MALO IZOŠTRENO

Unuci Nikoletine Bursaća u bogoboračkoj misiji

Srpska pravoslavna crkva u svoj svojoj celini, to jest ne samo njena bogoslužeća organizacija u zemlji i inostranstvu, na čelu sa patrijarhom, već i višemilionski sabor duhovnih sledbenika Svetog Save u zemlji i rasejanju, od Spasovdana do šestog juna molitveno se sabirala oko dela pojasa Presvete Bogorodice, prispelog iz svetogorskog ruskog manastira Vatoped u Hram Svetog Save. Tih petnaest dana kilometrima duga ljudska reka sporo je tekla prema hramu, krivudala ulicama skupljajući pritoke muškaraca i žena, uzrasta od dojenčeta do starca. Na pristup pojasu i njegovo celivanje čekalo se i do 14 sati. Brojeći osobu po osobu, dušu po dušu, službenici hrama nabrojali su milion i sto hiljada duša koje su se prekrstile nad pojasom i celivale ga.
Brojčano, to je, razume se, bilo manje nego što su tri miliona Rusa, koji su oktobra i novembra 2011. celivali ovu svetinju prispelu iz Vatopeda, i bilo je manje nego što su dva i po miliona katolika iz celog sveta koji su u Rimu 2015. celivali Torinsku plaštanicu. Ali proporcionalno, računajući brojnost srpskog naroda i dužinu boravka svetinje u Hramu Svetog Save, milion i sto hiljada u Beogradu nije manje od tri miliona u Moskvi i dva i po miliona u Rimu. Ako je nekome ovo poređenje bitno.
Dok su muškarci i žene, ne baš svi u dobroj fizičkoj snazi, višečasovni hod brzine puža osećali kao radosnu molitvu, brojni srpski ateisti u latiničnom medijskom prostoru, koji im je uvek na raspolaganju, budući da je po svom samodoživljaju slobodan i demokratski, osetili su neodoljivu potrebu da se obračunaju sa ovim retrogradnim ispoljavanjem molitvene tišine i mira. Tim pre što je molitvena reka tiho tekla i preko Slavije, od skora namenjene za gnev i buku. Dragan Vukićević, izvršni direktor preznačajnog Nacionalnog odbora za razmenu studenata, nije mogao, a da se u Danasu ne zapita „u kome paralelnom univerzumu se probudio“.
Reditelj Kokan Mladenović, u emisiji Iza vesti Danice Vučinić na N1, odlazak vernika da se poklone pravoslavnoj svetinji uporedio je sa masovnim odlaskom na koncert Marka Perkovića Tompsona u Zagrebu: „Pa kad pravite jednu klerofašističku državu kao što je Srbija trenutno, onda je normalno da pola miliona ljudi ide tamo. Ili pola miliona ljudi, dok sam režirao u Zagrebu, ide na Tompsonov koncert.“ Trebalo bi da je Mladenović u stanju da razlikuje plitko i patetično slavljenje ustaštva kroz estradu od molitvi Bogorodici da se, kao majka raspetog sina, nađe u pomoći deci, ali ga debakl njegove ideologije drži u ozlojeđenosti i nemoći da razlikuje molitve ustaštvu od molitava Bogorodici.
Prethodno citiranom Draganu Vukićeviću, kada je već shvatio u kome se veku probudio, sinulo je pred očima: pa ove silne hiljade ljudi koje puze prema Hramu Svetog Save da celivaju opskurno parče tkanine od kamilje dlake nisu nikoji drugi do unuci Nikoletine Bursaća! Ali, „unuci Nikoletine Bursaća više ne ukidaju Boga na sastancima; oni danas drže upaljene sveće na liturgijama, a partijski sastanak zamenjen je crkvenim odborom. Međutim, suština je ostala sablasno ista. Ondašnji komandir desetine i današnji stranački funkcioner dele identičan mentalni sklop: ideologija se ne živi, ona se sprovodi kao linija“.
Ovako tupavo „otkrivanje“ naprednjačkog članstva u kompletnoj strukturi čudesne molitvene reke, koja je 15 dana uvirala u Hram Svetoga Save, nehotično je razotkrilo pravog unuka Nikoletine Bursaća. Zbilja, ima li ikakve logike u tezi da je milion ideoloških unuka nevernika Nikoletine završilo u jednoj od najvećih pokloničkih manifestacija celog pravoslavlja? Da li je išta logičnije od verovatnoće da su unuci strasnog nevernika Nikoletine nastavili i dodatno produbili i prosvetlili njegov bogoborački zanos?
Nenad Ž. Petrović, po obrazovanju istoričar koji se radije potpisuje kao književnik, sa punim osećajem ateističke nadmoći piše u Danasu: „Najpre se pitam ko uopšte može garantovati da je „časni pojas presvete Bogorodice“ stvarno to što se tvrdi? Da li je neko ikada dao uzorak tkanine na analizu da se ispita da li je zaista stara oko dve hiljade godina? Šta ako nije? Šta su u tom slučaju sve one hiljade ljudi koji su satima i satima i po najvećoj žegi stajali čekajući da dođu i poljube taj predmet? Konačno, neka me neko ubedi u „lekovitost“ prinošenja usta na predmet na koji je hiljade nepoznatih lica pre vas to isto učinilo? Mislim da je sve ovo što se dešava sa pojasom samo još jedan pokazatelj kako su naše društvo i narod debelo zabrazdili na putu zablude i zaglupljivanja.“
U svojoj materijalističkoj nadmoći, u istom tekstu isti autor, doktor istorijskih nauka, ne ostaje dužan ni verovanju u bogoposredovanje ikona, ni verovanju u isceliteljsku moć moštiju svetaca, ni bezgrešnom začeću, ni vaskrsnuću, pa ni samom Marijinom materinstvu. Kolumna u Danasu ipak formatom nije mogla da obuhvati veoma sumnjivu istoričnost Knjige postanja, pa je tako autor propustio da nam skrene pažnju na nepostojanje istorijskih dokaza o Šestodnevu. Razgoropadio se tražeći materijalne dokaze za samonikle simbole vere, potpuno neobavešten o fiziologiji bilo koje vere, pa i pravoslavne, i, posledično, o nesvrsishodnosti, ako ne i o nepristojnosti, savremene polemike između ateista i vernika.
Samo naivni će podsmevanje jednoj od najvećih litija u istoriji srpske crkve razumeti kao prosvetiteljsku težnju srpskih ateista. Skoro svaki od kolumnista koji je postavljao pitanje istoričnosti svetog predmeta i savremene prikladnosti vere u njegovu moć, zalazio je i u političku svakodnevicu, pa je celivanje Bogomajkinog pojasa izjednačavano sa proustaškom estradnom priredbom u Zagrebu, vernicima u litiji postavljano je pitanje da li im je bilo nelagodno dok su prolazili Slavijom, koju još boli navodno policijsko batinanje mirnih građana, a srpskoj crkvi i državi je spočitavano da su ovakve manifestacije nepobitni dokaz njihovog klerofašizma. Ne, ovo nisu dobre namere prosvetiteljskog, nego mutne namere ideološkog ateizma, što zaostalog iz Brozovog vremena, što taze prispelog sa zapada. Ali, kako reče mlada književnica Tatjana Poterjahin u kolumni na Novom standardu, Srpska pravoslavna crkva nema nijedan razlog da se bilo kome izvinjava zbog toga što je danas politički akter prvog reda u Srbiji. Svi pokušaji da se imperativ sekularizacije, oličen u idealu „odvojenosti države i Crkve“, predstavi kao vrh civilizacijske piramide društvenog progresa, kod nas su u stvari retrogradni. Doneli su samo ideologiju koja nije uspela pozitivno da odgovori na potrebe naše nacionalne zajednice. Koja je, naprotiv, donela samo najgore ishode – ratove, stradanja, rasparčavanje države, siromaštvo i identitetsku konfuziju.
Dragorad Dragičević