INTERVJU: UMETNICA JELENA PROKOPIĆ, POVODOM IZLOŽBE U MITROVAČKOJ GALERIJI

Umetnost koja ne pristaje na površnost

Otvaranje izložbe Jelene Prokopić „Pre nego potonemo“ u Sremskoj Mitrovici

U savremenoj umetnosti, gde se lični doživljaj sveta pretače u vizuelne poruke, stvaralaštvo mlade umetnice Jelene Prokopović iz Laćarka, koja živi i stvara u Novom Sadu, zauzima posebno mesto. Njene slike, nastale iz dubokih emocija i promišljanja o društvu, spajaju apstraktno izražavanje i lična iskustva.
Povodom njene izložbe „Pre nego potonemo“, koja je aktuelna u Galeriji „Lazar Vozarević“ u Sremskoj Mitrovici, kao i brojnih nagrada, koje su obeležile njen rad, razgovarali smo o njenom umetničkom razvoju, inspiraciji i izazovima sa kojima se susreće na svom putu.

M NOVINE: Počećemo sa aktuelnostima u Vašem radu, a to je izložba „Pre nego potonemo“. Kakve slike prikazuje publici ova aktuelna izložba, šta su motivi, odnosno šta je na njima iskazano kroz ovu apstrakciju?
JELENA PROKOPOVIĆ: Dela predstavljena publici su mahom dela monumentalnih dimenzija, ulja na platnu, koja za mene, kao stvaraoca, nose težinu savremenog trenutka. Ideje koje nosim u sebi dok stvaram su najčešće vezane za moj lični život i odnos prema globalnom društvu i rapidnim promenama kojima svi svedočimo.

Otvaranje izložbe, koju publika može pogledati do 17. aprila, zaista je bilo posećeno i sa oduševljenjem su posetioci propratili ovaj kulturni događaj. Kako ste to doživeli?
Veoma sam zahvalna što je izložba privukla veliku zainteresovanost publike. Naročito iz razloga što je Sremska Mitrovica grad u kojem sam rođena i u kojem sam napravila svoje prve umetničke korake. Bilo mi je važno da se predstavim ovde, a sa druge strane i da dobijem podršku svojih profesora, prijatelja i porodice koji su me podržavali i tokom godina.

U kojem periodu su nastajala ova dela?
Izložene slike nastale su u periodu od 2024-2026. godine, a crteži u periodu 2020. godine. Iako su tematski različite, imala sam potrebu da ove dve serije radova izložim zajedno, jer slike koje sada radim, zapravo, jesu misli koje su artikulisane na mnogo zreliji način, pa sam smatrala da bi publici bilo zanimljivo da vidi tranziciju jedne ideje kroz godine.

Koja energija ili emocije, odnosno događaji su Vas pokrenuli i motivisali da sve to prenesete na platno?
Ja veoma duboko osetim emocije i stvari koje se dešavaju na mikro i makro planu me duboko pogađaju, pa čak i plaše. Stvaralaštvo mi pruža neku vrstu utočišta, te se trudim da te emocije materijalizujem u sirovom obliku, bez ulepšavanja. Mislim da je to ono što umetnost treba bude.   

Podsetite nas, kako je došlo do saradnje sa mitrovačkom galerijom?
Galerija „Lazar Vozarević“ je 2024. godine, nakon dugo vremena ponovo organizovala Likovni salon, na kojem mi je dodeljena Prva nagrada Lazar Vozarević, po drugi put. Istu sam osvojila i na salonu 2012. godine. Kao nagradu, dobila sam mogućnost da se predstavim samostalno u galeriji. Ovo iskustvo je za mene zaista bilo dragoceno, počevši od divne saradnje sa kustoskinjom Andrijanom Belić, a na kraju i sa publikom.

Nosilac ste više nagrada za svoj rad. Pored već navedenih, tu su i nagrada za Veliki akt 2014. godine, kao i nagrada za najbolji umetnički rad iz oblasti vajarstva na AUNS 2015. godine. Šta nagrade znače za Vas?
Moram da priznam da ja zaista volim da dobijam nagrade, jer mi na neki način daju osećaj odgovornosti. Teraju me da radim više i temeljnije. Ali nisam osoba koja gradi svoju unutrašnju vrednost preko spoljašnje validacije, prilično sam tvrdoglava i uporna u onome što zamislim i ne obazirem se mnogo na mišljenja drugih.

Sada ćemo se malo vratiti unazad. Vaša porodica je u Laćarku, a Vi stvarate i živite u Novom Sadu. Tamo ste završili i studije. Kako ste krenuli i kada na put umetnosti?
Tako je. Moj umetnički put je bio jasan od mojih najranijih godina života, pa sam još u srednjoj školi počela da se pripremam za Akademiju u Likovnoj školi Štifla. Tamo sam zaista provela jedan od najlepših perioda svog života. Na Akademiju sam upala iz prvog puta, i dosta samostalno sam se borila kroz ceo taj period.

Iza Vas je nekoliko samostalnih izložbi, kao i desetine grupnih. Kako je
izlagati među svojima, da li je to dodatno uzbuđenje i odgovornost?
Moram priznati da sam bila veoma uzbuđena što ću izlagati u Sremskoj Mitrovici, i to mi je dugo bila velika želja. Srećna sam kako je sve prošlo, na podršci i pažnji. Imam osećaj da sam sa ovom izložbom zatvorila jedan ciklus života i da je sada vreme da za nešto novo.

Član ste MENSA Srbija. Kažite nam nešto više o tome.
Prvi put sam radila test inteligencije sa svoje dve godine i tada smo prvi put ustanovili moju darovitost. Međutim, moji roditelji na to nikada nisu gledali kao nešto posebno, pa sam i ja smatrala da je to samo jedna normalna stvar. Nasuprot očekivanjima, ja nisam bila naročito dobar đak u školi, pa sam često mislila da je taj test bio greška. Međutim 2012. godine sam uradila zvaničan MENSA test koji je potvrdio prethodni, a tek dosta kasnije sam se pridružila udruženju MENSA Srbije.

Na čemu radite sada?
Nakon ove izložbe i intenzivnom radu na slikama, vraćam se skulpturi. Spremam seriju skulptura koje bi trebale biti izložene na sledećem Sajmu umetnosti u Budimpešti, zatim odlazim na dva meseca na umetničku rezidenciju u Sankt Peterburg, gde ću stvarati i izlagati u Muzeju nekonformističke umetnosti u tom gradu. U planu za ovu godinu su još nekoliko izložbi u Srbiji.

Kako vi doživljavate sudbinu umetnosti u eri tehnologije, koja sve više
ulazi i u tu oblast, kao i u većinu segmenata naših života?
Kada je sva ova pomama oko veštačke inteligencije počela, bio me je malo strah od toga kako će sve to izgledati. Međutim, ako vidimo da je, na primer, pozorište iako efemerno, preživelo sve nove medije koje je društvo iznedrilo. Imamo dokaz da je aura umetničkog dela, kao takvog, zaista prisutna i da nema mnogo toga što može da je zameni. Mislim da će mnogi poslovi biti zamenjeni sa veštačkom inteligencijom, ali da umetnost neće. Ali takođe smatram da je edukacija društva najbitnija, ljudima kultura i umetnost mora biti dostupna i jasna. Ako izgubimo to izgubimo, gubimo ljudskost, a tada i smisao.
Aleksandra Dražić
Foto: Branislav Tucaković