Brigo moja pređi na drugoga

Ne znam o čemu bih pisala, ako ne bih pominjala predsedničke izbore? Ima li u ovoj zemlji važnije i preče stvari od svađe nekadašnja dva dobra druga, dva prijatelja Vučića i Nikolića? Ko je koga razočarao, a ko koga izvarao, to su teme o kojima vaskolika srpska javnost razglaba još od Tomine rođendanske žurke.
A život u Srbiji ide dalje, uprkos predsedničkim izborima i uprkos svađi naprednjaka. I ne samo da ide, nego baš piči i ne pita kad su izbori. I melje nas sve u šesnaest. Naročito one koji se zanose preduzetništvom i privatnom inicijativom. Biti preduzetnik u ovoj zemlji lepo je i lako samo kad se gleda na televiziji. Tamo sve vrca od poslovnih ideja i lakoće poslovanja. Od biznis planova, jeftinih kredita i ostalih lagarija. I ne samo što je sve lako, povoljno i jednostavno, nego je brate toliko profitabilno i isplativo, da se novinari s pravom pitaju šta ti privatnici stalno kukaju kad ovde teče med i mleko.
A kako u stvarnosti izgleda, evo primera. Po zakonu o profesionalnoj rehabilitaciji invalida svako ko ima više od 20 zaposlenih radnika dužan je da zaposli jednog invalida. Ako neće da zaposli invalida onda mora u budžet da uplaćuje pola prosečne bruto plate, što po poslednjim podacima iznosi preko 30 hiljada dinara. A ako ni to ne uplati, onda ima da se kazni do milion dinara plus odgovorno lice do ne znam tačno koliko stotina hiljada. Preduzetnici prolaze jeftinije, njih kazna košta do tričavih 400 hiljada dinara.
Sad, što privatne firme nisu zabavišta u kojima mogu da se zapošljavaju invalidi, to državu ne sekira. Ona je svoju osnovnu funkciju, brigu o socijalno ugroženima, svalila na privredu. A privreda kako se snađe. Inače, kako sama država brine o invalidima, u preduzećima čiji je osnivač, najbolje se videlo u Kragujevcu u Zastavi INPRO. Tamo su invalidi rada koji rade u firmi čiji je vlasnik Fond za razvoj, čitaj država Srbija, mesecima štrajkovali glađu zbog toga što su im bila ugrožena osnovna prava. I niko se nije preterano „uzbuđavao“ zbog toga. Naročito ne resorni ministar Vulin.
Kad država treba da brine, onda to izgleda kao u Zastavi INPRO. Ali, zato je baš nekako seksi prebaciti tu brigu na privatni sektor. I to bez dinara nekakve subvencije ili podsticaja. Da se razumemo, ima po svetu raznih modela inkluzije invalida, ali uvek je tu neka subvencija države u pitanju. Kod nas, ništa. Privatnici će za zapošljavanje invalida dobiti šupalj nos do očiju, ali zato ako ih ne zaposle ima da plaćaju globu.
Pa vi privatnici sad dobro gledajte koliko imate radnika. Ispada da svaki onaj ko hoće da proširi posao i zaposli veći broj radnika, ima da plaća kaznu zbog toga što mu je tako nešto uopšte palo na pamet. Ili da zaposli invalida da bi našoj državi pravili reklamu, kao vidi kako se u Srbiji poštuju ljudska prava… Sve uši otpadaju.
Ja ne bih nikog da vređam, ali nije privatni sektor dečje obdanište pa da se igramo sa produktivnošću rada i konkurentnošću. Nije ni neka opština, ni javna služba gde može da se spava i kunja. U privatnom sektoru ima bato da se radi. A kako invalidi da rade… Stvarno ne znam. Možda i ima nekih poslova koje oni mogu obavljati, samo što je njihov broj ograničen. I kao što kažu, šta zna dete šta je 200 kila, ono uzme pa nosi, tako i naša država; šta zna ministar šta je to privatluk, posebno onaj koji se ne obavlja u službenom automobilu.