HUMANITARCI RAZNIH GENERACIJA I INTERESOVANjA KOJI SVOJIM IDEJAMA I RADOM PODSTIČU DOBROTU I DAJU SMISAO DANAŠNjEM SVETU

Tihi heroji iz komšiluka

Bojan Selaković sa humanitarnom majicom za pomoć Teodori

Ono što se naziva humanošću, a zapravo je istančan osećaj za potrebe drugih ljudi i iskrena želja da se nekom pomogne, nadilazi svako istorijsko vreme i njegove teškoće, podsećajući da se suštinska božija zapovest o ljubavi prema bližnjem odnosi na svakog od nas. Iz te zapovesti proističe pitanje da li smo u svakodnevnoj trci sa vremenom, poslom ili stresom umeli da zastanemo i prepoznamo potrebe ljudi koji nas okružuju. Definitivno, među nama postoje takvi ljudi, oni koji su svoju emociju, vreme, snagu ili talenat podredili potrebama bolesnih i ugroženih ljudi. Na adresama sremskih gradova i sela pronašli smo nekoliko javnosti poznatih imena, junaka novinske reportaže koja u vrelim letnjim danima dodatno zagreva emocije naših čitalaca.

Bojan Selaković u trkama za Teodorino bolje sutra

Laćarac Bojan Selaković nedavno je istrčao 16. Novosadski noćni polumaraton želeći da pomogne devojčici Teodori Matić, oboleloj od cerebralne paralize. Viktor Božić iz Rume godinama unazad dostupan je za besplatno cepanje drva, a njegov posao poprimio je širi humanitarni karakter, dok sedmogodišnji dečak Nikola Jović iz Sremske Mitrovice nesebično prodaje igračke, želeći da pomogne bolesnim i ugroženim drugarima. Na ovaj način heroji iz našeg komšiluka postali su uzor mnogima, pokazavši da u današnje vreme nisu važne samo materijalne vrednosti već i širina srca.
Novosadski noćni maraton Bojan Selaković vidi kao omiljenu gradsku trku, sa sjajnom atmosferom na stazi dunavskog keja i ličnim rezultatom koji je iz godine u godinu sve bolji. Posebnost ovogodišnje trke održane 28. juna jeste u tome što je Bojanov motiv bila promocija humanitarnog broja namenjenog za pomoć desetogodišnjoj Mitrovčanki Teodori Matić i njenoj porodici, koji se lavovski bore da devojčici sa cerebralnom paralizom omoguće što normalniju svakodnevnicu. Slučajno ili ne, nošen silnim motivom da pomogne maloj sugrađanki, Bojan je istrčao svoje najbolje vreme baš na ovoj trci, poboljšavši lični rezultat za čitavih šest minuta. U konačnom plasmanu, od bezmalo 500 takmičara, među kojima su i vrhunski dugoprugaši, zauzeo je odlično 104. mesto. Na Bokijevoj majici pored Teodorine slike stoji telefonski broj 3800 na koji se šalje poruka sa sadržajem 149. Na ovogodišnjem „Beogradskom maratonu“ sa istim humanitarnim motivom i željom za pomoć Teodori, u ekipi sa kolegama iz kompanije NIS Petrol osvojio je četvrto mesto u štafetnom polumaratonu. Dodajmo da je poslednjih šest godina neumorni Laćarac, rođen 1988. godine, redovan učesnik polumaratonskih trka u Beogradu i Novom Sadu kao i trke u susednoj Rumi.
Od najmlađih dana Bojan se bavi raznim sportovima. Počeo je kao rukometaš u laćaračkom „LSK“, gde je dugo bio golman, a kratko vreme igrao je u „Sremu“. Na sugestiju drugara, u jednom momentu se zainteresovao za fudbalsko suđenje. Posle završene obuke ostao je u sudijskom pozivu napredujući do stalnog mesta u Sremskoj ligi. Kako je trčanje obavezan deo redovne sudijske pripreme, Bojan se ozbiljno „pozabavio“ trkačkom disciplinom, „pojačavajući“ pretrčane deonice. Usledio je odlazak na polumaratonske trke, da bi ovoj sportskoj priči početkom godine Bojan udahnuo novi smisao, osluškujući unutrašnji duhovni „glas“ svog srca. Raspitujući se u razgovoru sa sestrom Biljanom o pojedincima i porodicama kojima treba pomoć, tražio je način da pomogne. U jednom momentu sestra je pomenula dete školske drugarice Irene čija kćerkica Teodora ima jedan od oblika cerebralne paralize. Kako je u bliskoj familiji imao sličan slučaj, traumatična sećanja i emocije opredelili su ga za pomoć devojčici.
– Izrazio sam želju da upoznam Teodoru. Dirnula me je njena hrabrost i pozitivnost. To je devojčica koja je puna snage i života, uprkos teškoćama kroz koje prolazi od samog rođenja. Na njenom licu je osmeh koji ne nestaje. Obećao sam joj da ću svaku trku istrčati i kad mi je teško, pogledam u majicu sa njenim osmehom i kažem sebi – nema šanse da odustanem, kaže Bojan drhtavim glasom uz suze u očima.
– Oduševio sam se što mogu da pomognem baš ovoj porodici, ne samo u finansijskom smislu, već kroz uticaj na svest šire zajednice da tom detetu i mnogima drugima treba pomoć. Podrška se sastoji u pozivu ljudima da pošalju SMS poruke ili uplate novac na račun, zbog čega sam odštampao šezdesetak majica koje redovno nosim na trkama. Takođe i moje kolege fudbalske sudije i čitava sudijska organizacija prihvatili su akciju tako da na zagrevanju u Sremskoj ligi nosimo majice sa humanitarnim brojem i brojem tekućeg računa za pomoć Teodori. Na ovaj način akcija se proširila na čitav Srem jer se uključila publika sa tribina, ali i sudije i igrači. Nisu to neka velika sredstva, ali porodici svakako znače kao vid finansijske pomoći, jer roditelji u ovakvoj situaciji nisu ništa manji heroji od svoje dece, kaže Bojan Selaković i podvlači činjenicu da je kroz razgovor sa devojčicinim roditeljima saznao da država prilično pomaže u pokrivanju ne malih troškova Teodorinog osposobljavanja.
Pomoć je stizala od Bojanovih kolega iz NIS-a i Sudijske organizacije Sremske Mitrovice. Naredna trka zakazana je za septembar i to je čuvena „Beogradska desetka“ gde će Bojan ponovo trčati za istu devojčicu, ali i svako drugo dete čiji roditelji pokažu zainteresovanost.

Viktor Božić u pauzi teškog, ali korisnog posla

Rumljanin besplatno cepa drva za nemoćne i crkve

Rumljanina Viktora Božića Srbija je upoznala kao momka koji besplatno cepa drva nemoćnima, manastirima i crkvama. Ovim humanitarnim poslom koji je u suštini težak fizički rad, bavi se više od pet godina. Do sada je bio uslužan na 256 adresa, a taj broj se iz dana u dan povećava. Dobar deo ljudi koji pozovu Viktora želi da plati, pa im dobročinitelj iz Rume predlaže da uplatu usmere za pomoć nemoćnima i bolesnima. U osnovi Viktorovog nesvakidašnjeg čina, kroz koji je video mnogo ugroženih porodica i upoznao dosta dobrih ljudi, leži jevanđeljska hrišćanska zapovest o pomoći nemoćnima, što ga je u jednom momentu uputilo na ovu aktivnost. Poznato je da mnogi ljudi zbog materijalne oskudice, lošeg zdravlja ili činjenice da su sami, nisu u mogućnost da samostalno pripreme ogrev. Ovom momku, bivšem fudbaleru iz Rume najveće je zadovoljstvo saznanje da je nekom pomogao.
– Posle prvog oglasa i pedesetak adresa na kojima sam cepao drva ova priča se pročula. Ljudi su zvali i pitali da li bih želeo da dođem i cepam drva, pri čemu mnogi hoće da plate. Ne mogu reći da neko zove iz čiste koristi. Dolazim nesebično, od srca i ne tražim nikakav novac. Poslednje dve do tri godine novac ljudi koji žele da plate ja „kanališem“ prema bolesnoj deci. To predlažem naročito kad vidim da je neko situiran i da finansijski ne oskudeva, a može da pomogne. Pošto mi ljudi pokažu priznanicu sa uplatom, siguran sam da su ta sredstva odlazila na prave adrese, kaže Viktor Božić koji je radio u Rumi i okolnim selima, ali i u Beogradu, Zemunu, u Šidu i na granici sa Hrvatskom.
Prvi poziv sa područja Mitrovice još očekuje. Viktor, koji je našao razumevanje u krugu svoje porodice, a inače je zaposlen u šimanovačkom pogonu „Boša“, poslednjih dana pažnju je posvetio obuci za polaganje vozačkog ispita B kategorije, kako bi lakše dolazio do ljudi kojima je potrebna pomoć.
– Što se tiče iskustava, svako je na neki način upečatljivo. Negde je lepo, negde i tužno. Uđeš ljudima u dom i oni žele da neke svoje probleme podele sa tobom, pa tu bude ponekad i smeha, ali je to svakako jedno blagostanje u duši, kaže Viktor čija se valuta meri ljudskim osmesima i zahvalnošću, a ne novcem.
U poslednjih godinu dana angažovao se za pomoć manastirima i crkvama želeći da im olakša posao oko pripreme zimskog ogreva. Podrazumeva se da je rumski humanitarac privržen principima pravoslavne vere. U svojoj skromnosti Viktor priča o trudu, kako bi se našao na putu istinske vere i pravog vernika. U poslovima cepanja drva imao je dva pomoćnika koji su se okrenuli drugim obavezama, ali je njihov doprinos ovoj čovekoljubivoj delatnosti takođe značajan. Viktorov poziv mogućim saradnicima uvek je otvoren.

Nikola Jović sa majkom Jovanom

Mali predškolac, a veliki heroj

Sedmogodišnji Nikola Jović iz Sremske Mitrovice humanitarni je heroj od svoje četvrte godine. Tada je kroz igru sa drugarom došao na ideju da sazrele jabuke iseče na komade, pospe šećerom i prodaje u svrhu pomoći bolesnoj deci. Kada je u jednom trenutku Nikolina majka želela da pokloni njegove igračke, dečak velikog srca došao je na ideju da ih proda i novac usmeri ka bolesnim drugarima. Radost koju je osećao kad dobije igračku zamenila je radost što nekom može da pomogne. Akcija se u međuvremenu proširila, tako da Nikola danas prikuplja igračke i prodaje ih u improvizovanoj tezgi od kartonskih kutija pred lokalom mitrovačke menjačnice „Ostrog“ u kojoj radi majka Jovana, takođe veliki humanitarac i žena koja je okružena humanitarnim kutijama raznih udruženja. U ovom radu neretko mu pomaže i drugar Filip.
– Pošto je bolesnoj deci i deci koja imaju posebne potrebe potreban novac da mogu da se leče, a neki su i gladni, moj drugar Nikola i ja smo počeli tako što smo svaku jabuku koja otpadne sa grane seckali i prodavali. Onda sam u kutiju stavio i igračke koje mi više nisu potrebne i pored njih kasicu u kojoj sakupljam novac, kaže veliki junak Nikola Jović, još uvek polaznik vrtića „Zvezdica“ koji se priprema za upis u „Popovićevu“ osnovnu školu.
Kao i svako dete i Nikola je emotivno vezan za svoje igračke, zbog čega je njegov podvig odricanja još veći. Kako sam kaže, neretko popravi ili zalepi igračku koja je oštećena, a umeo je da napravi itekako lepe dečije narukvice.
Nikolina majka Jovana takođe je humanitarac i zajedno sa suprugom podržava i podstiče Nikolin rad. Pred njihovom menjačnicom na kružnom toku u ulici Petra Preradovića nalaze se police sa odećom i stvarima pod devizom „ko ima i može, neka ostavi, a ko nema neka uzme“. Nikolin podvig zabeležile su mnoge novinske redakcije, među kojima i RTS tako da je sedmogodišnjak već iskusan u medijskim nastupima. Ljudi podržavaju njegov rad, a neki od njih, poput oca deteta sa posebnim potrebama kome je pomogao, posebno su mu se zahvalili. Mali mitrovački heroj ne planira da posustane. Koliko mu vreme dozvoli, najčešće subotom, sedeće pred menjačnicom i prodavati igračke. Sa osećajem za potrebe drugih ljudi Nikola se našao i u svom sportskom kolektivu, Bokserskom klubu „Srem“, koji je na čelu sa trenerom Dušanom Klincovim u poslednje vreme i sam organizovao nekoliko humanitarnih akcija.
Dejan Mostarlić