MRTAV UGAO

Crno – bela tuga

Mučne scene sa stadiona Partizana obišle su Srbiju prošlog četvrtka. Ne, nije niko stradao, hvala bogu. Barem ne fizički.

Stradala je nada navijača da se posle meča sa Kipranima kolo sreće može okrenuti u njihovu korist i možda izvući sezona eventualnim učešćem u Ligi Evrope. Kako sada stvari stoje, Partizan je brod koji tone, a kapetan i njegovi pomoćnici se oslobađaju nepotrebnog tereta. Prvo lete stolice.

Realnost je takva da crno – beli treba da pevaju ako uopšte izađu u Evropu ove godine. Liga konferencije se sada čini kao sasvim realna, i naposletku, neizbežna meta. S obzirom na to u kakvom je problemu klub, ne bi iznenadilo ako vidimo neizvesnost i u kvalifikacionom duelu sa Maltežanima, koje su nekada naši klubovi gazili kao plitak potok.

Ono što se desilo u Humskoj prošle nedelje je pravi pokazatelj stanja u klubu i krize u kojoj se nalazi. Stiče se utisak da je tih petnaestak hiljada navijača došlo da izrazi svoje nezadovoljstvo i lične frustracije, a ne da gleda fudbal. Od samog početka je krenulo skandiranje protiv uprave i potrajalo je, sa manjim prekidima, do duboko u noć. Treba tu spomenuti, naravno, briljantnog Predraga Strajnića koji se nijednog momenta tokom prenosa nije udostojio da kaže barem jednu reč na tu temu. Ali o dotičnom stvarno ne treba trošiti reči. Davnih dana je postao tema za sprdnju i podsmeh. Uostalom, do sada smo već naučili gde je „mute“ dugme na daljinskom kada su fudbalski prenosi na RTS-u.

Mnogo je sramote protutnjalo stadionom te večeri. Prava je šteta što je meč sa četiri gola pao u drugi plan zbog svega što se dešava u klubu poslednjih dana i nedelja. Nezadovoljstvo sa tribina je sigurno uticalo i na igrače Partizana i njihovu igru. Da je bilo jedinstva i zajedničkog bodrenja, možda bi Beograđani uspeli da izvuku nešto iz meča u kojem im je bila potrebna pobeda barem za produžetke.

Nije Partizan loše izgledao na terenu, ali je vidna nespremnost igrača, što je u ovoj fazi sezone, do pre par godina, bila standardna pojava u ekipama sa naših prostora. Onda su i naši treneri konačno shvatili šta im je činiti, te su počeli više da rade na fizičkoj pripremi, da ne bi padali kao muve po terenu usred avgusta. Ilija Stolica je u tom segmentu omanuo.

Ipak, crno – beli su bili u igri za povoljan rezultat, dva puta vodili, ali onda im se desila pogibija u vidu evrogola izvesnog Faraža iz protivničke ekipe. Dečko je u stilu Maradone nanizao Partizanovu odbranu kao na ražnjić i dao gol za TV špice sa ivice šesnaesterca. I to je bio kraj snovima o Ligi Evrope.

Sve to što se desilo na travnatoj podlozi te večeri više nije bitno. Ono što smo videli na tribinama pre, za vreme i posle meča je tragedija i sramota Partizana. Uprava, na čelu sa Vučelićem i Vazurom je mirno posmatrala utakmicu iz svoje lože, da bi na kraju meča opušteno odšetali sa stadiona kao da se ništa nije desilo. To im je omogućila armija dece koju su namerno izmestili sa severne tribine i postavili na zapadnu, ispod njihove lože. Čisto da se neko ne bi drznuo i zafrljačio nešto u njihovom pravcu. A verujem da bi jedva živu glavu izvukli da su pustili navijače ispod lože. Znali su to, pa su na perfidan način, onako kako samo gnjide znaju, postavili decu kao živi štit. Jadno.

Najšokantniji prizor došao nam je sa atletske staze nakon utakmice. Tu su žestoki momci i krimosi sa južne tribine postrojili igrače Partizana. Držali su im lekciju dobrih 20 minuta, da bi ih na kraju skinuli i terali da viču „uprava napolje“. Za divno čudo, prestrašeni mladići su ipak rešili da ne pevaju, jer bi, složićete se, takva scena obišla svet u rubrici „Verovali ili ne“.

I na kraju, naravno, trener je taj koji fasuje. Nije da se Ilija Stolica baš proslavio u ovih šest utakmica na klupi Partizana, ali nikako se ne može reći da je on jedini krivac. Uprava je ta koja je davnih dana trebala da se povuče. Iskusni manipulator na čelu Partizana nije dočekao ni da Stolica završi intervju sa novinarima, a već je pustio vest u etar da je ovaj smenjen. Na taj način skrenuo je barem za trenutak pažnju sa sebe i svojih kolega iz kožnih fotelja.

Partizan baš nema sreće sa trenerima. Ali dobro, njih bar može da menja. A šta ćemo sa bagrom koja je nezamenljiva?