MRTAV UGAO

Slika našeg društva

„Večiti derbi“ je naširoko prihvaćen termin za utakmice između Crvene zvezde i Partizana. Rivalstvo dva kluba datira još od polovine prošlog veka, a ubrzo se, pored fudbala, proširilo i na ostale sportove.

Što se tiče fudbalskih derbija, vremenom je, uz generalno srozavanje našeg fudbala, opao i kvalitet i posećenost ovog najznačajnijeg događaja u domaćem šampionatu. Opšti utisak je da su utakmice uglavnom tvrde, dosadne, sa puno grešaka, kako igrača, tako i sudija na terenu. Treba dodati i faktor navijača i njihovog divljanja na stadionu i oko njega.

U subotu, 2. marta, na Zvezdinom stadionu odigran je 159. „večiti derbi“. U atmosferi Zvezdine dominacije u domaćem prvenstvu i prednosti od čak 15 bodova u odnosu na Partizan, fudbal je, naravno, bio u drugom planu. Videli smo sve što krasi ovaj duel poslednjih godina. Tuču na Autokomandi, tuču na terenu, prostačko ponašanje trenera i igrača i sudijske greške. A fudbala nigde.

I stvarno, kada bi čovek sada pokušao da piše o utakmici, taktici i igri, sve bi moglo da stane u jedan omanji pasus. Podela bodova, po gol na obe strane, poništen gol i to je to.

Ovde bih se zadržao na nekim stvarima koje nemaju veze sa fudbalom. Znam puno ljudi koji uvek obećaju sebi da neće više gledati derbi, ali ipak na kraju nekako završe ispred malog ekrana, pitajući se na čega li su potrošili dva sata svog života. Neću da lažem, i ja sam jedan od njih.

Čim se upali TV, čujete voditelja da se nada da će sve proteći u najboljem redu i da se incidenti sa ulica neće nastaviti i na stadionu. Igrači, kao po običaju, čim sudija da znak za početak, zaboravljaju na fudbal. To nisu one iste ekipe koje igraju u evropskim takmičenjima. To su dve grupe od po 11 napaljenih i agresivnih rekreativaca, kojima lopta nije ni u malom mozgu. Tuku, pljuju, psuju… A predvode ih – treneri.

Taj plemeniti poziv je totalno obesmišljen u srpskom fudbalu. Umesto da svojim stavom i ponašanjem budu primer igračima i svojoj deci, oni se uklapaju u to opšte sivilo i ruglo na terenu. Kako utakmica počne, nacrtaju se pored aut-linije i kreću da prigovaraju sudiji. Na snimcima se mogu i naslutiti sočne psovke koje im upućuju. Kada to neko uradi u drugom minutu utakmice, jasno vam je da je to jedina taktika koju je taj stručnjak spremio za meč. U ovom slučaju mislim na Zorana Mirkovića, trenera Partizana. Jednostavno, svojim ponašanjem u subotu, pokazao je da nije dogurao dalje od čuvenog hvatanja Roberta Jarnog za kohone. Na kraju je nasrnuo na pomoćnog trenera Crvene zvezde Milana Kosanovića. Palo je i izvinjenje kada se glava ohladila. Slaba vajda.

Ali da ne ostane samo na Batici i njegovom ponašanju. Igrači na terenu se ništa bolje nisu pokazali. U nekoliko navrata je došlo do međusobnog koškanja. Kada im je ponestalo snage pred kraj, počeli su da bauljaju po terenu i da se biju, kao igrači beton-lige savladani mamurlukom. Šlag na tortu je bio pogibeljan start igrača Partizana Nemanje Nikolića. Udario je Filipa Stojkovića laktom u grkljan i bukvalno mu mogao doći glave. Džukački potez, složiće se mnogi. Nije dobio crveni karton. Priča se o uvođenju VAR tehnologije. Gospodo, za početak bi mogli prvo da pregledate snimak posle utakmice, pa da kažnjavate. Tako to rade u Evropi. I ništa im ne fali.

Postavlja se pitanje, čemu sve ovo? Čemu ta agresija i mržnja na obe strane? Kao što sam već naveo, utakmica i nije imala neki takmičarski značaj s obzirom na to da je Zvezda već u velikoj prednosti nad Partizanom. Neko je jednom rekao da derbi oslikava stanje u našem društvu. I mislim da je to najbolje objašnjenje. Podeljeni smo na zvezdaše i partizanovce, naše i njihove, hetero i homo, partizane i četnike. Jednoga dana, kada uspemo da prevaziđemo razlike i izdignemo se iznad budalaština koje nas truju već decenijama, možda će nam i biti bolje. Jednoga dana.