MALO IZO­ŠTRE­NO

Nemoć „redov­ne bor­be“ pro­tiv korup­ci­je

Nema nika­kve sum­nje da je sistem­ska korup­ci­ja doa­ka­la „demo­krat­skoj“ vla­sti na izbo­ri­ma 2012. Tada je pri­dev „demo­krat­ski“, ta naj­o­mi­lje­ni­ja dosov­ska reč, pod­vi­je­nog repa i pot­pu­no raz­ob­li­čen i osra­mo­ćen oti­šao iz voka­bu­la­ra ozbilj­nih ljudi, kao sino­nim za pre­va­ru i korup­ci­ju. Ko se seća dola­ska na vlast Alek­san­dra Vuči­ća seća se i da je na njego­voj poli­tič­koj agen­di bor­ba pro­tiv korup­ci­je bila odmah iza pri­vred­nog raz­vo­ja. Ko se seća svih pred­iz­bor­nih kam­pa­nja od odla­ska „demo­kra­ta“ do danas seti­će se i da je Vučić sa poseb­nom oštri­nom naja­vlji­vao obra­čun sa korup­ci­jom i baha­to­šću, što je u našoj per­cep­ci­ji bez­ma­lo isto. Kako u vla­sti više nije bilo „demo­krat­skih“ maj­sto­ra korup­ci­je, Vuči­će­ve pret­nje korup­ci­ji i baha­to­sti odno­si­le su se na poja­ve u sop­stve­nim redo­vi­ma. Ko se seća „rad­nih“ godi­na izme­đu izbo­ra seti­će se da je sistem­ska korup­ci­ja po pra­vi­lu uspe­va­la da pre­ži­vi pred­sed­ni­ko­ve napa­de, uz gubit­ke koje je bez tra­u­ma mogla da pod­ne­se. Ko se pošte­no seća seti­će se i da nema niko­ga, isklju­ču­ju­ći lažo­ve i plju­va­če, ko može sta­vi­ti korup­tiv­nu mrlju na pogi­belj­no vred­nog auto­kra­tu Alek­san­dra Vuči­ća. Pot­pu­no posve­ćen cilju da bude zapam­ćen kao naj­u­spe­šni­ji gra­di­telj u isto­ri­ji Srbi­je, Vučić je svo­jim poli­tič­kim nepri­ja­te­lji­ma uskra­tio i naj­ta­nji argu­ment o lič­noj korup­ci­ji. Svo­joj stran­ci je davao sna­žan lič­ni pri­mer o stro­goj higi­je­ni pred korup­tiv­nim iza­zo­vi­ma, ali su lokal­ni mahe­ri po pra­vi­lu uspe­va­li da izdr­že nale­te pred­sed­ni­ko­vih anti­ko­rup­cij­skih kam­pa­nja, da se i sami ver­bal­no pri­dru­že pote­ri, da usklik­nu čak u zano­su pošte­nja, i potom nasta­ve gde ih je kam­pa­nja ome­la. Nema sum­nje da je njihov pred­sed­nik lako čitao njiho­ve mari­fe­tlu­ke, ali jed­na­ko nema sum­nje da je često okle­vao da se odrek­ne njiho­vih upra­vljač­kih spo­sob­no­sti u lokal­nim samo­u­pra­va­ma i nevolj­no im dopu­štao da poli­tič­ki pre­ži­vlja­va­ju iz izbo­ra u izbo­re. U suprot­nom bi kru­nio mono­lit­nost gla­sač­kog tela.
Na samom iste­ku zad­njeg pred­sed­nič­kog man­da­ta, Alek­san­dar Vučić je pokre­nuo plat­for­mu „Ko si bre ti“, na kojoj će sami gra­đa­ni da pri­ja­vlju­ju korup­ci­ju i baha­tost lokal­nih funk­ci­o­ne­ra. Opo­zi­ci­ja, zabe­to­ni­ra­na u kolek­tiv­noj pato­lo­škoj mržnji pre­ma Vuči­ću koju većin­ska Srbi­ja ne raz­u­me, odmah je u plat­for­mi pre­po­zna­la zavr­šni­cu vani­sti­tu­ci­o­nal­nog postu­pa­nja pred­sed­ni­ka Srbi­je, koji je „one­spo­so­bio insti­tu­ci­je bor­be pro­tiv korup­ci­je da bi lič­no pred­u­zi­mao heroj­sku bor­bu pro­tiv sistem­ske poša­sti“ i kapi­ta­li­zo­vao je lič­nim poli­tič­kim rej­tin­gom. Neki su u plat­for­mi umno pre­po­zna­li orve­lov­sku pre­sed­ni­ko­vu name­ru da od gra­đa­na stva­ra denun­ci­jan­te i špi­ju­ne, a neki su mu veo­ma nad­moć­no, sa visi­ne, vra­ti­li naslov por­ta­la u lice u smi­slu „ko si bre ti“ da bi tako nešto pred­u­zi­mao.
Nema nika­kve sum­nje da je anti­ko­rup­cij­ski por­tal u funk­ci­ji pred­pre­di­zbor­ne kam­pa­nje SNS-a i njego­vog „prvog govor­ni­ka“ Alek­san­dra Vuči­ća. Čak bi i sam pred­sed­nik, ako bismo ga upi­ta­li da li je u pred­pre­di­zbor­noj kam­pa­nji, indi­rekt­no potvr­dio da je tako, i da mu je cilj da gra­đa­ni­ma pre­do­či kakve bi se pro­ce­si pre­ki­nu­li u slu­ča­ju da vlast pove­re pro­za­pad­nim inte­re­snim pokre­ti­ma. Ali, gra­đa­ni su se na samom počet­ku rada por­ta­la žud­no i glad­no oda­zva­li sa hilja­da­ma pri­ja­va, vero­vat­no upo­tre­blji­vim i za držav­ne slu­žbe, a sasvim sigur­no upo­tre­blji­vim za samog Alek­san­dra Vuči­ća pred ciljem da ome­te tran­zi­ci­ju korup­ci­je u budu­će lokal­ne vla­sti.
O poli­tič­koj pisme­no­sti pro­seč­nih gra­đa­na Srbi­je može se sudi­ti i ova­ko i ona­ko, ali se ne može pore­ći da se naš pro­se­čan birač „poli­tič­ki iško­lo­vao“ pred „demo­krat­skim“ obe­ća­nji­ma i pre­va­ra­ma. Pro­se­čan gla­sač u Srbi­ji čak je sve­stan ori­gi­nal­nog feno­me­na Alek­san­dra Vuči­ća: za raz­li­ku od „demo­krat­skih“ poli­ti­ča­ra, koji odra­de pred­iz­bor­nu kam­pa­nju kako bog zapo­ve­da i potom pre­va­re bira­če kako bog zapo­ve­da, Alek­san­dar Vučić i posle pred­iz­bor­ne kam­pa­nje osta­je u pred­iz­bor­noj kam­pa­nji. On gra­di brze pru­ge i auto – pute­ve i dovo­di stra­ne inve­sti­to­re da bi gra­đa­ni bili zado­volj­ni i opet bira­li. Sada, pred izbo­re, „setio“ se da je potre­ban tunel ispod Kadi­nja­če, i mora­te vero­va­ti da će tune­la usko­ro biti. Sta­bil­na veći­na bira­ča Srbi­je, što vero­vat­no zna­či i gra­đa­na Srbi­je, doži­vlja­va njego­va pred­iz­bor­na obe­ća­nja kao pre­zen­ta­ci­ju već zapo­če­tog.
Posto­ji i moguć­nost da je u Vuči­će­voj pri­mi­sli i name­ra da pre­ko por­ta­la „Ko si bre ti“ spre­či i sop­stve­nu bole­ći­vost pre­ma ljudi­ma koji ga ver­bal­no podr­ža­va­ju, a lič­nim pona­ša­njem pot­ko­pa­va­ju. Evo, nisam ja koji vas sme­nju­je, narod vas pro­zi­va.
Vuči­ćev por­tal „Ko si bre ti“ ne tre­ba gle­da­ti odvo­je­no od anti­ko­rup­cij­ske kam­pa­nje koju je pred­sed­nik pokre­nuo počet­kom 2025. Seti­mo se, mno­gim rev­no­snim kri­ti­ča­ri­ma vla­sti čini­lo se da će naj­ve­ća vla­da­ju­ća par­ti­ja, a potom i njeni koa­li­ci­o­ni part­ne­ri, pro­na­ći neke žrtve­ne jar­ce i pri­ne­ti ih bogu anar­hi­je koji se raz­go­ro­pa­dio nad Srbi­jom posle tra­gič­nog pada nad­stre­šni­ce na novo­sad­skoj žele­znič­koj sta­ni­ci. Kam­pa­nja je poče­la entu­zi­ja­stič­no, a kažu da tra­je i danas kroz redov­ni rad tuži­lač­kog i istra­žnog siste­ma. Ali, samim ula­skom u režim „redov­nog rada“_ nastu­pa olak­ša­nje za lokal­ne mahe­re, jer se odlič­no sna­la­ze u uslo­vi­ma „redov­nog rada“ orga­na bor­be pro­tiv korup­ci­je.
Por­tal „Ko si bre ti“ mogao bi da uzne­mi­ra­va „redov­no sta­nje“, ako i sam ne uđe u režim redov­nog „rad­nog sta­nja“.
Pred­sed­nku se, mogu­će je, stal­no pri­vi­đa Hera­klov podu­hvat čišće­nja Augi­je­vih šta­la. Za one koji­ma je grč­ka mito­lo­gi­ja pro­ma­kla iz inte­re­so­va­nja, elid­ski kralj Augi­je godi­na­ma nije čistio svo­je ogrom­ne šta­le, pa je nesno­šlji­vi zadah zahva­tio celu njego­vu kra­lje­vi­nu pre­te­ći da zahva­ti i ceo Pelo­po­nez. S toga je miken­ski kralj Euri­stej zapo­ve­dio svom vaza­lu Hera­klu da ode i za jedan dan oči­sti Augi­je­ve šta­le, raču­na­ju­ći da će ga nemo­gu­ćim zadat­kom dis­kre­di­to­va­ti. Hera­klo je, među­tim, izveo i ovaj pod­vig, jedan od dva­na­est.
Kada su 2012. godi­ne SNS i part­ne­ri pre­u­zi­ma­li vlast, zadah iz zate­če­nih Augi­je­vih šta­la korup­ci­je već je teško pri­ti­skao Srbi­ju. Sa sme­nom zateč­nih korup­tiv­nih kadro­va šta­le korup­ci­je jedva da su uzne­mi­ra­va­ne, i odmah je poče­lo talo­že­nje novih slo­je­va korup­ci­je pro­tiv kojih redov­na sred­stva čišće­nja oči­gled­no nisu mogla ništa.
Ni jed­na dugo­tra­ju­ća vlast nije ume­la da bla­go­vre­me­no pre­du­zme čišće­nje Augi­je­vih šta­la korup­ci­je, pa ni sada­šnja. Sva­ka je, raz­o­ru­ža­na umi­lja­tom lojal­no­šću mahe­ra, odla­ga­la da vidi stva­ri kakve jesu. Vuči­će­va odlu­ka da gra­đa­ne uklju­či u obra­čun sa korup­ci­jom impli­ci­ra da se korup­ci­je nata­lo­ži­lo veo­ma mno­go, jer da je nema mno­go ne bi bilo ni takve odlu­ke. To je jedi­na takva odlu­ka nekog dugo­tra­ju­ćeg držav­nog vođe ne samo u našoj poli­tič­koj hro­ni­ci, i, budu­ći da je jedi­na, mi nema­mo nika­kvo isku­stvo za pred­vi­đa­nje posle­di­ca otvo­re­nog pri­zna­nja korup­ci­je po ugled vla­sti.
Dra­go­rad Dra­gi­če­vić