KOLIKO KUVAMO, A KOLIKO KUPUJEMO GOTOVO?

Između šporeta i keteringa

Police u trgovinskim radnjama prepune su gotovih obroka. Aplikacije za dostavu svakako su brže od svake naše varjače i šporeta. Postavlja se pitanje koliko zapravo sami spremamo hranu, a koliko je dobijemo gotovu, na jedan „klik“ ili telefonski poziv. Naši stari su provodili sate i sate kuvajući obroke, negovali recepte, pa samim tim i tradiciju. Međutim, današnji ritam života diktira nam i obaveze i navike, a i slobodno vreme, te nas to vodi sve bržim rešenjima, pa tako i u kuhinji.
U Sremskoj Mitrovici gotovo da je sinonim za kuvane obroke „Stara Promenada“ na Savi. U njihovoj ponudi svakodnevno su kuvani obroci, takozvani dnevni meni, na koji su mušterije već naviknute i stalno se javljaju nove.
– Dolaze nam žene koje ne stižu da kuvaju, zaposlene su i rade do četiri ili pet sati. Potrebno je oko dva sata kuvanja, tako da bi one ručak završile tek oko šest ili sedam sati, što je već dosta kasno. Takve žene ne mogu da se posvete porodici niti sebi, pa obrok koji kupe im je velika pomoć, kaže Draženka Otović, vlasnica restorana i dodaje:
– Druga kategorija mušterija su nam stariji ljudi, koji više ne mogu sami da kuvaju. Mi ovde kuvamo domaću hranu, na koju smo svi navikli u svojim kućama, zato imamo dosta redovnih gostiju. Porcije su obilne, stariji znaju čak da podele i jednu. Današnje žene, koje poštujem, razmišljaju tako da je bolje da tih nekoliko sati koje bi provele za šporetom posvete svojoj porodici, odmoru, prijateljima.
Supa se na ovom mestu kuva svakoga dana, a pasulj je na meniju svakog četvrtka. U ponudi za dnevni obrok su gulaš, musaka, ćufte u sosu, punjena paprika, a kada krene zimski period i sarma. Nedeljni obrok podrazumeva supu, bečke šnicle, krompir pire, salate…

– Tokom radnih dana se češće nose obroci kući, a vikendom se rezerviše, dođu nam gosti na neka dva sata i bašta radi, kada je lepo vreme. Sačuvali smo tu tradiciju nedeljnog ručka, vole ljudi da se okupe, posebno kada im dođu studenti iz drugih gradova, rekla je Draženka.
Mnogi imaju predrasude prema mlađim ženama, koje se odlučuju za ovakav vid prehranjivanja porodice, naročito o tome loše sude one starije, koje su veliki deo života provele kao domaćice, kuvajući svaki obrok. Među generacijama se stvorio jaz i nerazumevanje da nov način života donosi i nove obaveze, manjak slobodnog vremena, koje je vrlo često u službi posla, koji neke žene nose i kućama. Stres je važan faktor u današnjici, te brige oko radnih zadataka, računa i kalkulacija od prvog do prvog u mesecu, zdravstvenih muka i drugih otežavajućih okolnosti, gotovo da nam okupiraju svakodnevnicu, koja je sama po sebi sve teža za ženu savremenog sveta.
– Ja kao žena preduzetnik mislim da sve što možete olakšati sebi, olakšajte. Toliko brzo prolazi vreme… Život kratko traje. Radno vreme od devet do pet, pa čak i od osam do četiri, oduzme vam gotovo ceo dan, kaže naša sagovornica, kojoj u tom trenutku zvoni mobilni telefon.
Javlja se, daje odgovor na zatražene informacije o dnevnom meniju za neki od narednih dana: „U subotu će biti supa, krompir pire i domaća kobasica“.

Mnogi i dalje vole domaće

Mlada Rumljanka Jovana Stupar demantuje većinsko mišljenje da mlade devojke više nisu zainteresovane za spremanje obroka.
– Momak i ja živimo sami i trudimo se da svakodnevno pripremamo obroke, najčešće kuvamo ručak, a često i večeru. Važno nam je da jedemo sveže i zdravo, pa rado izdvojimo vreme za kuvanje. Kada smo zauzeti poslom, hranu pripremimo dan ranije, kako bismo i tada imali domaći obrok. Ponekad, najčešće vikendom, volimo da odemo u restoran, ali izbegavamo brzu hranu sa kioska. Što se tiče slavlja, preferiramo domaće, volimo sami da spremamo, a ako je reč o većem okupljanju, u pomoć nam vrlo rado priteknu naše mame.
Nemam ništa protiv ni keteringa ili gotove hrane, naročito kada se ne stiže, ali uvek glasam za domaće. Mislim da nama mladima to ne bi trebalo da predstavlja problem, uz dobru organizaciju, kaže Jovana Stupar.

Radmila Milanović iz Jaska ima dve kćeri i unuka i voli da kuva, posebno sremačka jela.
– Jako volim da kuvam, meni je to zadovoljstvo. Najčešće su to jela naše tradicionalne kuhinje, volim ponekad da se oprobam i u nekim stranim kuhinjama, najviše italijanskoj. Kuvam sa uživanjem i uvek budu tu i pohvale, a neka omiljena jela, koje moje kćerke, ali i zetovi, najviše vole su pre svega supa, čorbe, rolovana piletina sa suvim šljivama, pohovane paprike i tikvice, kaže Radmila.
Čak i kod većih slavlja, nikada se ne opredeljuje za ketering, već sama sprema.
– Volim sama da spremim ketering i obavezno kada idem u posetu prijateljima na neka slavlja, ne idem praznih ruku, nego im spremim lepo aranžiranu hranu, rekla nam je Radmila Milanović.

Ketering postaje unosan posao

Mirjana Mijailović iz Vognja, sada živi u Šapcu i sa svojom zaovom Tatjanom uspešno se bavi keteringom.
– Ideja za ketering se javila iz prevelike ljubavi prema spremanju kiflica, pitica, rolata i ostalih slaniša. Keteringom se ozbiljno bavimo već devet meseci i moram priznati da smo zadovoljni. Iako ketering predstavlja luksuz u Srbiji vrlo je tražen. U vremenu kada se sve brže živi, malo je prilika da sami pripremimo bogatu trpezu za naše posebne prilike. Zato se sve više ljudi odlučuje za ketering, koji predstavlja spoj pažljivo biranih sastojaka, kreativno aranžiranih plata i ukusa koji osvajaju na prvi zalogaj.

Plata nije samo hrana – ona je priča. Od najfinijih sireva, suhomesnatih proizvoda, preko maštovitih kanapea, pa do raznoraznih pita, tortilja, rolata i slanih torti, svaka kombinacija osmišljena je tako da zadovolji i najzahtevnije ukuse. Posebnu pažnju posvećujemo detaljima – od izbora boja i oblika do načina posluživanja, jer hrana prvo osvaja očima, a tek onda nepcem, kaže za naše novine Mirjana.
Ljiljana Stričević, preduzetnica iz Nove Pazove koja se bavi pripremom i dostavom hrane, keteringa, kuva od ponedeljka do nedelje, a iz njene kuhinje svakodnevno izađe nekoliko kuvanih svežih jela.
– Dnevni meni je raznolik od punjene paprike i sočne šnicle do ribe i hrono ručka, a najtraženija su tradicionalna domaća jela, čorbasti pasulj, krompir paprikaš, slatki kupus sa junetinom… Hranu naručuju i žene i muškarci, zaposleni, koji nemaju puno slobodnog vremena za pripremu kod kuće, radnici, koji su privremeno u Pazovi, penzioneri, kojima je lakše da kupe kod nas jednu porciju svežeg ručka, oni koji žive sami, a dolaze čak i deca. Kupuje se jedna porcija, ali i kompletan ručak. Za 600 dinara dobije se domaćinski ručak: supa ili čorba, glavno jelo uz salatu i somun, kaže Ljiljana Stričević.

Radnim danima je veća gužva za kuvana jela, dok vikendom sugrađani više poručuju roštilj, hladna predjela, peciva i salate, uglavnom namenski za porodična i poslovna slavlja.

EMN