MARINKO PLAVŠIĆ, NEKADAŠNjI FUDBALER I TVORAC MLADIH USPEŠNIH GENERACIJA LAĆARAČKOG „LSK-A“

Ostala su lepa sećanja i poštovanje za sva vremena

Marinko Plavšić, više od pola veka u fudbalskom sportu

Jedan od mnogih koji su ostavili dubok trag u istoriji laćaračkog „LSK-a“ svakako je Marinko Plavšić, nekadašnji fudbaler, a potom i koordinator rada sa mlađim selekcijama kluba i njihov trener. Ljubav prema fudbalskoj buba mari i laćaračkom klubu preneo je na sinove Maria i Marka, koji su od najmlađih dana dobar deo vremena proveli na terenu pokraj vrtića i laćaračke pravoslavne crkve. Baš kao i tata Marinko, najveći deo igračke karijere bili su deo matičnog kluba. Marinko Plavšić, popularni Mare, u fudbalskom sportu je pune 53 godine, kao igrač, trener, sudija i delegat. Zbog profesionalnih obaveza koje ima kao vlasnik knjigovodstvene agencije poslednjih godinu i više dana distancirao se od aktivnog fudbalskog rada, za koji ga vezuju lepa sećanja, naročito u višegodišnjem periodu rada sa najmlađima u dresu zeleno – belih. Na jednoj od zajedničkih fotografija pored trenera Plavšića i Bože Vukolića nalaze se dečaci rođeni u periodu između 1987. i 1993. godine. Među stotinak klinaca raznih generacija nalaze se i momci rođeni 1990. godine sa statusom jedne od najboljih selekcija kluba. Bezmalo ceo tim tadašnjih pionira i danas je aktivan u raznim fudbalskim ligama. Pored superligaškog igrača Gorana Antonića i Tomislava Trebovca, tu su Miloš Savić, Marko Plavšić i ostali. U sećanju Marinka Plavšića uvek će ostati gužve na treninzima laćaračkih klinaca. Od polovine devedesetih godina za stotinak dečaka trebalo je razdvojiti i organizovati treninge na svakih nekoliko sati u toku jednog dana, ne bi li svaki dečak imao loptu i osetio slast igre. U rad sa najmlađima Marinko je osim fudbalskog znanja unosio i poželjne socijalne vrednosti, poput jačanja timskog duha kroz zajednički provedeno slobodno vreme. Neretko su zajedno odlazili na gradsku plažu. Na klupu mlađih kategorija „LSK-a“ Plavšić je došao posle čuvenog trenera Ratka Barića, koji je vodio najuspešniju mlađu generaciju kluba. Pošto je Barić bio perfektan taktičar često je na treninge dovodio svog nasledika Mareta kako bi svojim igračima praktično pokazao tehničke veštine, dribling i žongliranje sa loptom.
– Rad sa mladima ima svoje izazove i po mnogo čemu ostavlja lepe utiske za ceo život. Trudio sam se da tim dečacima, osim trenera budem i pouzdan prijatelj, neko sa kim će moći drugarski da popričaju o svemu. Mogu da kažem da sam u tome uspeo, jer mi se danas svako od tih momaka lepo javi i rado se ispričamo. Uostalom, tu su bila i moja deca pa sam imao i ulogu roditelja. I danas, kod svake dileme, da li da prihvate poziv nekog kluba, obavezno me nazovu radi konsultacije. To je veliko priznanje i poštovanje koje za mene nema cenu, kaže Marinko Plavšić, koji je laćaračkim dečacima prenosio korisno fudbalsko znanje, prvenstveno tehničku potkovanost, po kojoj je i sam bio prepoznatljiv.

Pioniri LSK-a rođeni 1990. godine (Gornji red, stoje s leva na desno) Trener Marinko Plavšić, golman Milivojević, Savić Miloš, Bisanić, Tutić, Vuletić, Antonić Milan, (Sede, s leva na desno) Andrić, Trebovac, Antonić, Zarić, Plavšić, Stevanović,Savić Mladen.

U svoj doprinos može da upiše činjenicu da je prvi trener koji je najuspešnijem igraču iz generacije „devedeseta“, Goranu Antoniću, pronašao poziciju štopera. Antonić je prethodno kod trenera Branka Hercega igrao na poziciji centarfora, gde je redovno postizao pet-šest golova. U jednom trenutku novi trener Plavšić rotirao je mesta štopera Savića i centarfora Antonića, želeći da i Milošu pruži šansu za golove. Već na prvi pogled postaje jasno da budući štoper „TSC-a“ Goran Antonić sjajno „čita“ igru. Na poziciji koja ga je proslavila ostao je do danas. U razgovoru sa Marinkom Plavšićem setili smo se ove generacije koja je u kombinaciji sa vršnjacima iz mitrovačkog „Srema“ 2004. godine igrala na međunarodnom turniru u Budimpešti protiv ekipa iz Švedske i Italije. Tom prilikom na svečanoj večeri ugostio ih je mađarski ministar sporta. Kao iskusan fudbalski radnik Plavšić prepoznaje probleme savremenog fudbala oličene u činjenici da danas nema ljubavi i entuzijazma klinaca kakva je bila u vreme njegove igračke i trenerske karijere. Na terenu u Laćarku odavno se nije skupilo ni približno stotinak dečaka.
– U nekim sredinama dešava se da jedva sklopite tim u mlađim kategorijama za utakmicu, a ja sam svojevremeno u „LSK“ morao celu ekipu da promenim, kako bih dao šansu svima da igraju na meču. Ipak, to je bilo vreme kad nije bilo mobilnih telefona i kada je fudbal za klince bio život. Igralo se samo iz ljubavi, bez razmišljanja o nekoj zaradi. Mi u mlađim generacijama nismo dobijali ni dinara za utakmice. Sam fudbal danas možda izgleda bolje, jer je fizički zahtevniji a ja sam, primera radi, u svoje vreme mogao dobrom tehnikom da pokrijem eventualne nedostatke. To je za oči publike bilo mnogo lepše. Da ne spominjem koliko je fudbal u svakom selu bio popularan. Na naš stadion dovozili su traktore sa prikolicama kako bi svi gledali utakmice, a danas kada je sve sređeno i postoje nove tribine ne možete da napunite stadion, kaže Marinko Plavšić, koji i danas sa svojim unucima rado odlazi na lepo uređeno laćaračko igralište i teren gde se klinci, možda i budući fudbalski naslednici porodice Plavšić, rado istrče.
Ulazak Marinka Plavišića u fudbal nije se razlikovao od priče ostalih desetogodišnjaka sa početka sedamdesetih godina. Pored škole koja je smatrana neizbežnom obavezom, glavna zabava bio je odlazak na igralište. Ne samo na trening, već se dolazilo i sat vremena pre zakazanog treninga, odmah posle nastave. Pošto bi se bacila školska torba, čekala se prozivka prvog trenera Siniše Ninkovića. Marinko je počeo od najmlađih selekcija, zajedno sa drugarima iz razreda Vukolićem, Dronićem, Lazarevićem i ostalima. Bio je upotrebljiv u napadu na više pozicija ali su mu, kako sam kaže, nedostajali jača fizička konstitucija i snaga. Tokom nastupa za podmladak najveći uspeh njegove generacije bilo je osvajanje titule najboljeg kluba u Sremu, nakon čega je usledilo ukrštanje sa najboljom banatskom ekipom u Beloj Crkvi. Kako je „LSK“ uglavnom imao kvalitetnu seniorsku ekipu, ulazak u prvi tim bio je veliki uspeh. Samim tim, na prvi seniorski nastup prilično se čekalo. Marinko je kao napadač i desna polutka našao mesto u generaciji Gombara, Panića i drugih vedeta laćaračkog fudbala i kluba, koji je tada igrao Vojvođansku ligu. Prethodno je dugo bio rezerva i čekao šansu. U međuvremenu je otišao na studije, ali se po završetku vratio. U to vreme sa najboljim timom zelenih već su radili Maretovi drugari, omladinci Keza Dronić i Joja Drobac.

Marinko Plavšić (čuči treći s desna) u podmlatku laćaračkog kluba

Pored matičnog kluba Plavšić je tri godine proveo u mitrovačkom „Radničkom“. Iz ovog perioda ostala je anegdota kada je na pripremama u Niškoj banji krajem osamdesetih godina u ubedljivom porazu od prvoligaša niškog „Radničkog“ odigrao odličan meč. Tadašnji trener Nišlija, čuveni Mića Duvančić upitao je Ratka Kopčića, stratega Mitrovčana o eventualnom Marinkovom prelasku u niški klub kao njihovog stipendiste. Fudbalski ga je podsećao na Srećka Kataneca koji je upravo tada prelazio u „Partizan“. Želeći da po svaku cenu zadrži talentovanog fudbalera u borbi za vrh tabele Sremske lige, Kopčić je šeretski odgovorio da je Plavšićev dobar nastup bio samo slučajnost, da on nije igrač za njih. Nišlije su odustale, a iz reda tog tima poteklo je nekoliko izvrsnih igrača koji su napravili velike karijere. I sam Plavšić upitao se šta bi bilo sa njegovom budućnošću da je prošao ovaj fudbalski aranžman.
Marinko je bio deo najuspešnije generacije „Borca“ iz Radenkovića kome je sa budućim strelcem „Čukaričkog“, Vojom Budimirovićem, omogućio prelazak u viši rang. Posle je prešao u „Graničar“ iz Kuzmina, kome je takođe pomogao na putu u višu ligu. Dve – tri sezone proveo je u Bačinačkom „Big Bulu“, a potom je prešao na sudijski posao, koji ga je vodio širom Vojvodine. U trenerskom poslu najviše je naučio od Branka Hercega, koji je imao čuvenu, laćaračkim klincima šaljivu izjavu, da je u fudbalu važno samo jedno, a to su dve stvari: red, rad i disciplina. Poslednje godine u aktivnom fudbalskom radu bio je trener u Šašincima, Velikim Radincima, Čalmi i mnogim okolnim mestima, a nedavno je pozvan da pomogne fudbalerima iz Radenkovića. Zbog privatnih obaveza odbio je dalje angažmane.
Odrastajući uz fudbalskog oca Marinkovi dečaci Mario i Marko nisu imali drugačiji izbor. Danas su zreli porodični ljudi, a Mario je još uvek aktivan igrač međuopštinskog kluba iz Radenkovića. Mlađi sin Marko već sa 16 godina bio je prvotimac „LSK-a“ na poziciji levog spoljnjeg igrača i štopera, za razliku od brata, koji je bio ubojit po desnoj strani. Kasnije je igrao u „Radničkom“, Bačincima i drugim klubovima.
Dejan Mostarlić