MALO IZOŠTRENO

Zašto više neće biti „Bosne“

Preko nikada izbrojanih turcizama u srpskom jeziku, preko sevdalinki, preko pripovedanja Ive Andrića, preko benignih viceva o Muji i Hasi, preko baklave i bureka… Vlastita imenica iz naziva susedne države neodoljivo je težila da se ratosilja velikog slova i da postane reč veoma širokog značenjskog polja, da ponese ime supstance, koja u našem mentalitetu relaksira i opušta sve preozbiljne stvari. Bosna se uvek pisala velikim početnim slovom, po pravopisu, ali se pojam regiona u nama, pogotovo u starijim generacijama, rasplinjavao i težio da bude pogled na život. Tome su svakako doprinele Brozove četiri decenije sputanosti nacionalnih i verskih identiteta, prepravljanja i prigušivanja istorije Drugog svetskog rata i nasilnog nametanja pozitivne diskriminacije na štetu najbrojnijeg naroda u Jugoslaviji. Ali, trebalo je samo da vladari sveta odsviraju kraj upotrebljivosti Jugoslavije, da zaključe kako je ona odigrala svoju ulogu u kontrolisanju srpske nadmoći na Balkanu, i da puste sa lanca zveri vezane tokom Brozovog života. Za pojam Bosne ponovo se zakačio istorijski sled verskih sukoba, ali se naša prirodna sklonost da idealizujemo vreme mladosti i da njegovu lepotu pripisujemo Brozovom političkom sistemu upinjala da pojam Bosne, kao pogleda na život, izuzmemo iz posledejtonske stvarnosti. To je donekle uspevalo samo ograničenom delu Brozove nekadašnje omladine, pogotovo onom delu koji misli da je Srbija nastavkom ustupaka trebalo da sačuva Jugoslaviju.
Ključni udarac Bosni i Hercegovini kao državi ugovorenoj Dejtonskim sporazumom između Srba, Bošnjaka/muslimana i Hrvata zadali su Bošnjaci/muslimani, prihvativši strani projekat tzv. genocida u Srebrenici, koji je ciljao da ukine Republiku Srpsku i poništi ratno dostignuće Srba, verifikovano Dejtonskim sporazumom. Oni koji su isposlovali da se u sudskoj presudi generalu Ratku Mladiću pomene reč genocid biće da su pod BiH stavili dva nepovezana balvana da na njima plovi. To je učinjeno da se Republici Srpskoj natovari krivica, koja će joj zauvek oduzeti pravo glasa.
Da li Srbi mogu prihvatiti da pristanu na unitarnu državu u kojoj će, kao narod, zbog konstrukta krivce za genocid biti omalovaženi, obespravljeni i ritualno politički bičevani?
Srebrenički zločin srpske vojske, vrlo težak i sraman, uprkos činjenici da je počinjen kao odgovor na bošnjački/muslimanski zločin u bratunačkom kraju, dobio je status zločina pred sudom, koji je za dve trećine čovečanstva dokazano pristrasan na štetu Srba, i čiju je odluku dokumentovano osporila stručna međunarodna komisija na čelu sa Gideonom Grajfom. Da bi se u samoj BiH sprečilo bilo kakvo istorijsko ili krivično istraživanje srebreničkog zločina, krajem jula 2021. godine tadašnji visoki predstavnik u Bosni i Hercegovini Valentin Incko sam je, bez ikakve potvrde parlamenta, nametnuo izmene Krivičnog zakona Bosne i Hercegovine, kojima se javno poricanje, zaboravljanje ili umanjivanje genocida u Srebrenici kažnjava zatvorom od šest meseci do pet godina!
Ni jedan genocid u pisanoj istoriji sveta, pa ni turski, nemački i hrvatski megagenocidi nad Jermenima, Jevrejima i Srbima, nije dobio zakonsku zaštitu od istraživanja i osporavanja, dobio ju je samo „genocid“ u Srebrenici, stručno osporen i po međunarodnoj pravnoj definiciji genocida, i po dokaznom materijalu o inače nesumnjivom zločinu. Samo „genocid“ u Srebrenici, dokazani statusni konstrukt, mora da bude zaštićen od provere, da bude majka svih genocida u istoriji. Zašto da bude zaštićen? Baš zato što ne može da izdrži istorijsku, pravnu i istraživačku proveru. Svaka provera statusa genocida mora da bude zauvek zabranjena.
Svi lideri bošnjačkih/muslimanskih partija, svi njihovi poslanici, svi univerzitetski profesori, svi umetnici polomiše se na jednom jedinom programu: napuštanju Dejtonskog sporazuma, radi stvaranja unitarne građanske države međunacionalne i međuverske tolerancije, u kojoj će svi građani biti najpre Bosanci (i Hercegovci, podrazumeva se i u zanosu dodaje) pa tek onda Bošnjaci, Srbi i Hrvati. Prava Arkadija na zapadnom Balkanu! Neodustajno i zanosno, od izbora do izbora, evo već trideset godina, na nepromenjenoj strategiji: da pristanak Srba na samoukidanje Republike Srpske i na unitarnu državu sa bošnjačkom/muslimanskom većinom obezbede kao srpsku reparaciju za „genocid“ u Srebrenici i čitav niz malih „genocida“ diljem BiH.
Skoro tri decenije činilo im se da im dobro ide, da je satanizacija Srba trajan cilj naprednog dela čovečanstva, i da je „genocid“ u Srebrenici trajan izvor svetske ljubavi prema „dobrim Bošnjanima“ i izvor njihove političke posebnosti. Ali, naročita podrška Nemačke, možda sa računom revizije istorije o genocidima, pala je u oči pobednicima iz Drugog svetskog rata, pa i samim Amerikancima. Palo je u oči da se posebna nemačka briga za Sarajevo podudara sa njenom nacističkom mapom saveznika. „Genocid“ u Srebrenici i zločinačka priroda Srba, pobednika i američkih saveznika u Drugom svetskom ratu, i sada je tema u američkim kongresnim grupicama, ali državna politika SAD nema više ni interesa, ni vremena da se glupira projektom bošnjačke/muslimanske Arkadije na Balkanu.
Nedavni izbori u BiH učinili su Bosnu iz našeg sećanja još manje mogućom, jer su i novi pobednici u bošnjačkom/muslimanskom delu vlasti obećali svojim glasačima da će sve učiniti da, rentiranjem „genocida“, smuče život Republici Srpskoj, da je blokadom razvoja dovedu do siromaštva i tako je nateraju u unitarnu državu. Ako i Bosna ostane siromašna, ništa za to, bar će biti ponosna i prkosna. Ako je napuste i stotine hiljada mladih, ništa za to, ostaće i dalje ponosna. Osiromašenom narodu, preko medija, nudi se inat iz monodrame Josipa Pejakovića „On meni nema Bosne“, i za čudo, glasači se zadovoljavaju, a politička elita oslobađa se obaveze da, osim strategije rentiranja „genocida“, radi bilo šta od ekonomske koristi za narod.
Da bi mogla da bude voljena, Bosna mora da bude poželjna, da se narodi u njoj osećaju zaštićenima i poštovanima. Izbori su samo cementirali bošnjačku/muslimansku strategiju da se Srbi političkim bičevanjem nateraju da vole Bosnu. Zato će i ona Bosna iz naše mladosti nestati, kad biologija učini svoje.
Dragorad Dragićević