MALO IZOŠTRENO

Kanonizovanje Mladićeve žrtve

Smrt generala Ratka Mladića u Hagu, neskriveno pogurana zanemarivanjem lečenja, podjarila je vatru mržnje koja je od 1992. do 1995. buktala u BiH. Kao da je namerno inscenirana, kao i kod umiranja prethodnih haških osuđenika, Srba, da bi njome uznemirila mržnju zamorenu sopstvenim prioritetom i da bi sprečila lekovito dejstvo vremenske distance od građanskog rata.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić dve stvari je zapazio u vezi sa Mladićevom smrću: „Prvo, videli smo da je Hag želeo Mladićevu smrt iza rešetaka, ne u bolnici. Videli smo da oni nisu hteli da dopuste da general umre u Srbiji, tamo gde je želeo. Drugo, ta hajka koju vodi nije hajka zbog preminulog generala Mladića, oni znaju da je on preminuo. Ta hajka je zbog budućnosti, različitih pravnih posledica i daljeg pritiska na Republiku Srbiju.” Pažljivom uhu nije promaklo kako predsednik namerno promašuje metu, ali tako da se vidi da je mogao da je pogodi. Naime, u izjavi je tretirao haški sud kao nekakav odmetnuti entitet koji nema nalogodavca, entitet koji neumorno radi protiv Srba i Srbije mimo znanja aktuelnih zapadnjačkih lidera, rado nazivanih našim prijateljima. Valjda nema misleće osobe kojoj nije jasno da je haški sud politička ustanova koja pravnim sredstvima kanališe političku demonizaciju Srbije, preduzetu od kolektivnog zapada. Ono što preduzima haški Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične sudove, koga su drugosrbijanci od milja nazvali Mehanizam, pažljivo je usaglašeno sa britanskom, američkom, nemačkom i drugim antisrpskim politikama. To je, razume se, savršeno jasno i nama, i njima. I predsedniku Srbije, i evropskim liderima, prijateljima Srbije. To što je predsednik izbegao da kaže da je našim prijateljima sa zapada trebalo da Mladić umre u zatvoru, a ne u Srbiji, biće sa zahvalnošću primljeno, jer njihovoj izmanipulisanoj publici nije potrebno više za poslušnost. Predsednikova izjava zadovoljava i nas, i njih. Nas zadovoljava što znamo da je izrekao istinu, a njih zadovoljava što je saopštio istinu zaobilazno, kao za prave srpske prijatelje.
Uprkos otmenim pokušajima analitičara da se i ovim povremenim podjarivanjem mržnje, kao i u slučaju umorstva Slobodana Miloševića, vidi posledični sled geopolitičkih sukoba, ogoljeno je jasno da je umiranje srpskih sužanja u evropskim tamnicama u funkciji nezaustavljenog projekta demonizacije Srba koji ima za cilj opravdanje bombardovanja Srbije i otimanje njene teritorije u korist Šiptara, to jest u korist NATO. Iza ovog primarnog cilja vuče se i, ne manje važan za Zapad, cilj istorijskog revizionizma, koji kreiranjem genocidne predstave o Srbima teži da zamagli istinu o holokaustu i genocidu u Jasenovcu.
Brojni su tekstovi, zasnovani na britanskim deklasifikovanim dokumentima, o zapadnjačkom zanemarivanju deklarisane uloge „kontrolora” građanskog rata u BiH, u stvarnosti pomagača bošnjačke⁄muslimanske vojske. Neki autori čak sugerišu da su zapadnjačke „mirovne” jedinice namerno omogućile zločin za njegovu kasniju upotrebu, ali streljanja hiljada razoružanih srebreničkih vojnih obveznika na njihovom putu prema Tuzli, i da je dokazano da su zapadnjački „posmatrači” zažmurili, nipošto ne umanjuje sramotu i strahotu zločina. Međunarodna komisija koju je predvodio izraelski istoričar Gideon Grajf ustanovila je da je ovom zločinu nad 3.714 Srebreničana prethodio zločin bošnjačke⁄muslimanske jedinice Nasera Orića nad 3.500 Srba u bratunačkom kraju, ali ni to ne umanjuje strahotu i vojničku sramotu zločina na putu prema Tuzli. Haški sud je za ovaj zločin osudio 2004. godine generala Radisava Krstića, zatim više drugih pripadnika Vojske Republike Srpske, na kraju i Radovana Karadžića i Ratka Mladića. Za zločin nad 3.500 Srba bratunačkog kraja, neposredni učesnik i komandant bošnjačkih⁄muslimanskih jedinica Naser Orić je oslobođen u haškom sudu, i danas se u Sarajevu slavi kao heroj i obasipa počastima za učinjeno. Pri presudi Ratku Mladiću, sudija Priska Matimba Nijambe izuzela je svoje mišljenje i na 60 stranica osporila zakonitost postupka, osporila kvalifikaciju udruženog zločinačkog poduhvatu i našla da ne postoje uslovi da se zločin nazove genocidom. Izuzela je i mišljenje na 38 stranica u suđenju generalu Zdravku Tolimiru, tražeći za njega oslobađajuću presudu za učešće u građanskom ratu. Ali sudija Nijambe je ostala usamljena, jer je bilo projektovano da se presudom Mladiću promoviše kvalifikacija genocida. Projekat je predvideo stalno „unapređivanje” genocida, pa se na srebreničkom mezarju svake godine ukopavaju poginuli koji se pronalaze diljem Bosne i donose u Potočare. Sam direktor srebreničkog memorijalnog centra doneo je i mošti svoga oca, poginulog daleko od Srebrenice pre predmetnog zločina i ukopao ga u Potočarima, „jer bi babo tako želeo”. Broj ovako prikupljenih i ukopanih u Potočarima davno je premašio 8.000 „šehida”.
Trideset godina je bilo dovoljno za većinu ratova da se smeste u istoriju, u pamćenje, i da se narodima dopusti da se posvete dobrobiti dece i sustrašnjice. Samo u BiH je stvoren mehanizam koji reprodukuje mržnju, i koji zapoveda sadašnjosti da svakoga dana pita prošlost da li danas može bez nje u kupovinu, na dernek, na svadbu, na roditeljski sastanak, u političku koaliciju. Zapadnjačka potreba za demonizacijom Srba i projektovna pristrasnost haškog suda otvorila je Sarajevu mogućnost da gradi mit o bezgrešnosti tzv. Armije BiH, te se u tamošnjim medijima ne može čuti o srpskim žrtvama. Mit o sopstvenoj bezgrešnosti prirodno je prerastao u mit o sopstvenoj velikodušnosti, pa su oni, „dobri Bošnjaci”, spremni da i sa Srbima, uprkos njihovoj genocidnoj prirodi, žive u jedinstvenoj građanskoj državi BiH. A za taj sveti cilj jedinstvene države, u zajednici sa njima, dobrima i bezgrešnima, prethodno je potrebno ukinuti Eres, kako oni nazivaju Republiku Srpsku izbegavajući mrski pridev ”srpska”.
U zapadnjačkoj volji da jedan od najzaslužnijih za odbranu Republike Srpske umre u zatvoru, a ne u Srbiji iskazana je primerna tupavost, pod uslovom da je pravda bila cilj njegove osude i tretmana. Ratko Mladić je i samom pristrasnom osudom na doživotnu robiju proizveden u žrtvu, ne samo u svesti srpskog naroda. Uskraćivanjem svetog prava da umre u svojoj zemlji i okružen svojom porodicom, nalogodavci presude su, u svesti najvećeg broja Srba, kanonizovali žrtvu za njeno dugo, dugo pamćenje. Kao tragični heroj borbe za srpski opstanak u BiH, Ratko Mladić bi dugo opstao u srpskom pamćenju. Kao umorena žrtva opstaće još duže.
Dragorad Dragičević