MALO IZOŠTRENO

Skroman odgovor na veliku spletku

U Hrvatskoj i vlasti i pučanstvo vole da se razmeću najmasovnijom posetom jednom muzičkom događaju, i sa ponosom tvrde da je na prošlogodišnjem koncertu Marka Perkovića Tompsona prisustvovalo pola milijuna ljubitelja dela i imena ovog umetnika. Neki hrvatski intelektualci kažu da je bilo upola manje, ali je i to upola manje bilo najveći profašistički dernek u Evropi posle Drugog svetskog rata. Tompsonova muzička umetnost je, sa umetničkog aspekta, upadljivo ispod osrednje, ali nosi zanosnu mržnju prema izmaštanom srpskom agresoru i opijenost hrvatskom oslobodilačkom epopejom protiv agresora koji u stvarnosti nije ni zakoračio preko hrvatske granice. Ako je njegovo stvaralaštvo istinski slabo, a antisrpski osećaji istinski snažni, onda nema sumnje šta je privuklo pola milijuna ljudi na njegov koncert. Zašto bi i bilo sumnje kada je pola milijuna ljudi, na brigu pomenutih hrvatskih intelektualaca, jednoglasno pozdravljalo umetnikove pesme prolamajućim i zaglušujućim „za dom spremni“?
U ovoj masovnoj manifestaciji fašističkih osećanja vrh Evropske unije nije našao ništa loše. Zašto bi i našao ako na istoj osećajnosti sprema svoje građane za rat protiv Rusije?
Pre oko tri meseca Hrvatska je uz državne ceremonije i sve počasti svečano sahranila ekshumirana tela 500 ustaških vojnika ubijenih u Drugom svetskom ratu na teritoriji Slovenije. Vrhu Evropske unije nije zasmetalo odavanje državnih počasti ustaškim vojnicima pobijenim od strane partizanske vojske. Zašto bi i zasmetalo ako zapadna Evropa sistematski radi na reviziji istine o Drugom svetskom ratu, pri čemu se fašistička koalicija premešta na pravu stranu, a fašizam na Rusiju i, sledstveno, na jugoslovenski partizanski pokret, koga su nosili više nego pretežno Srbi?
Vratimo li se u 2010, naći ćemo da je na Šehidskom groblju Kovači u Sarajevu, uz najviše vojne počasti, to jest državne, sahranjen general Armije RBiH Rasim Delić, kojeg je haški tribunal nepravosnažno osudio na tri godine zatvora zbog ratnog zločina po komandnoj odgovornosti. Sahrani je prisustvovalo više hiljada osoba, među kojima su bili brojni predstavnici verskog, vojnog, političkog i javnog života BiH. Verski obred je predvodio reis Islamske zajednice u BiH Mustafa ef. Cerić, a na komemoraciji su počasnu stražu držali pripadnici Oružanih snaga BiH. Ovo nije zasmetalo ni tadašnjem visokom predsedniku međunarodne zajednice, niti bilo kome iz Brisela.
Upravo ovih dana desetine hiljada Albanaca u Prištini, Tirani i Skoplju na „marševima za slobodu“, u zapenušanoj mržnji prema Srbima, ultimativno zahtevaju oslobađajuće presude za pripadnike UČK Hašima Tačija, Kadrija Veseljija, Redžepa Seljimija i Jakupa Krasnićija, preteći „posledicama“ i samom haškom tribunalu, koji im sudi za zločine protiv Srba i svojih sunarodnika. Nijedne reakcije, ni izjave najmanje zapanjenosti nije se čulo iz Brisela. A i zašto bi ako su četvorica albanskih vođa činili zločine u okviru zapadnjačkog projekta otimanja Kosova od Srbije? Zašto bi se izjašnjavali protiv svojih saveznika iz Drugog svetskog rata i iznova viđenih za narastajuću koaliciju, identičnu Hitlerovoj?
Međutim, nakon sahrane generala Ratka Mladića, preminulog u haškom zatvoru, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen i predsednik Evropskog saveta Antonio Kosta munjevito su poručili da su slike sa sahrane Ratka Mladića u Beogradu bile šokantne, a elementi zvanične podrške i prisustvo nekih visokih srpskih zvaničnika na sahrani duboko žalosni. Njihov zajednički portparol Kristijan Vigand dopunio je njihov stav izjavom da su „svako veličanje ratnih zločinaca, negiranje genocida i istorijski revizionizam u suprotnosti sa najosnovnijim evropskim vrednostima i nemaju mesta ni u EU, ni u zemljama kandidatima za članstvo u EU“.
Ali, ova u osnovi oštra po Srbiju reakcija sa vrha EU, pristrasna na štetu Srbije samim time što potpuno izostaju reakcije na antisrpski fašizam na prostoru bivše Jugoslavije, izazvala je bolno razočarenje Sarajeva i Zagreba. Naime, i Sarajevo, i Zagreb podigli su dostojanstvenu sahranu generala Mladića na nivo krivice ravne krivici za masovni ratni zločin. Odavanje pošte možda najzaslužnijem pojedincu u odbrani Republike Srpske opisuje se kao spremnost Srbije da ponovi zločine, koje je navodno počinila u BiH i Hrvatskoj. Takva, zločinu sklona, država i takav narod, fašizmu sklon, moraju da budu odmah sankcionisani otkazivanjem pregovora o pristupanju EU, jer se takvi nikada neće uklopiti u europsku civilizaciju. Svih četrnaest bošnjačkih poslanika u Predstavničkom domu Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine uputilo je, na preko osam stotina adresa u EU, SAD i Ujedinjenom Kraljevstvu inicijativu za suspenziju Sporazuma o uspostavljanju specijalnih i paralelnih odnosa između Republike Srbije i Republike Srpske, jer se, navodno, isti koristi u svrhu ugrožavanja suvereniteta BiH i političke nezavisnosti BiH, i negiranja presuda međunarodnih sudova.
Veličanstvenu sahranu generala Mladića, sa patrijarhovim držanjem opela, formalnim počastima Vojske i 150 hiljada ljudi na ispraćaju, trebalo je iskoristiti za novi krug zapadnjačke histerije protiv Srba i za odlučujući udarac na Republiku Srpsku. Trebalo je udahnuti novi život mržnji i sprečiti bilo kakav izgled na pomirenje sa Srbima. Na žalost Sarajeva i Zagreba, zgražavanje prvih ljudi EU, objavljeno na Iksu, ne najavljuje odziv na sarajevski i zagrebački poziv. Objava na Iksu, sve sa zgroženošću i zapanjenošću, ne obećava ništa više od primanja k znanju da su Srbi ostali Srbi i posle trideset godina prevaspitavanja.
Eto, zato je reakcija EU na srpski „fašizam“, jedini koga Brisel uopšte ume da primeti, pravi blagoslov za vođstvo Srbije i bolno razočarenje za Sarajevo i Zagreb. Ta reakcija, u osnovi oštra, u obazrivom luku zaobilazi predsednika Srbije Aleksandra Vučića, iako je i predsednici Evropske komisije, i predsedniku Evropskog saveta potpuno jasno da se „elementi državne počasti“ preminulom haškom osuđeniku ne mogu steći bez saglasnosti najvećeg autoriteta.
Odavanje počasti i zahvalnosti Ratku Mladiću, zbog kojih bi romantični pesnici rekli da vredi mreti, naša je prva manifestacija razumne nepokornosti prema mnogo jačima od nas. Naš veoma skroman racionalni odgovor na zapadnjačku spletku protiv opstanka Srbije i Srba, odgovor koji nam još uvek ne omogućava da bez nelagodnosti stanemo pred ogledalo.
Dragorad Dragičević