Vukovar, jedna priča

Naslov ovog teksta, zapravo je naslov jednog filma Bore Draškovića o Vukovaru i njegovom stradanju u poslednjem ratu. U kome, doduše, po rečima bivšeg predsednika i haškog sužnja Slobodana Miloševića, nismo ni učestvovali. Mada smo u njemu ginuli i mi i Hrvati. Prošlog petka, 18. novembra Hrvati su obeležili punih 25 godina od stradanja Vukovara. Na svoj način, bez Srba. Tog 18. novembra, pre četvrt veka, ovde u Srbiji slavljeno je oslobađanje Vukovara. Oni koji imaju nešto godina i sećanja, teško da mogu zaboraviti te slike sa televizijskih ekrana i službenih državnih novina. Tako je bilo u novembru 1991.
Od tada do danas, za ovih 25 godina mnogo se toga promenilo. Desile su nam se sankcije, izopštenost iz svetskih organizacija, osude, Haški sud. Izgubili smo nekadašnju veliku državu blagostanja, koju smo, mi naivni, branili u tom Vukovaru. Dobili smo drugu, manju s Kosovom i još manju bez Kosova, osiromašenu i dezorijentisanu. Sa novom zastavom i himnom, ali pre svega sa novim, drugačijim ljudima koji je vode.
Bio sam jedan od onih koji su mobilisani na vukovarskom ratištu. Način na koji smo mobilisani jeste bio bedan, rekli su nam da „idemo na vojnu vežbu“, odnosno „na neko gađanje“, mada nas do tada niko za takve stvari nije mobilisao noću i uz pomoć vojne policije. Ipak, i pored toga, nisam imao razloga da se stidim. Ja i slični meni, smo stvarno verovali u laž da idemo u Vukovar da branimo Jugoslaviju. Bili smo naivni, što nikako ne opravdava našu glupost. Ali svakako nemamo razloga da preispitujemo našu savest. Jer, ja i slični meni, nismo išli u Vukovar da pljačkamo i ubijamo. Nismo se na tuđoj krvi obogatili.
Mislili smo da će pljačkaše i ubice stići pravda. A vidimo, da su pljačkaši i ubice danas među uglednim građanima. Da ih ima danas i među političarima i među biznismenima. Slično je i sa Hrvatima, ali ja ovde govorim u svoje ime.
Prošlog petka u Inđiji sam bio na jednom skupu, gde su prisutni pozdravili vukovarskog heroja Veselina Šljivančanina, danas generala u penziji. Sećate se tog kršnog oficira iz udarnih informativnih televizijskih emisija, emitovanih „na javnom servisu“ 1991. godine? Šljivančanin je svoju hašku kaznu zbog objektivne odgovornosti odslužio. Za razliku od onih koji nisu osuđeni, iako su bili glavni inspiratori vukovarske klanice.
Vojnik Šljivančanin se danas pojavljuje na mestima gde „javni servis“ retko zalazi, pa generala nema na televizijskim emisijama. Zašto? Čega se to Srbi i Srbija stide? Ko to brani Šljivančaninu i drugim časnim oficirima da se pojavljuju u javnosti? Dok fukara koja se obogatila dok je general trunuo u Hagu, ne silazi sa malih ekrana, od udarnog dnevnika do rijaliti programa.
Promenilo se puno toga.
Oni koji su ratovali u Vukovaru za Jugoslaviju, shvatili su da su prevareni i zloupotrebljeni. A bagra koja je rat i ratnu pljačku dogovorila sa svojom ustaškom bratijom, shvatila je da su i ostali to shvatili.
Zato Srbija ćuti kad Hrvati obeležavaju Vukovar. I ne da onima, koji su se pošteno tamo borili, da govore.
Zato Srbija nema ni knjiga, ni filmova, ni te-ve emisija o Vukovaru, i ne samo o njemu, već priča izmišljene bajke o srpskim izgubljenim bitkama i vekovima i češlja babu, dok život prolazi, a fukara se i dalje bogati.