MALO IZOŠTRENO

Protivrečnost odbijanja i, potom, traženja izbora

U poslednjim nedeljama pred 15. mart 2025. godine predsednik Srbije Aleksandar Vučić, ne skrivajući brigu zbog masovnosti protesta protiv vlasti, ozbiljno je nudio i referendum o svom legitimitetu, i vanredne izbore. Ponudu je ponovio i u obraćanju javnosti neposredno posle velikog protesta 15. marta u Beogradu: „Ja sam uvek spreman da im u roku od četiri, pet meseci najkasnije, a možda i tri, izađemo u susret pa da idemo i na referendum i na izbore.“
Ponuda je, i u nedeljama pred megaprotest, i neposredno posle njega potpuno ignorisana, uz opaske iz plenuma studenata u blokadi i opozicionih stranaka da je predsednik Srbije nenadležan da nudi izbore, te s toga i ne vide nikakvu zakonitu ponudu koja zaslužuje njihovu pažnju. Umesto odgovora „nenadležnom“ predsedniku na njegove ponude referenduma i vanrednih izbora, na neprekidnoj traci govora na protestima i u medijima, studenti u blokadi, profesori u blokadi i opozicioni aktivisti slali su odgovore najširoj javnosti. Zašto bismo mi uvažavali ponude „nenadležnog pojedinca“, koga je narod na protestima već odbacio, koji je već otišao s vlasti, ali mu to niko nije javio, koji je već viđen za suđenja, robiju i trajnu lustraciju. Profesorka u blokadi sa Filozofskog fakulteta u Beogradu Radina Vučetić, na primer, ovako je skockala opis političkog položaja predsednika: „On samog sebe ubeđuje da situacija nije tako strašna po njega, a ona je zapravo totalno strašna. Mislim da je 2025. godina zapravo dovela do toga da on izgubi vlast i da sve što će se dešavati u 2026. samo je pitanje načina pada s vlasti.“
Onom delu građana Srbije, koji su se odazvali na megaprotest protiv vlasti 15. marta 2025. niko ne može uverljivo da objasni zašto nevidljivi upravljači protesta nisu prihvatili ponudu da se na izborima i formalno oduva Vučićeva vlast, ako ju je narod već iz srca izbacio. Da su to učinili odmah nakon Vučićeve ponude po završetku protesta, ovaj pobednički deo građana, a s njima valjda i svi mi neutralni i poraženi, bio bi već godinu dana u blagostanju i sreći, na „boljoj strani istorije“, prigrljen od Zapada. Da su ponudu prihvatili, sada bi već upravljali državom, i sada bi već trebalo da se odvija obećano suđenje Vučiću i njegovima, bog zna za šta sve, i uveliko bi se odvijala lustracija onih koji bi nekako izbegli krivična gonjenja.
S toga mnogi antivučićevski nastrojeni analitičari i kolumnisti smatraju velikom greškom ignorisanje njegove ponude da se iz političke krize izađe brzim raspisivanjem izbora. Tada je, uvereni su, Vučićev poraz bio verovatan.
Ali, niko od njih još nije ponudio ubedljivo rešenje zagonetke ignorisanja ponuđenih izbora i, ubrzo potom, prelaska na bučne zahteve da se izbori hitno raspišu. Ne pije vode objašnjenje pojedinaca da je Vučićeva ponuda ignorisana zbog njegove „nenadležnosti“, jer se i potonji zahtevi za raspisivanje izbora upućuju nikom drugom do „nenadležnom“ Vučiću. Ne pije vode ni objašnjenje političkog analitičara Cvijetina Milivojevića na portalu Direktno da su za odbijanje i, potom, traženje vanrednih izbora krive opozicione stranke: „Opozicija nije istinski i ozbiljno podržala zahtev građana, koji su studenti artikulisali 5. maja prošle godine. Taj zahtev je bio veoma jasan – pošto režim mesecima nije odgovorio na građanske zahteve, jedino rešenje bili su vanredni parlamentarni izbori i formiranje nove vlasti koja bi te zahteve ispunila. Na taj poziv jedino je Demokratska stranka odgovorila i rečima i delima, jer je od početka u bojkotu rada parlamenta, ne učestvuje u radu plenuma i odbora i ne daje legitimitet Skupštini. Svi ostali su samo deklarativno govorili da su za izbore, ali to ničim nisu pokazali.“
Zagonetka je ostala da zbunjuje pristalice studenata u blokadi i opozicije, i da im nameće sumnje u ozbiljnost političkog programa protiv Aleksandra Vučića. Glupo je, naime, zahtevati od vlasti da se sama ukine bez izbora, pa zahtevati izbore kada je postalo jasno da se vlast neće dobrovoljno samoukinuti.
Zagonetke možda i nema ako se postavi pitanje iskrenosti vere u antivučićevsku većinu prikazanu 15. marta. Naime, jedno je narativ o Vučićevom neznanju da je već pao i da je pitanje dana kada će to i njemu biti jasno, a drugo je objektivno raspoloženje biračkog tela u korist Vučića, svakako poznato i nevidljivim upravljačima studentske pobune. Kako meritorna istraživanja nisu pokazivala da je 15. marta Vučić izgubio većinu, bilo je pametnije nastaviti rušenje vlasti na ulici do maja meseca, nego odazvati se na ponudu raspisivanja izbora.
Sada, kada je predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio i izbore za jesen ove godine, i svoju ostavku sa funkcije predsednika kako bi stekao pravo da učestvuje na izborima, ni jedan od dva stuba takozvane građanske pobune nije naročito srećan: i srpska opozicija, i studenti u blokadi zatečeni su skorom proverom svoje popularnosti među građanima. Opozicione stranke su neskriveno zabrinute, jer su pumpajući popularnost studenata u blokadi, kao političke sile koja može da sruši Vučića, odbile od sebe znatan procenat svojih autentičnih pristalica, a za uzvrat postale nepoželjne za zajednički nastup sa studentima i njihovim profesorima. Tokom gostovanja u emisiji Utisak nedelje, četvoro predstavnika studenata u blokadi je na pitanje da li smatraju da na izborima mogu da odnesu pobedu ako nastupe samostalno, odgovorilo nedvosmisleno potvrdno. Tara Blagojević, važna osoba među njima, izjavila je: „To je i jedina moguća opcija. Kako drugačije? Vidimo da opozicija ne može da se ujedini, da svake nedelje menjaju mišljenje. Naš stav nije arogantan, već je zasnovan na ideji o novoj mladoj političkoj opciji.“

Ali, i drugi stub građanske pobune, studenti u blokadi, nije oduševljen blizinom provere popularnosti kod birača: meritorna istraživanja pokazuju da su pumpanjem svoje mesijanske popularnosti preuzeli znatan deo glasačkog tela opozicije, a Vučićevu glasačku bazu jedva da su i okrznuli.

Dragorad Dragičević