MALO IZOŠTRENO

Popravka ili proširenje Gašine reforme

Predlog izmena Zakona o visokom obrazovanju srpska vlada je usvojila u uslovima istraumatizovane javnosti, koju su domaće tragedije, kontraverzna sukobljavanja oko litijuma, pretnja svetskim ratom i stalnim rvanjem države sa pokušajima obojene revolucije učinile nedovoljno kredibilnom za smisleno prihvatanje i smisleno odbijanje „prekretničkih“ zakona. Složićemo se, razume se, da bi otvaranje Srbije za rad stranih univerziteta bio „prekretnički“ korak. Vlada je povukla predlog izmena zakona koje otvaraju vrata stranim univerzitetima „zbog potrebe za dodatnim konsultacijama“, ali je premijer Miloš Vučević bez prenemaganja saopštio pravi razlog povlačenja predloga: „zbog nezapamćenih pritisaka i ucena rukovodstva univerziteta“.
Niko razuman ne veruje u maliciozne tvrdnje da je vlada za usvajanje dopuna Zakona o visokom obrazovanju namerno izabrala vreme istraumatizovane javnosti kako bi dopune mogle da prođu u uslovima smanjene pažnje. Ne može se pak ustvrditi ni da dopune ovog zakona nije pogurala inercija ispunjavanja uslova iz pregovora sa EU i predana težnja srpske države da se dopadne zapadnjačkim komesarima, po cenu da se o zaštiti identitetskih pitanja, na koje nasrću dopune zakona, na drugi način povede računa. U vladi ima i onih čija ideološka opredeljenja upravo naginju identitetskoj konverziji Srbije, i ta činjenica dodatno tereti pokušaj dopuna Zakona o visokom obrazovanju od kojih je, uostalom, vlada odustala samo privremeno.
Reakcija univerzitetskih uprava, SANU i instituta, uz iznenađujuće jedinstvo ideološki podeljenih profesora, bez sumnje je objektivan rizik od mogućnosti da se pokušaji organizovanja obojene revolucije ojačaju neprincipijelnim i nenadanim sadržajima. Zapravo, pravo je pitanje odsustvo političkog predviđanja pri preduzimanju „prekretničkih“ inovacija, što dovođenje stranih univerziteta u Srbiju jeste, bez ikakve sumnje.
Predlagač dopuna Zakona o visokom obrazovanju požurio je da pritiske za njihovo povlačenje iz procedure objasni strahom od konkurencije, ali je stvar mnogo kompleksnija od straha pred konkurencijom. Složenija je čak i od svega što su univerzitetske uprave videle kao rizik. Ideološki podeljene profesorske grupe ujedinile su se oko „materijalnih” prednosti koje bi zakon u dopunjenom obliku dao stranim univerzitetima, oko neprihvatljivosti pukog papirološkog konstatovanja njihove akreditacije, oko subvencija po principu subvencionisanja stranih investitora, oko mogućnosti nekvalitetnog izvođenja nastave, oko verifikacije diploma i sličnog. Ove ideološki podeljene profesorske grupe, zbog efikasnosti pritiska na vladu, obišle su u širokom luku možda najveći problem u dovođenju stranih univerziteta: zanemarile su činjenicu da ova „prekretnička“ promena u visokom obrazovanju može nesagledivo da utiče na nasilno preumljavanje nacije u zapadnjačkom poslu identitetske konverzije Srba. Među malobrojnim upozorenjima o mogućnosti takvog rizika od dovođenja stranih univerziteta je i mišljenje dr Milomira Stepića, naučnog savetnika u Institutu za političke studije: „Budući da domaću intelektualnu elitu daje visoko školstvo, akcija preumljenja naciljala je ovdašnje univerzitete, u prvom redu onaj u Beogradu. On je apostrofiran kao uporište srpskog nacionalizma, a njegovi eminentni profesori su, štaviše, u režiji prozapadnih NVO stavljani na spiskove predvodnika te nepodopštine. S toga su srpski univerziteti postali tranzicioni univerziteti i već decenijama prolaze reformskog toplog zeca, koji ostavlja razorne posledice.“
Naizgled nije lako objasniti što srpska građanistička glasila i zapadnjački mediji, poput BBC, likuju zbog neuspeha srpske vlade da progura proevropske dopune Zakona o visokom obrazovanju. Ovaj paradoks je, u stvari, više nego jasan: cilj je oboriti Vučića, pa makar i njegovim proevropskim reformama, a posle, kada Srbija dobije građanističku evroatlantističku vladu, posle će ionako sve samo od sebe da se odvija po planu evroatlanizovanja Srbije, naizgled presečenom 2012.
Ako je Srbiji iz „Gašinog doba“ bilo sa skrivenom namerom preporučeno da se u visoko obrazovanje uvedu privatni fakulteti, onda se ta skrivena namera nije ostvarila. Privatni fakulteti u Srbiji jesu redukovali i obim programa, i metodiku nastave, jesu oborili kriterijume stečenog znanja, ali nisu doprineli ideološkom preoblikovanju fakultetski obrazovanog dela društva. Sve i da je bilo takvih intencija na ukupno osam privatnih univerziteta, njihovo statističko učešće u visokom obrazovanju stiglo je do skromnih 16,3 upisanih studenata, pa su postali neupotrebljivi za preumljavanje nacije. Delom i zbog toga su pojačani pritisci EU ka otvaranju Srbije za strane fakultete.
Drugi pogled na vladinu nameru ne priznaje ideološke ciljeve Zapada i ne vidi diktat uslova pridruživanja EU. Vlada brani stav da je to domaći, autentičan srpski pokušaj da se kroz konkurenciju poboljša kvalitet studiranja, oboren kroz „Gašinu reformu“. Konkurencija i prirodna pamet slobodnog tržišta trebalo bi da poprave ono što je pokvareno.
Ovakvim stavovima ne treba suprotstavljati ništa drugo osim pamćenja: i privatno studiranje u Srbiji uvedeno je, kao prekretnica, na proklamovanom visokom cilju da državno studiranje dobije konkurenciju koja će ga podsticati da bude bolje.
Dragorad Dragičević