MALO IZOŠTRENO

Da li građani oblikuju medije

„Zaklinjem se da ću dužnost narodnog poslanika obavljati predano, pošteno, savesno i verno Ustavu, braniti ljudska i manjinska prava i građanske slobode i po najboljem znanju i umeću služiti građanima Srbije, istini i pravdi.“ Dok su narodni poslanici skupštinske većine svečano izgovarali ovu rečnicu u sali Narodne skupštine i pred državnim znamenjima, poslanici grupe Srbija protiv nasilja položili su zakletvu u hodniku skupštinske zgrade, pred mikrofonima medija.
Ma koliko izgledao ružno i nepristojno i ma koliko oštro bio osuđivan, ovaj postupak poslaničke grupe Srbija protiv nasilja je pošten u svom nepoštovanju poslovnika i simbolike polaganja zakletve pred državnim znamenjima. Grupa je bez nepotrebnog prenemaganja oglasila da ne priznaje narodnu vlast u kojoj ona nije vlastonosac. Ona je svojom zakletvom u hodniku sibolički obznanila da će voditi politiku u nekakvim hodnicima koje, uglavnom, samo stepeništa dele od podzemlja. Iz hodnika i iz podzemlja grupa će izlaziti po poslaničke plate, zviždaće na sednicama i ometati donošenje zakona i odluka koje su kroz izbore naručili građani Srbije, računajući i one građane koji su glasali za Srbiju protiv nasilja. Primaće poslaničke plate, ali vlast neće priznati sve dok ne postanu pobednici na izborima.
Sasvim je moguće razumeti osećaj Srbije protiv nasilja da joj medijska slika Srbije nije bila naklonjena u predizbornoj kampanji i da su je izdali vlasnici medija kojima je nacionalne frekvencije dodelila upravo vlast Demokratske stranke, majke današnje grupe Srbija protiv nasilja. Može se poverovati prozapadnoj opoziciji da nije bila zastupljena u programima nacionalnih frekvencija ravnopravno kao tzv. patriotske stranke. Sasvim je legitimno i opravdano kritikovati informativni sistem, pa makar ga porodila Demokratska stranka u vreme njene pune moći, ali on se može popravljati samo kroz Narodnu skupštinu, nipošto na hodniku ili ispod hodnika.
Nije Srbija prva uvela u političku praksu dodatnu nagradu za pobednika na izborima. Upravo sa Zapada je stigla tekovina koja pobedniku na izborima donosi, pored osvojene vlasti, i naklonost medija. Dok su DS i DSS kontrolisale vlast, kontrolisale su i medije. Posle izbora 2012. godine, pobeda Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića podrazumevala je da se uticaj na medije seli na njihovu stranu. Ništa novo ni za Evropu, ni za Srbiju.
Ali objašnjanjave „medijskog dobitka“ na izborima udvoričkim preletanjem na stranu pobednika ne daje potpun odgovor o motivaciji vlasnika medija da promene stranu i služe novoj vlasti. Naime, vlasnici medija samo naizgled menjaju bega čije će opanke vodati, a u suštini su kroz izborni rezultat dobili ključnu informaciju o pretežnom mnjenju medijske publike. Ako hoće da izgube gledalište dovoljno je da mu inate podrškom partijama koje su sišle sa vlasti.
Biblijski gnev prema vlasnicima TV „Pink“ i „TV“ Hepi zbog njihove „izdaje“ već neko vreme meri se peticijama hiljada građana za ukidanje ovih nacionalnih frekvencija. Peticije se međutim razbijaju o regulativu REM, dovoljno zamršenu da ih njihovi pokretači brzo zanemare.
Nema nikakve sumnje da se preko medija može uticati na političko mnjenje građana, ali je taj uticaj, takođe van svake sumnje, veoma precenjen. Da nije precenjen potvrđuje prošlogodišnja odluka Željka Mitrovića da upregne svoju nacionalnu frekvenciju u razoblčavanje „ničim izazvane ruske agresije na Ukrajinu“. Suočen sa rastom gledanosti proruske TV „Hepi“, Mitrović je brzo zaboravio na svoj rusofobni entuzijazam i vratio se u utakmicu za prorusko raspoloženje građana. Shvatio je da u Srbiji prozapadno drvo ne rađa plodovima.
Ne rađa više ni na Zapadu, pa su građani Nemačke na vladinu potpunu kontrolu medija na ukajinskom narativu odgovorili odbacivanjem vladine antiruske politike. To su isti oni građani koji su 1999. odobrili bombardovanje Srbije, genocidne države i „izazivačice dvaju svetskih ratova“. Pad životnog standarda učinio je da građani počinju da oblikuju medije, što se u Srbiji već događa.
Dragorad Dragičević