U IKONOPISNOJ RADIONICI „BLAGOSLOVI“ U IRIGU

Duhovnost kao izvor nadahnuća

Svojim radovima dajem doprinos služenju čovečanstvu, da svet bude lepše mesto za življenje, jer zbog toga i jesmo ovde, objašnjava ikonopisac Isidora Gligorić

Fejsbuk stranica Ikonopisna radionica „Blagoslovi“ privlači pažnju pratilaca društvenih mreža svojim sadržajem koji oplemenjuje i nadahnjuje. Tako smo i došli do njene autorke i administratorke Isidore Gligorić. Iz kratkog dopisivanja saznajemo da je u pitanju radionica iz Srema, i to iz Iriga, a Isidora deli pretežno svoje radove, odnosno ikone koje izrađuje. Vrlo brzo smo pronašli zajednički jezik i odlučili da uradimo intervju.
Isidora Gligorić je rođena u Jarku, živi u Irigu, a zaposlena je u Rumi. Pored toga što se bavi ikonopisanjem, niz godina radi u Gerontološkom centru „Srem“ kao medicinska sestra. Sklonosti i interesovanja ka likovnim umetnostima iskazivala je još kao dete, a ljubav prema ikonopisanju rodila se nešto kasnije.
– Bilo je to davno, bila sam kod svog oca, sređivala sam fioke i sasvim neočekivano naišla na svoje likovne radove, koje je tata sačuvao i koje sam slikala kao dete. Gledala sam jedan po jedan i pomislila: „Ako sam ovako crtala kao dete, sigurno bih i sad znala“. Prošlo je nekoliko dana i ja sam već imala sav materijal, koji mi je bio potreban za rad. Tako je sve počelo, rekla Isidora.

Ikonopis traži sate posvećenosti i vrednog rada, osamljivanje i poniranje u sebe, okretanje duhovnosti kao jedinom izvoru.
– Godinama sam slikala iz domena naive i naivnog realizma i bila bih potpuno srećna do kraja života i da sam se samo time bavila. Međutim, verujem da me je Bog vodio i da je za mene imao drugi plan. Stojeći pred ikonom Svetog Arhangela Mihaila, dobila sam jasan poziv da treba da slikam ikone. Završila sam školu vizantijskog ikonopisa „Mandilion“ u Novom Sadu, mada moje ikone imaju odlike ruske škole. Nekako se to izrodilo iz mene, ispričala je naša sagovornica.
Isidora, može se reći, dolazi iz porodice koja neguje umetnost, odnosno njene različite oblasti. Uglavnom se sve odnose na slikanje, crtanje i stvaranje, po papiru, koži, drvetu, zidovima..
– Moj deda je oslikavao prolaze kroz ajnfort kapije na starim vojvođanskim kućama. Jedan brat je majstor tetovaže, dok drugi radi airbrush oslikavanje automobila. Za ostale ću reći da su još uvek neotkriveni talenti, kroz smeh kaže Isidora.
Ikone radi po porudžbini, ponekad za svetinje, a ponekad i kao humanitarne donacije i poklone.
– Kad gledam svoje radove, znam da na taj način dajem svoj doprinos služenju čovečanstvu, da svet bude lepše mesto za življenje, jer zbog toga i jesmo ovde, objašnjava svoje motive naša sagovornica.
Za ovaj hobi koristi akrilne ili jajčane boje. One se nanose na lipovu dasku, sa dvadesetčetvorokaratnom pozlatom, a kako saznajemo, uvek se bira drvo koje ima cvet, miris i plod. Izrađujući ikone, poštuje se Kanon Srpske pravoslavne crkve.
– Tokom slikanja imam osećaj povezanosti sa već pomenutim izvorom, svi trodimenzionalni problemi tada jenjavaju, otvara se preda mnom neki drugi svet. Neretko se stvori i snažan osećaj da gledam u lice sveca, koji „traži“ da se otelotvori u ovozemaljskom svetu, odnosno da bude prenesen na ikonu – naslikan, nadahnuto je ispričala Gligorić.
Misijom ikone smatra se zadobijanje simboličnosti, koja će biti u skladu sa duhovnim porukama Novog zaveta, često kažu stručnjaci iz ove oblasti. Ikonopis nosi određenu odgovornost da likovnim izrazom vernicima približi smisao Božjeg otkrovenja. O individualnosti postoje podeljena mišljenja, iako se kroz istoriju može videti smelost pojedinih autora. Slikarski kanoni, kada je u pitanju pravoslavni ikonopis, ne trpe zamenu nekim novim, istovremeno i neopravdanim slikarskim veštinama, koje bi eventualno odstupile od Hristove nauke.
Aleksandra Dražić