Pogubno odsustvo straha

Vladari iz senke su 1945. izručili rukama vojske SAD -a, dve atomske bombe na već poraženi Japan. Te dve atomske bombe su od ratoborne i u svakom pogledu napredne japanske države načinile pokornog američkog vazala koji se već 75 godina sam sa sobom utrkuje u poslušnosti gospodaru. Međutim, dve atomske bombe izručene na Hirošimu i Nagasaki uterale su strah u kosti čitavom čovečanstvu. Kasneći samo za korak, ali dovoljno brzo da i sama ne doživi sudbinu Japana, Rusija je, pod imenom SSSR, i sama stekla odvraćajući nuklearni arsenal, i svet je na ravnoteži straha od nuklearnog sukoba uspevao da 75 godina izbegava veliki rat koji bi verovatno uništio ljudsku civilizaciju.

Uspevao je sve do početka prošle godine, kada je Rusija preduzela Specijalnu vojnu operaciju u Ukrajini i kada je Zapad, od pamtiveka veran nepovredivosti granica, pronašao model slamanja Rusije bez prekoračenja praga nuklearnog sukoba. U papagajskom horu, Zapadna upravljačka elita od tada recituje zakletvu da se neće oružjem sukobiti sa Rusijom i ulaziti u rizik od nuklearnog sukoba. Samo će „koliko je god potrebno” pomagati Ukrajini da pobedi Rusiju, jer je nazavisnost država Južne Amerike, Afrike, Azije i posebno Evrope najveća svetinja Zapada. Dopremaće joj sve jače i jače oružje dok ima vojnosposobnih Ukrajinaca da ga koriste, a kad Ukrajina demografski presuši, poslaće joj plaćene dobrovoljce, sve sa ciljem da bez direktnog vojnog sukoba sa Rusijom na ukrajinskom ratištu samelju njenu vojnu i ekonomsku moć. Kada se to postigne, sve granice država i njihov suverenitet biće opet svetinja svetskog pravnog poretka, kao što je oduvek bila. Ruski narod će se opametiti, zbaciti svoga diktatora i prihvatiti demokratske vrednosti Zapada. Kao što ih je, posle isporuke dveju nuklearnih bombi, Japan prihvatio.

Zapad sasvim dobro čuje to što Rusija kaže da će, ako joj zapreti poraz, upotrebiti nuklerano oružje. Dobro čuje, ali ne veruje da će Rusija rizikovati i zapadnjačko i sopstveno uništenje kroz nuklearni sukob. Pa nije valjda Rusija luda da između uništenja sveta zajedno sa sobom i srećnog vazalnog života po pravilima Zapada izabere uništenje! Takav izbor nikako ne može biti razuman, čak ni za Ruse, i stoga nema rizika od puzećeg slamanja Rusije na ukrajinskom ratištu. Može se mirno nastaviti sa horskim negiranjem ratnih namera i puzećim iznurivanjem nuklearne velesile.

Iz evroazijskih dubina, međutim, sve češće se čuju glasovi koji izazivaju jezu u svesnom delu čovečanstva. Ti glasovi su počeli sa formata filozofskih rasprava i već stigli do poludržavnih foruma koji, istina, nisu direktni nivoi odlučivanja, ali su sigurno u znatnoj meri i glasovi formata koji donose odluke. Glasovi saopštavaju da se malim vremenskim jedinicama meri do trenutka kada će građani u određenim područjima „neprijateljskih zemalja” biti zamoljeni da se što je moguće više udalje od određenih mesta.

Ako su potpuno izgubili instinkt samoodržanja i ako ne odstupe, kaže Sergej A. Karaganov, počasni predsednik prezidijuma ruskog Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku, moraćemo da upotrebimo „božje oružje” i pogodimo gomilu zemalja kako bismo urazumili one koji su izgubili razum. Njihov račun da pod američkim nuklearnim kišobranom mogu da idu dokle hoće protiv Rusije potpuno je pogrešan. „Samo ludak koji iznad svega mrzi Ameriku imaće petlje da uzvrati udar kako bi odbranio Evropljane, stavljajući tako svoju državu u opasnost i žrtvujući hipotetički Boston za hipotetički Poznanj. I Amerika i Evropa znaju ovo veoma dobro, ali preferiraju da prosto ne razmišaljju o tome”, kaže Karaganov.

„Filozofija rata” koja se uspostavlja u ugroženoj Rusiji zagovara da je Zapad izgubio strah od nuklearnog oružja, strah koji je 75 godina ograničavao kolonijalne apetite na dobro isplanirane lokalne agresije i koji je čuvao ljudsku civilizaciju od uništenja u sukobu nuklearnih velesila. Ako se strah ne obnovi, čime drugim nego nuklearnim oružjem, „ne samo da će Rusija možda umreti, nego će i čitava ljudska civilizacija prestati da postoji”.

Sve što može da krene naopako, krenuće naopako. Ovo iskustvo Zapadnog antropološkog pesimizma, za koji se spontano zalepilo ime „Marfijev zakon“ ni po krivom ni dužnom inženjeru u vojsci SAD -a, ostvaruje se pred našim očima. Mi ništa ne možemo da preduzmemo, jer je naša pojedinačna praktična moć ravna nuli, a naša kolektivna praktična moć je organizovana tako da ima vrednost velikog zbira nula. Nikada nismo imali veća očekivanja od Boga, a nikada manje verovali u Njega.