MALO IZOŠTRENO

Zašto je Beograđanin pet puta važniji od Rumljanina

Prošle godine je bilo nekih „kolumnističkih“ pokušaja da se kao uslov ozdravljenja politike u srpskom društvu nametne i promena izbornog sistema. Pokušaji, međutim, nisu udostojeni nikakve pažnje ni sa strane vlasti, ni sa strane opozicije. Ni jedan komentar iz partijskih uprava, koje se po pravilu mešaju u sve društvene i političke teme i reaguju čak i na objave na društvenim mrežama, nije usledio ni kao podrška, ni kao odbacivanje. I podrška, i odbacivanje mogli bi, nedajbože, da zainteresuju javnost. Ni famozne društvene mreže, kojima se neosnovano pripisuje nezavisnost, nisu našle da je tema zanimljiva. Opozicija se žali na medijsku prednost vlasti, na biračke spiskove, na kontrolu glasanja, na dovođenje sumnjivih glasača, ali joj ne pada na pamet da osumnjiči kvalitet predstavljenosti građana u parlamentu. Tako se politički duboko podeljena Srbija sasvim primakla parlamentarnim izborima, a da ni jedna strana nije ni pomislila da dirne u izborni sistem. To znači samo jedno, da izborni sistem savršeno odgovara i vlasti, i opoziciji.
O prirodi izbornog sistema, koga je Srbija preuzela od Evrope, govori činjenica da građani po pravilu skoro nikada ne sretnu „svog“ predstavnika u parlamentu Srbije, i viđaju ga samo u televizijskom prenosu sednice parlamenta, pod uslovom da je od partije dobio zadatak da o nečemu govori. Političke partije na liste kandidata stavljaju aktiviste, koje ne preporučuju njihova stručnost i njihovo razumevanje problema sredine iz koje dolaze, već ih preporučuje demonstrirana lojalnost šefu stranke. Oni najčešće svoj region predstavljaju pro forme, a suštinski svoj mandat ne doživljavaju kao prenos volje „svojih“ glasača do parlamenta, već kao prenos volje političkog lidera do građana. Poslanici jedne poslaničke grupe ponašaju se timski, i za prioritet, umesto zastupanja interesa neposredne glasačke baze, uzimaju odbranu stranačke politike, to jest politike lidera stranke. Tako jedan „popularni“ poslanik u Narodnoj skupštini, koji formalno predstavlja zemljoradnike svog kraja, radije govori o vezi opozicije sa Sorošem i USAID-om nego o premijama za mleko.
Direktna posledica ovakve uloge poslanika je drastična neravnopravnost glasača iz unutrašnjosti u odnosu na glasače u Beogradu. Parlamentarni izbori 2023. doneli su Beogradu jednog poslanika na 17.000 glasača, dok su okruzi iz unutrašnjosti Srbije dobili jednog „narodnog predstavnika“ na 77.000 glasača. Jedan Beograđanin je u srpskom parlamentu pet puta važniji od građanina Rume.
Nije bilo nikakvog meritornog istraživanja o uticaju ovakve političke favorizacije Beograđanina naspram glasača u unutrašnjosti, beogradizacija Srbije je veoma složen problem, ali nikakva pamet ne može ustvrditi da naš izborni sistem ohrabruje građanina u unutrašnjosti Srbije.
Poslanici u višestranačkom sistemu Srbije, kao i u većini izbornih sistema u Evropi, ne predstavljaju glas naroda, već glas svoje partije. A pošto partije nisu organizovane korporacijski već liderski, poslanici postaju glas partijskog lidera. I nisu delegirani od naroda već od jednog čoveka. S toga se smisao izbora ne stiče u izražavanju volje naroda, već u prenosu volje lidera partije. Shodno tome, brojem osvojenih poslaničkih mandata ne meri se kvalitet prenosa volje građana, već se meri popularnost partijskog vođe u narodu.
Za narod ne postoji beskorisnija politička kategorija od narodnih poslanika u parlamentu izabranom po proporcionalnom sistemu. To je politička funkcija koju građani ne biraju. Samo su glasali za vođu partije, a on im je namenio određen broj poslanika, koji nemaju nikakve delotvorne veze sa njima. S toga, ostvarivanje njihovih interesa zavisi isključivo od vođe, a „njihovi“ poslanici su tu da bi opsluživali njegovu politiku i njegovo sagledavanje potreba naroda.
Sociolog Slobodan Antonić, u kolumni „Srbiji je potrebna promena izbornog sistema“, ne predviđa da je stabilizacija političkih prilika u Srbiji moguća bez promene izbornog sistema. „Deo društva“, kaže Antonić, „zahvatila je groznica promene. Međutim, i najslobodniji i najpošteniji izbori ne bi doneli gotovo nikakvu pozitivnu promenu ako bi ostao sadašnji izborni sistem. On je i osmišljen tako da Srbijom, šta god da se dogodi, nastavlja da vlada stranačko-liderska oligarhija, a ne Narodna skupština.“
Međutim, uprkos dubokoj političkoj razvalini u Srbiji koja će se ispoljiti i na izborima koji dolaze, ne može se poreći postojanje izvesne solidarnosti među „stranačko-liderskim oligarhijama“, koja se najbolje vidi u finansiranju poslaničkih grupa u srpskom parlamentu. Ne računajući poslaničke plate, koalicija oko SNS dobila je 2025. godine 8, 6 miliona evra, koalicija Srbija protiv nasilja dobila je 4,5 miliona, SPS i Jedinstvena Srbija 1,4 miliona, koalicija Nada 1,16 miliona, grupa građana Mi – glas iz naroda 1,1 miliona, SVM 457 hiljada evra, Stranka pravde i pomirenja 205 hiljada i SDA Sandžaka 154 hiljade evra.
Sve i kada bi ova finansijska solidarnost „stranačko-liderskih oligarhija“ dopustila da se u Srbiji pristupi resetovanju izbornog sistema i omogući stvarno predstavljanje volje građana, sasvim je izvesno da to u Briselu ne bi bilo odobreno. Iz prostog razloga što je pritisak na lidera, komandanta partijske vojske, i jednostavniji, i delotvorniji od pritiska na narod, valjano predstavljen u parlamentu.
Dragorad Dragičević