PUBERTET: OD DETETA DO ZRELE OSOBE

Adolescencija je vreme kada se osvajaju nove teritorije

Period puberteta je period kada dete prelazi iz detinjstva u odraslo doba. Taj prelazni period je za njega veoma stresan, jer se sreće sa mnogo novih izazova i promena, a ne zna kako na njih da reaguje. Očekivani ishod adolescencije je emocionalna, kognitivna i socijalna zrelost. Emocionalna znači uravnoteženo reagovanje na događaje koji su osobi bitni (emocionalna kontrola) i samosvest. Kognitivni aspekt uključuje adekvatno razvijene kognitivne procese, a socijalni uključenost u socijalni život, postojanje bliskih prijateljskih veza, uz istovremeni razvoj sopstvenog identiteta i autonomije.
– Psihičke promene sa kojima se adolescent suočava se, najpre, dešavaju na kognitivnom nivou. Mišljenje se razvija od konkretnog (usmerenog na stvarno, opipljivo) ka apstraktnom i kritičkom. Tako, adolescent stiče sposobnost da razmišlja hipotetički, da razmatra apstraktne ideje, razume metaforu, a razvija i sposobnost kritičkog mišljenja-preispituje autoritet i društvene norme, objašnjava psiholog Ivana Milanović – Tomašević.
Emocionalni razvoj adolescenta karakteriše izmenjen način doživljavanja sebe i sve veća potreba za nezavisnošću. Nagle telesne promene u ovoj fazi, uz hormonske oscilacije i pojavu polnih oznaka (maljavost, promena glasa, menstruacija) dovode do promene slike o vlastitom telu, ono se doživljava kao neobično i strano, što može biti izvor snažne strepnje i nemira..
– U ovoj fazi su česti anksioznost i poremećaji raspoloženja, kao i socijalne fobije i panični poremećaji. Istraživanja su pokazala da su ove emocije najčešće u vezi sa visokim očekivanjima roditelja u pogledu školskog postignuća, previše vanškolskih aktivnosti, ali i slikom o sebi u odnosu na standarde koji se promovišu preko društvenih mreža. Mogući su i problemi sa samopouzdanjem, kao i osećanja superiornosti ili inferiornosti (u zavisnosti od procene i stepena prihvatanja sebe i svog tela). Mnogi adolsecenti, posebno devojčice osećaju pritisak da se uklope u trenutno aktuelne (često nerealne) standarde lepote, što može dovesti do nesigurnosti, nižeg samopouzdanja i samopoštovanja. Zbog povećanog nivoa testosterona kod dečaka može doći do povećane agresivnosti i impulsivnosti. Potreba za dokazivanjem nekada može voditi ka rizičnim ponašanjima kao što su agresivni ispadi, eksperimentisanje sa alkoholom ili psihoaktivnim supstancama, iznosi psiholog.

Bunt prema roditeljima

Neretko se javljaju bunt i otpor prema roditeljima, prema porodičnim pravilima i normama, praćeni potrebom za samostalnošću i odraslošću. Ovo je prirodan proces koji vodi ka formiranju vlastitog identiteta, ali može pojačati emocionalnu napetost u kući. Nije neobična ni pojava laganja da bi se izbegla kazna, da bi se pokazala lična autonomija, da bi se pokrio neko od vršnjaka, čime se pokazuje lojalnost vršnjačkoj grupi.
Adolescent se povlači, ima potrebu za privatnošću i nema toliko izraženu potrebu da sve deli sa roditeljima. Istovremeno i paradoksalno, ima strah od odrastanja i prihvatanja odgovornosti.
– Zadatak roditelja u ovoj fazi je da balansira između slobode i granica. Nećemo, naravno, adolescentu birati odeću, ali jasna pravila i granice će mu uliti sigurnost i, najzad, zahvalnost što deo tereta ovog, za njega, emocionalnog haosa preuzimamo na sebe, naglašava Milanović – Tomašević.

Promene u ponašanju

Lako vidljive i krupne promene u ponašanju adolescenata su posledica spolja nevidljivih, ali ipak krupnih promena kroz koje mozak prolazi tokom ovog značajnog razvojnog perioda.
Jedna od promena koja prati adolescenciju jeste promena u ponašanju. Eksperimentisanjem sa novim ponašanjima adolescent nastoji da oblikuje svoj identitet, razvije samopouzdanje, isproba nove veštine, uklopi se u grupu vršnjaka i stekne njihovo poštovanje. Ipak, nekada to eksperimentisanje i testiranje roditeljskih granica može da ode u neželjenom smeru (zloupotreba alkohola i psihoaktivnih supstanci, delikvencija, kriminal i slično), tako da je uvek potrebna kontrola, vođenje i usmeravanje od strane roditelja.
Adolescencija je vreme kada se osvajaju nove teritorije i razvijaju novi odnosi. Od deteta zavisnog od roditelja polako se razvija zrelija i samostalnija osoba. Fokus se preusmerava sa porodičnih na vršnjačke interakcije. Biti prihvaćen među vršnjacima postaje veoma važno. Raste zainteresovanost za nova iskustva i uzbuđenje i želja da se istražuje i rizikuje.
Ovakve tendencije imaju svoju pozitivnu stranu. Aktivnosti u vršnjačkim grupama mogu da dovedu do razvoja novih socijalnih veština i razvijanja snažnije socijalne podrške. Slično tome, povišena želja za novinama, uzbuđenje i rizikovanje mogu dovesti do prilika da se istražuju ponašanja i privilegije odraslih. Uopšteno gledano, ove promene u adolescenciji doprinose motivaciji da se istražuju nova polja socijalnog života i seksualnosti, što dalje omogućava tranziciju sa porodičnog na samostalno življenje.

Stupanje u seksualne odnose

Socijalne promene se ogledaju u sve većem značaju sve većeg broja vršnjaka.
– Uticaj vršnjaka je snažniji, što za celu porodicu može delovati izazovno kada u porodični sklad krenu uplivi nekih novina i ponašanja koja su nekad nepoželjna i neprihvatljiva. Tokom ovog perioda se pojačava potreba za intimnošću gde poveravanje prijateljima postaje veoma značajno, kaže psiholog Ivana Milanović Tomašević.
Jedna od bitnih socijalnih promena u adolescenciji jeste pojava romantičnih veza i seksualnih odnosa.
– Kod većine adolescenata prvo seksualno iskustvo spada u kategoriju „autoerotskog ponašanja“ koje doživljavaju sami i u koje spadaju erotske fantazije i masturbacija. Radoznalost i interesovanje adolescenta su veliki za ovu temu. U današnje vreme se mnogo dilema s tim u vezi može razrešiti na društvenim mrežama. Pa, ipak, to ne znači da treba stvar prepustiti slučaju. Ne bi trebalo da roditelji izbegavaju ovu temu i negiraju da njihovo dete tokom adolescencije formira i polni identitet. Posebno je važno istaći rizik od masovnog trenda erotizacije i seksualizacije dece, posebno devojčica (izazovno oblačenje, često neprimereno svakodnevnim situacijama, preterano šminkanje i slično). Odgovorno seksualno ponašanje razvija se usvajanjem relevantnih znanja, stavova i razvijanjem samopouzdanja i samopoštovanja, naglašava psiholog.

Nema „zabranjenih tema“

Rizično ponašanje i neželjeni događaji u adolescentnom dobu utiču na loš zdravstveni ishod, ne samo u mladosti, već i u odraslom dobu, uključujući mentalna oštećenja, rizično seksualno ponašanje tokom života, pojavu nasilja i zločina. Poslednjih desetak godina sve je manje nezaštićenog seksa, ali se zaštita sreće samo u oko 50 procenata kod žena, a kod muškaraca i ređe.
Kada dete dobije odgovor koji ne zadovoljava njegovu znatiželju, ono počinje da razvija fantazije i gradi sopstvene teorije o onome što ga intrigira ili, možda još gore, odgovore traži kod gotovo podjednako neinformisanih vršnjaka ili na društvenim mrežama i sajtovima sumnjive valjanosti.
– Stoga je neophodno ukloniti termin zabranjena tema iz komunikacije, koliko god nam bilo neprijatno da o nekim temama razgovaramo. Slušajte pažljivo, bez prekidanja, ispravljanja, osuđivanja onoga što dete govori. Seksualni odnosi su osetljiva tema i bilo koji negativan komentar može dovesti do toga da se dete postidi, uznemiri, zatvori i odbije da vam se poverava o njoj. Ponudite onoliko informacija koliko je potrebno da detetu ulijete sigurnost, jer je po ovom pitanju uplašeno, koliko i radoznalo. Naglasite da seksualni odnos zahteva pristanak oba partnera, ohrabrite ga da čuva svoje lične i telesne granice i da ’ne’ izgovoreno u bilo kom trenutku znači prekid i povlačenje. Podučite ga o načinima zaštite i kontraceptivnim sredstvima. Ako niste sigurni, uključite adekvatnog stručnjaka, naglašava Ivana Milanović Tomašević, psiholog.

Budite tu za svoju decu

Kako se izboriti sa svim promenama koje nekada mogu biti veoma burne, pitanje je koje roditelji adolescenata često postavljaju?
– Nekada je dovoljno detetu dati prostora, jer je zbunjeno i preplavljeno svime što mu se dešava, a samoća pomaže da se stvari promisle i poslažu. Budite u blizini, ako zatrebate kao podrška, ali ih nemojte (njihovim rečnikom rečeno) smarati. Budite strpljivi i pokažite empatiju za sve sa čim se dete suočava. Empatija je od izuzetne važnosti, jer pomaže roditeljima da se povežu sa decom, razumeju njihove dileme, osećanja i potrebe. Aktivno slušajte dete, trudeći se da ne prekidate, osuđujete i nudite gotova rešenja. Neka ton kojim razgovarate bude topao i podržavajući, umesto ispitujući i islednički. Pomenite svoje lično iskustvo, kako ste se i sami nosili sa takvim ili sličnim situacijama, to vaše iskustvo može biti dragoceno. Delovaćete pristupačnije kada dete bude znalo da ste prolazili kroz isto nekada. Steći će poverenje da priča o svojim strahovima i nedoumicama. Ne shvatajte stvari lično, pogotovo ako se vaš adolescent bori sa preplavljujućim besom. Nekada je potrebno čitati između redova. Ako neprestano slušate od svog deteta „Pući ću, niko me ne razume, svi me samo smarate!!!“, to može da znači da se oseća preplavljeno, usamljeno, kao da ga zaista niko ne razume. Pokažite razumevanje i saosećanje. To će detetu pomoći da se oseti prihvaćeno i shvaćeno, a deci, adolescentima posebno, je to baš važno. U redu je biti i uplašen i ljut i zabrinut i euforičan, ali nisu u redu baš svi načini ispoljavanja emocija (nije u redu povlačenje u sebe ili posezanje za alkoholom, ako si tužan, nije u redu rušilaštvo ili samopovređivanje ako si ljut itd.). Potrudite se da komunikacija bude jasna i nedvosmislena. Umesto „Opet kasniš! Tako si neodgovoran! Zapamti kad ćeš izaći!“, veću informaciju nosi poruka „Smeta mi kad kasniš, brinem se! Osim toga, važno mi je da poštuješ dogovoreno vreme povratka, jer tako znam da mogu da ti verujem.“ Budite fleksibilni, razvijajte postupnost. dvanaestogodišnjak ne može imati ista prava i slobode kao sedamnaestogodišnjak, iznosi naša sagovornica.

Umeće prepoznavanja i imenovanja emocija

Radi lakšeg suočavanja sa emocijama, najpre je važno razvijanje emocionalne pismenosti – umeće prepoznavanja i imenovanja emocija.
– Nije svako odsustvo dobrog raspoloženja depresija. Može biti samo nezadovoljstvo, potištenost, tuga ili samo prolazno neraspoloženje. Korisno je uvek razgovarati sa nekom osobom od poverenja. To mogu biti prijatelji, roditelji, ali i druge osobe (tetke, stričevi i ujaci imaju posebno mesto, jer posmatraju stvari iz više perspektiva, bliski su, a imaju dovoljnu distancu da bi bili objektivni). Uključiti psihologa ili psihoterapeuta, ako situacija prevazilazi kapacitete prethodno navedenih pomagača. Fizička aktivnost (sport, šetnja, ples) i hobiji su uvek od pomoći, jer podstiču oslobađanje endorfina, hormona sreće. Poželjno je ograničiti vreme na društvenim mrežama i u virtuelnom svetu. Neophodno je i dovoljno spavati, bar osam sati noću. Nedostatak sna nepovoljno utiče na raspoloženje i sveopšte funkcionisanje. Kod nekih osoba se pisanje (dnevnika, npr) i bavljenje muzikom pokazalo kao blagotvorno za prevazilaženje emocionalnih teškoća, predlaže psiholog.
Načelno, zaštitni faktori su uvek podrška porodice, osećaj privrženosti i bliskosti, posvećenost školi i zdravim stilovima života (sport, hobiji), a potencijalni rizici proizilaze iz rigidnih porodičnih pravila, prevelike roditeljske kontrole (ili potpunog odsustva), strogosti i nedostatka porodične bliskosti.
Ukoliko primetite drastične promene u raspoloženju i ponašanju (depresivno raspoloženje, izolaciju, nezainteresovanost za ono što je do sada pričinjavalo zadovoljstvo, pad u školskom postignuću, povećanu agresivnost i sklonost nasilju i slično) potrebno je uključiti i stručnjake iz oblasti mentalnog zdravlja.
Biljana Vukadinović