publikom različitih političkih uverenja. Na protestu su, međutim, neki popularni glumci predstavili najširoj javnosti svoju političku ličnost, i tako razbili iluziju realnosti likova koje su odigrali.

Među nama je mnogo onih koji su na antivladinim protestima i na velikom provladinom skupu „Srbija nade” ili sasvim izgubili „svoje” glumce ili ih bar doživeli kao nepodesne predmete naših simpatija. Ima nas koji više nećemo „verovati” ulogama Dragana Bjelogrlića, Nikole Koja, Jelisavete Sabljić, Marka Janketića i drugih, jer su svoj umni i fizički resurs, osnovno sredstvo svoje umetnosti, indentifikovali sa sasvim određenom političkom opcijom koju nećemo moći da sklonimo ispred očiju kada ih budemo gledali u oživljavanju fiktivnih likova. Ima nas koji ćemo političku identifikaciju Lazara Ristovskog sa vladajućom partijom videti kao smetnju u gledanju njegovih uloga.

Ovo važi i za pisce koji su se upregli u dnevnu politiku i tako nekima od nas onemogućili da njihove knjige uzimamo u ruke kao svetinju koju će sa istim poštovanjem uzimati i čitalac političkog uverenja drukčijeg od našeg.

Glumci su očigledno naseli pozivu političara da svoju umetničku popularnost pozajme njima i tako doprinesu rastu njihove popularnosti kod birača. Pokazalo se da se popularnost umetnika ne hrani hranom popularnosti političara. Nijedan naš glumac svoju umetničku popularnost nije uspeo da konvertuje u političku, i nijedan nije značajno uvećao popularnost političke opcije kojoj je pristupio.

Slobodan Milošević jedva da je išta uvećao svoju veliku popularnost pristupanjem megapopularne filmske zvezde Bate Živojinovića njegovoj partiji. Megapopularni pisac i vrhunski intelektualac Dobrica Ćosić nije ni prstom mogao da makne pred njegovom političkom demontažom koju je preduzeo političar Vojislav Šešelj. Branislav Lečić i Neda Arnerić doprineli su samo atrofiji Demokratske stranke. Sergej Trifunović je svojim političkim angažovanjem uspeo samo da se čaroliji njegove glumačke umetnosti podjednako više ne veruje kao i njegovom političkom programu. Lazar Ristovski se pridružio već megapopularnom političaru Aleksandru Vučiću, a nema relevantnih pokazatelja da ga je baš on učinio i za promil popularnijim.

Udruživanje političara i glumaca bezmalo je opisano u Krilovljevoj basni o lisici i gavranu. Upecani na atribute kao što su „proslavljeni” i „veliki”, glumci „Srbije protiv nasilja”, a bogme i glumci „Srbije nade”, ustupaju svoju popularnost političkoj opciji i tako trajno gube nevinost čarolije svoje profesije.

Nedavno je glumac Tihomir Stanić opisao stvaralačku ulogu umetnika kao dijalektičku pobunu. Umetnik, kaže Stanić, mora biti na strani slabijeg, a onog časa kada slabiji postane pobednik, umetnik mora da menja stranu. Ali to čini samo svojim umetničkim radom i pobunom humanističke prirode.

Mi ne znamo tačno na šta je jugonostalgičar Đorđe Balašević mislio stihom „ne lomite mi bagrenje”, ali je verovatno da se u stihu krije vapaj za zaštitu iluzija koje nas ne čine srećnima već manje nesrećnima. Ne budite lisica iz Krilovljeve basne, ne uzimajte nevinost umetnosti bez koje naše bagrenje ne može.

Svetozar Marković je 1868. godine u članku „Pevanje i mišljenje” i 1870. u članku „Realnost u poeziji” zamerio piscima svoga vremena što ne prikazuju istinito narodni život i društvenu stvarnost, što ne doprinose osvajanju boljeg života za narod. Odgovorio mu je 1870. godine perjanica svoje pesničke generacije Laza Kostić rečima da priznaje kako narod teško živi, ali o tome mora da se govori na drugim jezicima, a ne na pesničkom. „Ne znate vi kakav je Pegaz! Ta ni najobičnija raga ne pije iz valova koga su drugi konji izbarlijali, a kamo li on, krilatić!”, rekao je Kostić.

Nešto se loše događa sa Pegazom. Ili više nije probirljiv, i pije na bari. Ili je lisica iz Krilovljeve basne nekoga drugog proglasila Pegazom.

Unestite reč ili frazu koju želite da pronađete.