19.09.2019.
Kolumna: Mrtav ugao

MRTAV UGAO

Razlaz

Košarkaška reprezentacija Srbije završila je takmičenje na Svetskom prvenstvu u Kini zauzevši peto mesto. Rezultat koji je razočarao mnoge i izazvao niz polemika u našoj javnosti. Španci su osvojili zlato pobedivši u finalu Argentince, koji su predvođeni nestvarnim 39-godišnjim Luisom Skolom bili hit Prvenstva.

Posle ubedljivih pobeda u pripremnom periodu, naša selekcija je došla na turnir kao prvi favorit. Već tada je bilo jasno da je ogroman teret na leđima srpske selekcije, iako su oni to vešto prikrivali. Đavolski je teško boriti se sa takvom vrstom pritiska, to bi verovatno potvrdio svaki vrhunski sportista.

Nije tu samo reč o igri na terenu i obavezi da ostvariš uspeh. Tu je još gomila drugih stvari koje prate ovakav veliki događaj i očekivanje javnosti da kući doneseš, ni manje ni više nego najsjajniju medalju. Treba zadržati mir u ekipi, dobre odnose među igračima, ne dozvoliti tabloidskim pošastima da se zapate u tvom dvorištu… Selektor Aleksandar Đorđević je sa svojim saradnicima baš iz tih razloga rešio da „zaključa“ svoje momke za novinarske ekipe, ne dopuštajući im da vršljaju po njihovom hotelu i sačekuju u zasedi naše reprezentativce. Bilo je mnogo novinara koji su to isticali za vreme turnira, žaleći se na tretman i šture informacije koje su dolazile iz srpskog tabora.

Elem, naši košarkaši su posle ubedljivih pobeda protiv nejakih protivnika u prvoj fazi takmičenja, naleteli na minu već protiv Španaca. Već tada se videlo da nešto ne štima u našoj ekipi. Španci su nas razmontirali u svakom smislu, a njihov selektor, Serđo Skariolo je održao trenersku lekciju svom mlađem kolegi na klupi Srbije.

Više od poraza na tom meču bolela je činjenica da su naši igrači odigrali bez želje i volje. Čak je i selektor mirno stajao pored terena i nemo posmatrao šta se dešava. Šta se u stvari desilo unutar naše reprezentacije, nikom nije jasno. Možda će u nekom momentu neko iz redova naše ekipe izaći u javnost sa željno iščekivanom poslasticom za medije i informacijom da su se eto, možda pobili u svlačionici ili nešto slično. Ovako, ostaje nam samo da nagađamo.

Ista tužna priča se ponovila i u četvrtfinalnom duelu protiv Argentine. Ponovo su naši igrači delovali bezidejno na terenu, a zašto Nikola Milutinov nije dobio veću šansu i minutažu, da zatvori reket pred naletima pomahnitalih Argentinaca, ostaće enigma.

U svakom slučaju, naša selekcija je razočarala naciju i tu se sva priča završava. Nije pomoglo ni osvajanje petog mesta. Nisu pomogle ni te dve pobede do kraja turnira nad Amerima i Česima. Jednostavno, cela Srbija je bila u šoku, jer je očekivala zlato.

Ne može se opisati osećaj teskobe i razočaranja koji je nastao posle poraza od Argentine. Masa ljudi koji su pobegli sa posla u obližnju kafanu da bi odgledali onu sramotu, je prosto zanemela. Mogla se čuti sporadično po koja psovka upućena našem selektoru ili Bjelici koji je, ruku na srce, odigrao ovaj turnir k’o popišan. Nisu ljudi mogli da poveruju da je turnir za našu selekciju završen, a da nije ni počeo. Sad, kad je najzanimljivije, gledaćeš neke tamo Australijance, Francuze, Špance i druge „indijance“ koji se bore za zlato koje realno pripada nama.

A da li je baš tako? Da li smo u stvari imali prevelika očekivanja od ovih momaka? Da li smo u jeku te košarkaške euforije prevideli činjenicu da i druge selekcije igraju košarku i da ih vode vrhunski stručnjaci.

Tu dolazimo do priče o Saletu Đorđeviću i njegovom mandatu u našoj reprezentaciji. Najavio je da odlazi, rekavši da je to odluka koju je doneo još pre turnira. Da li bi ostao da je napravio uspeh u Kini, nikad nećemo saznati. Činjenica je da je pao na najvećem ispitu. Postojaće oni koji će ga kritikovati i drugi koji će reći da je Sale naša legenda koja zaslužuje sve pohvale. Istina je verovatno negde između. Stiče se utisak da je on trener koji svoje skromno znanje iz trenerske struke, nadoknađuje harizmom i motivacijom kojom pokreće svoje igrače. Svakako interesantna pojava na terenu i van njega. Mogao bi još dosta da napreduje i, što da ne, da jednog dana okuša sreću u nekom jakom evroligaškom timu. On jeste nadmudren od strane svojih kolega na ovom turniru, ali pitanje je da li je baš on isključivi krivac za neuspeh. To možda nikad nećemo znati, a njemu ništa drugo ne preostaje nego da kao i svaki trener, preuzme sve baljezgarije na svoja pleća i nastavi svoju karijeru. Za reprezentaciju je dao i više nego dovoljno.

Ko će ga naslediti? Košarkaški savez Srbije će verovatno angažovati nekog od naših proverenih stručnjaka. Imamo ih, hvala bogu, na pretek. Ako se, ipak, krene putem nesretnih kolega koji nogom pikaju loptu i posegne se za nekim političkim nameštenjima, možemo se igrati razlaza.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Unestite reč ili frazu koju želite da pronađete.