MALO IZOŠTRENO

Zavetno ćutanje o istorijskoj grešci

Trenutni politički debakl sarajevske antisrpske političke elite i trenutno oporavljanje položaja Republike Srpske rezultat je trenutnih političkih promena u SAD i veštine rukovodstva Republike Srpske, i ne mora da znači da Republika Srpska i Srbija mogu da odahnu. No, i dalje je u Srbiji premalo ljudi svesnih kakvim bi problemima srpski narod u celini bio izložen da se njegov deo u Republici Srpskoj nije izborio za malo poboljšanje položaja srpskog entiteta sa specijalnim vezama sa Srbijom. To odsustvo razumevanja rizika dolazi od nepoznavanja prirode antisrpskog stava bošnjačke političke elite.
Kada je bošnjački pisac Abdulah Sidran rekao „Vidim da smo u nečemu grdno pogriješili, ali ne znam da kažem u čemu, ni kako dalje“, niko u Sarajevu nije ni pokušao da kaže: ako već vidiš da smo pogrešili, onda moraš da vidiš i gde smo pogrešili. Ali, pisac čiji su scenariji uzidani u prelepe filmove Emira Kusturice, neprekidno je kritikovao bošnjačke političke zablude i „strahovitu infantilnu naivnost“ bošnjačkog nacionanog bića, ali nikad tako da bi kolektivnoj stramputici okrenuo leđa i otkazao pripadanje. Svi koji su infantilno naivno fantazirali o autohtonosti Bošnjaka i vekovnom kontinuitetu državotvornosti i državnosti, i svi koji su grešili u dobroj nameri, i svi koji su se namernim obmanama održavali u politici aplaudirali su Sidranovoj ukrasnoj i neiskrenoj kritici. Suštinski, svaki ozbiljniji bošnjački intelektualac zna gde su, i u kom istorijskom procesu, Bošnjaci pogrešili, ali svaki zavetno ćuti o tom znanju, jer nije predviđeno da zavetno ćutanje o tom znanju pređe u govor.
Istorijska greška, ako bi se krenulo u potragu za onim što je Sidran prećutao, ima svoje korake, a prvi idući unazad je izbor bosanskih Muslimana (Bošnjacima će nazvati tek 1993.) da se na referendumu 1992. godine izjasne za otcepljenje BiH od Jugoslavije, u kojoj je BiH imala pun kapacitet državnosti i nemalo iskustvo uređenja zajedničkog života Muslimana, Srba i Hrvata. U posećenom Balcan Rules podkastu, prof. dr Zlatko Hadžidedić lamentira o bezizlaznom političkom ćorsokaku bošnjačke političke elite, koja se duže od tri decenije tvrdoglavo upinje da stvori unitarnu državu po obrascu BiH u Jugoslaviji. Iako je svakome ozbiljnom jasno da u etnički pretumbanoj BiH, sa etnički očišćenima Sarajevom, Banjalukom i Mostarom nije moguće uspostaviti državu kakva je postojala u okviru federalne Jugoslavije, bošnjačka politička elita je bezalternativno zapela da namakne unitarnu državu sa svojom većinom u upravljanju. I da je pri tome predstavi kao BiH iz snova, to jest BiH kakva je bila u jugoslovenskoj zajednici republika. Svakome ko sa razumevanjem pamti BiH u jugoslovenskoj zajednici jasno je da je unitarnost jugoslovenske BiH izvirala iz partijske unitarnosti, koja je silom zakona nametala međunacionalnu i međuversku trpeljivost i toleranciju. Jasno je i bošnjačkoj eliti da bi bosanskohercegovačka unitarnost izvan kišobrana jednopartijske Jugoslavije isporučila jednome od triju naroda hegemonističku nadmoć, ali joj nije jasno da je i drugima to jasno. Hadžidedić, naime, nalazi da su Bošnjaci za protekle tri decenije izgubili svest o državotvornosti „koju su imali u vreme Hamdije i Branka“. Hadžidedić ne kaže, ali se nekako čini da misli, da se državotvorno iskustvo Bošnjaka postepeno gubilo nakon referenduma o otcepljenju od Jugoslavije. Trebalo bi zaključiti da on u otcepljenju vidi uzrok fijaska BiH, ali i Hadžidedić ćuti u skladu sa „zavetom ćutanja“, to jest u strahu od izdajničke etikete, koja bi mogla da mu se zalepi.
I Hadžidedić misli, skoro pa kao i Sidran: negde smo pogrešili, a ja ne znam gde.
Mi sada možemo da nagađamo u čemu je Sidran video bošnjačku istorijsku grešku, jer ne biva da je nije video, ako je video da je počinjena. Prvi korak idući u istoriju je muslimanski izbor da glasovima na referendumu, bez učešća Srba, skoro sto posto glasaju u korist otcepljenja od Jugoslavije.
Samo u Jugoslaviji, pa i u pogrdno nazvanoj miloševićevskom, BiH je mogla da izbegne etnička pretumbavanja, građanski rat i teške masovne zločine, koji su na dugo vreme zatrovali kolektivne emocije. Samo u Jugoslaviji, pa makar bila i miloševićevska, Muslimani preimenovani u Bošnjake mogli su da uživaju kvantitativne prednosti u „nacionalnom ključu“, mogli su da budu mnogo veća verska skupina u jednoj državi. Samo u Jugoslaviji mogli su da budu, i geografski i politički, bliži svojoj velikoj zajednici na istoku.
Oni su, međutim, otcepljenjem BiH od Jugoslavije i, posledično, udaljavanjem od Srbije, geopolitički se udaljili od Istoka, smestili mu se iza leđa, u okrilje katoličkog sveta.
Da li je Sidran video grešku samo u otcepljenju BiH od Jugoslavije ili je slutio grešku u drugom koraku idući vremenski unazad? To je korak, bolje je reći kontinuirani hod, koji je udaljio Muslimane od pravoslavnih Srba, od kojih su pretežno i nastali islamiziranjem pod turskom vlašću. Umesto da se drže bližeg suseda, bližeg kako poreklom tako i geografski, Muslimani/Bošnjaci izabrali su Hrvatsku kao svoj jezički i politički orjentir. Time su se i geografski, i civilizacijski udaljili od Istoka. Sada njihovom pogledu prema Istoku smeta Srbija: moraju da se propinju na prste da bi ga videli. Istovremeno, pogled prema Hrvatskoj slobodno puca ka Zapadu kome nisu dobrodošli. Upravo Hadžidedić i kaže: „Zapad i svoje muslimane doživaljava kao problem, šta će mu još i bosanski.“
Sve će, otprilike, ostati na osećaju, a saznanje se izbegava, da smo negde pogrešili, a ne znamo gde, jer je političko Sarajevo ućutkalo intelektualce i obavezalo ih na „zavet ćutanja“ o grešci koju su negde, a neznano gde, počinili. I opet sebi namakli opis mudrog Meše Selimovića, opis zbog koga su njihovi intelektualci ljuti na velikog pisca koji se skućio u srpskoj književnosti: „S nejasnim osjećanjem stida zbog porijekla, i krivice zbog otpadništva, nećemo da gledamo unazad, a nemamo kud da gledamo unaprijed. Zato zadržavamo vrijeme u strahu od ma kakavog rješenja.“
Dragorad Dragičević