MALO IZOŠTRENO

Šaka na srcu rektora univerziteta

U celoj istoriji Srbije, zajedno sa istorijom Jugoslavije i istorijom crvene boje komunizma, nije potrošeno toliko crvene farbe kao što je potrošeno za slikanje krvavih šaka na majicama, plakatima, fasadama i trotoarima, sve sa ciljem da se materijalizuje „krvavo lice režima“ i da se građani Srbije mobilišu za „krvnu osvetu“ prema Aleksandru Vučiću i njegovom državno-partijskom aparatu. Mladi blokaderi su u revolucionarnom zanosu mesecima farbali Srbiju u „krvavo“, da zakuju direktnu odgovornost vlasti za „ubistvo“ šesnaestoro ljudi rušenjem nadstrešnice, a kada im se počelo da manta od islikavanja krvavih šaka pokušali su da udahnu novi polet svom nekrofilnom simbolu: na protestnim skupovima su u znak sećanja na kerušu Donu, koja je pregažena automobilom tokom protesta u Novom Sadu, sa svojim ljubimcima minutom ćutanja odavali poštu Doni. Na belom platnu psi su uz pomoć svojih vlasnika iscrtavali krvave šape, valjda sa namerom da se predstava o „krvavom režimu“ kompletira i zoofobijom.
Samo tri dana nakon smrti studentkinje Milice Živković usled pada sa petog sprata Filozofskog fakulteta, na istom platou na kome je Milica izgubila život, operska pevačica i profesorka Katarina Jovanović i grupa oko nje pevaju izrugivačku pesmu na račun predsednika Srbije! Kao da je sa petog sprata na tom mestu pala vreća sa otpadom, a ne njihova koleginica. Pesma je otpevana u okviru prostesta zbog „upada“ policije u svetu zgradu rektorata, to jest ulaska policije u okviru istrage o smrti Milice Živković. Šta tužilaštvo i policija imaju da istražuju na slobodnom univerzitetu, a posebno šta ih briga za smrt naše devojke!
Razume se, nema ni jedne krvave šake zbog Miličine smrti. Sva crvena farba u Srbiji potrošena je za pumpanje Vučićeve „odgovornosti“ za „ubistvo“ šesnaestoro ljudi pod nadstrešnicom i za oplakivanje kerušice Done, pregažene tokom jedne blokaderske akcije u Novom Sadu.
Mnogi politički komentatori u proteklih godinu i po upinjali su se da „studente u blokadi“ vide u istorijskom nizu studentskih pobuna za ideju pravične i pravne države kad god se u društvu natalože slojevi korupcije i bespravlja. Studentskim pobunama se patetično pripisuje herkulovski poriv za poduhvat čišćenja Augijevih štala birokratije, korupcije i nepravde. Svaki studentski pokret bi romantično zamahnuo da, poput Herkulovog nadljudskog skretanja reke na Augijeve štale, preokrene političke procese ka pravdi i pravnoj državi, ali bi se uvek nekultivisana snaga mladosti suočavala sa „sitnim vezom“ političkih mahera ne samo iz vlasti nego i njihovih inspiratora. Iako je osnovano pretpostaviti da je u predmetnoj studentskoj pobuni svakako bilo i „herkulovskih poriva“, izdaleka se vidi da je u njenom središtu tragedija na novosadskoj železničkoj stanici kao ključni pokretač mobilizacije. Osnovna čistota pobune ovih mladih ljudi nikako ne ide uz upotrebu novosadske tragedije kao pokretača rušenja vlasti na ulici. Tu upotrebu su osmislili maheri, koji su razumeli istorijsku efikasnost fenomena oplakivanja žrtve u motivisanju masa, i koji poznaju „dramaturgiju“ masovnih pokreta oplakivanja u cilju kapitalnih društvenih promena. Njima i sam primer oplakivanja Hrista ne služi kao mera ljubavi i ljudskosti, već kao obrazac za izvođenje političkih promena.
S toga su „studenti u blokadi“ ostali zatečeni tragedijom u „svome“ prostoru, koja ispunjava sve uslove da se nazove „ubistvom“, ako je „ubistvom“ već nazvana velika novosadska tragedija. Umesto da principijelno pozovu na odgovornost fakultetsku i univerzitetsku upravu, jer se „ubistvo“ dogodilo u prostoru u kome je država nenadležna, odnosno u kome je postala nadležna tek kada se tragedija dogodila, „studenti u blokadi“ organizovali su protest zbog „upada“ policije u rektorat.
Takva neprincipijelnost nikako ne može da bude u rodbinskoj vezi sa idejom humanističke pobune mladih ljudi, to jest pobune srpskih studenata protiv naslaga korupcije i nepravde, takvu neprincipijelnost mogu da nametnu samo maheri koji su usmerili pobunu mladih u proksi rat za sopstveni dolazak na vlast.
Pa i taj protest suštinski nije bio protest u pravom značenju reči, već promocija samoponuđenog predsedničkog kandidata, rektora Vladana Đokića. To može da pokaže i površinska analiza njegovog govora, i govornikov izbor da se u papinskom dostojanstvu obrati sa balkona rektorata, i namensko skandiranje govorniku, i njegovo uzvraćanje šakom na srcu, i izvođenje persiflažne pesme za predsednika Srbije. Iako bi trebalo da bude prirodno da kolektivna osećanja protestnog skupa vezuje stvarna žrtva devojke pale sa petog sprata, nekoliko hiljada okupljenih nepodeljeno se odazvalo težnji, koja se već godinu i po nemušto muči da izdvoji ličnost, koja bi svojom političkom žrtvom okupila političku masu. Politička žrtva Vučićeve diktature sada se konačno rodila na balkonu rektorata, sa mesijanskom šakom na srcu, ne za poginulu studentkinju nego za usklike govorniku.
E, ta šaka na srcu, koja bi tu izvesno stajala češće tokom čitanja govora da nije bila zauzeta držanjem megafona, označava prekretnicu studentske pobune. Šaka na srcu dala je snažan lični ton svekolikom blokaderskom angažmanu institucije jednog rektora. Ta šaka na srcu izbacila je iz konkurencije za političko vođstvo „studenata u blokadi“ desetine ambicioznih profesora i drugih intelektualca. Ta šaka na srcu otresla je, kao uveli list sa grane, i predanog kritičara Vučićeve vlasti profesora Mila Lompara, principijelnog podržavaoca studentske pobune kao fenomena društvenog preporoda. Ta šaka na srcu, na balkonu rektorata, pokazala je ko se ponudio da bude politička žrtva Vučićeve vlasti. Organizovani poklici, koje je rektorova šaka na srcu dobila iz mase ispred rektorata, trebalo bi da pošalju poruku celoj opoziciji Srbije da je inicijacija žrtve upravo izvršena. I da je konačno otklonjeno jednoipogodišnje odsustvo žrtve, kao objedinjujuće sile svake mase.
Dragorad Dragičević