VRDNIK

Vrdnik: Najstariji rudnik mrkog uglja u Srbiji

Svake godine na Dan rudara, 6. avgusta, obeležavanje ovog dana započinje polaganjem venaca na spomenik poginulim rudarima u vrdničkom rudniku.
Tako je bilo i ove godine, vence su položili potomci vrdničkih rudara, predsednik i zamenik predsednika Opštine Tihomir Stojaković i Miodrag Bebić, kao i predstavnici MZ Vrdnik i FK „Rudar“’.
Po polaganju venaca o istorijatu rudarstva u Vrdniku i vrdničkim rudarima su govorili Ivan Katava, potomak čuvene rudarske porodice i Miodrag Bebić.
Tradicionalna proslava Dana rudara je održana u Staroj koloniji koja je dala i najveći broj vrdničkih rudara, a održana je i fudbalska utakmica na stadionu FK „Rudar“.
Spomenik rudarima je jedinstven spomenik u Vojvodini, jer je u Vrdniku bio i jedini rudnik mrkog uglja u Vojvodini, najstariji u Srbiji i među najstarijim u ondašnjoj SFRJ, koji je otvoren još davne 1804. godine.
Sam spomenik je podignut za četiri rudara koja su 24. marta 1958. godine stradala u rudarskom oknu, a svaki od njih je bio druge nacionalnosti. Spomenik Ljudevitu Jeraju, Franji Majhenšeku, Ivanu Kinu i Slobodanu Raviću podigao je kolektiv Rudnika mrkog uglja i od tada se svake godine, na Dan rudara, polažu venci na njihov grob.
Zajedno u životu i u smrti, ovi rudari na neki način simbolišu i sadašnjost Vrdnika u kojem složno živi 26 nacaija.
Ako se malo vratimo u prošlost, možemo reći da je vrdnički rudnik definistivno zatvoren 1968. godine, kada je oko 1.000 ljudi ostalo bez teškog rudarskog posla.
Tada osnovana firma RGP Vrdnik je angažovala rudare bez posla da rade po celoj Evropi.
Zatvaranjem rudnika i prodorom termalne vode došlo je do katastrofe, ali je u toj termalnoj vodi bio i osnov za dalji razvoj Vrdnika, kao banje i danas je to glavna privredna grana u Vrdniku.
Zahvaljujući ulaganjima kako lokalne samouprave, tako i finsiranjem sa viših nivoa vlasti sada je Banja Vrdnik druga po broju noćenja u Srbiji.
Istovremeno, 6. avgust je i dan vrdničkog FK „Rudar“ koji je jedan od najstarijih klubova osnovan daleke 1919. godine.

S. Džakula