Feđa Stojanović

Mogu­će je da vam se život pro­me­ni za jedan dan

Kult­na TV dra­ma „Iz­vi­nja­va­mo se, mno­go se iz­vi­nja­va­mo“, po tek­stu Mi­la­na Ni­ko­li­ća (i u re­ži­ji So­je Jo­va­no­vić) se­dam­de­se­tih go­di­na ma­mi­la je osme­he gle­da­la­ca i iza­zi­va­la ne­po­de­lje­ne sim­pa­ti­je pre­ma pro­ta­go­ni­sti­ma, Mi­le­ni Dra­vić i (na­ža­lost, pre­ra­no pre­mi­nu­lom) Slo­bo­da­nu Đu­ri­ću. Tač­no če­ti­ri de­ce­ni­je ka­sni­je ova to­pla pri­ča do­bi­la je i svo­ju po­zo­ri­šnu ver­zi­ju na ze­mun­skoj sce­ni Te­a­tra „Kart blanš“ u po­stav­ci Ero­la Ka­di­ća. Pred­sta­va je pre­mi­jer­no iz­ve­de­na 26. apri­la, a u njoj sa­da sti­dlji­vu Bor­ku igra Ne­da Ar­ne­rić, a sim­pa­tič­nog đil­ko­ša Mi­li­ća Bar­jak­ta­re­vi­ća Fe­đa Sto­ja­no­vić.
– Na­ša pred­sta­va je ri­mejk TV dra­me, sa­mo što su go­di­ne po­me­re­ne, te ce­la pred­sta­va ima pod­na­slov 40 GO­DI­NA PO­SLE. Pro­šlo je 40 go­di­na od pre­mi­jer­nog iz­vo­đe­nja TV dra­me „Iz­vi­nja­va­mo se, mno­go se iz­vi­nja­va­mo“, a i 40 go­di­na smo mi sta­ri­ji. Ka­da su u TV dra­mi igra­li Mi­le­na Dra­vić i Slo­bo­dan Đu­rić bi­la je to pri­ča o lju­bav­noj ve­zi dvo­je mla­dih lju­di, a na­ša pred­sta­va, ko­ja je pre­mi­je­ru ima­la u apri­lu ove go­di­ne, go­vo­ri o lju­ba­vi lju­di u ne­kim zre­lim go­di­na­ma. To je naj­ve­ći pre­kret ce­log tog tek­sta, ko­ji je je­dan od naj­bo­lje na­pi­sa­nih po­sle­rat­nih ko­me­di­ja. Sa­da je naš re­di­telj Erol Ka­dić že­leo da is­tak­ne da lju­bav mo­že da se de­si i lju­di­ma u na­šim go­di­na­ma. Mi smo u po­čet­ku ima­li ne­ku skep­su, ali je to pro­ra­di­lo. Bu­kval­no svu­da gde igra­mo, pu­bli­ka re­a­gu­je. Kad god se za­vr­ši ta pred­sta­va pu­bli­ka ima taj ne­ki po­lu­o­smeh na li­ce i ne­ku na­du, po­go­to­vo za te ma­lo sta­ri­je lju­de ko­ji ni­su na­šli svo­je par­nja­ke u svom ži­vo­tu. Ovo pred­sta­va da­je na­du, jer do­ži­vlja­va­mo sa­da da ima pu­no usa­mlje­nih lju­di. Za­i­sta je mo­gu­će da vam se ži­vot pro­me­ni za je­dan dan. I baš u tre­nut­ku ka­da čo­vek u ne­kom tre­nut­ku iz­gu­bi na­du, sret­ne čo­ve­ka svog ži­vo­ta, zna­či ima na­de – ka­že za M no­vi­ne o pred­sta­vi Fe­đa Sto­ja­no­vić.

M NO­VI­NE: Sa­da ste u pen­zi­ji, ma­da i da­lje sni­ma­te i igra­te. Ka­da se osvr­ne­te iza se­be, od pr­ve Va­še ulo­ge u če­tvr­tom raz­re­du u pred­sta­vi „Sne­žna kra­lji­ca“ do da­nas, da li je po va­ma Vaš glu­mač­ki put bio tr­no­vit ili po­plo­čan zve­zda­ma?
FE­ĐA STO­JA­NO­VIĆ: Mo­ja ka­ri­je­ra je bi­la ja­ko la­ga­na, ste­pe­ni­cu po ste­pe­ni­cu i to je po me­ni ja­ko do­bro. Igrao sam ma­nje ulo­ge, pa ma­lo ve­će ulo­ge. Ja­ko mlad sam po­čeo da se ba­vim glu­mom i imao sam pri­li­ku da još kao de­te igram u fil­mo­vi­ma, i vi­deo sam po­za­di­nu te pro­fe­si­je ko­ja ni­je ni ma­lo ru­ži­ča­sta. Čak ka­da je do­šlo vre­me da se upi­še glu­ma, ja ni­sam hteo, po­što sam znao po­za­di­nu te pro­fe­si­je i ni­sam hteo. Pro­bao sam na film­skoj re­ži­ji, pa me ni­su pri­mi­li i on­da sam oti­šao na pra­va i do­šao sam do če­tvr­te go­di­ne pra­va. Me­đu­tim đa­vo mi ni­je dao mi­ra i upi­sao sam aka­de­mi­ju. Na po­čet­ku ka­ri­je­re sam bio u Ju­go­slo­ven­skom dram­skom po­zo­ri­štu kao pri­prav­nik i me­ni se ta sre­di­na uop­šte ni­je do­pa­la. Ta­da sam čak raz­mi­šljao i da na­pu­stim pro­fe­si­ju. I on­da se de­sio su­sret sa Mi­rom Tra­i­lo­vić na uli­ci, gde je ona re­kla šta ćeš ti ta­mo, do­la­zi ova­mo. Ta­ko je i bi­lo, pa sam za­vr­šet­kom tre­će go­di­ne po­stao stal­ni član Ate­ljea 212 i ta­da sam već ostva­rio svoj san.

Bi­li ste stal­ni član Ate­ljea 212 od 1973. Da­nas Ate­lje sla­vi 60 go­di­na. Ko­li­ko onaj Ate­lje od pre 43 go­di­ne li­či na ovaj da­na­šnji?
Ate­lje 212 sla­vi 60 go­di­na, a od tih 60 go­di­na ja sam u Ate­ljeu 43 go­di­ne. Taj Ate­lje u ko­jem sam ja po­čeo ni­je isti kao ovaj da­nas. U tom Ate­ljeu su bi­li za­i­sta ču­de­sni glum­ci, od Zo­ra­na Rad­mi­lo­vi­ća, pre­ko Slo­bo­da­na Pe­ro­vi­ća, Da­ni­la Stoj­ko­vi­ća, go­mi­la fan­ta­stič­nih lju­di i fan­ta­stič­nih glu­ma­ca. Ovo je sa­da je­dan dru­gi Ate­lje, u ko­jem ja vi­še ni­sam. Ja sam pen­zi­o­ner sa­da, ali po­štu­jem te no­ve glum­ce, ma­da glum­ci ko­ji dr­že sa­da Ate­lje su bli­zu svo­jih 50-ih go­di­na. Ali onaj sta­ri Ate­lje 212 se ne­će vi­še po­ja­vi­ti, kao što se ni­ka­da vi­še ne­će po­ja­vi­ti Mi­ra Tra­i­lo­vić, ko­ja je u to vre­me bi­la svet­ski mag po­zo­ri­šta, gde smo mi pro­pu­to­va­li či­tav svet i ima­li smo fan­ta­sti­čan tret­man. Ove no­ve ge­ne­ra­ci­je ko­je su sa­da u Ate­ljeu na­ža­lost ne­će to mo­ći da do­ži­ve, pro­šlo je to ne­ko sreć­no do­ba. Uža­sno po­štu­jem i sa­vre­men, sa­da­šnji Ate­lje i vo­lim mla­de glum­ce, to su sve mo­ji pri­ja­te­lji, ali to vi­še ni­je onaj Ate­lje u ko­ji sam ja ušao.

Pre­da­va­li ste na BK aka­de­mi­ji, šta ste go­vo­ri­li mla­dim, bu­du­ćim glum­ci­ma? Šta im sa­ve­to­va­ti u da­na­šnje vre­me hi­per­pro­duk­ci­je?
Dve ge­ne­ra­ci­je sam is­pra­tio, to me je ja­ko emo­tiv­no is­cr­plji­va­lo. Mo­gao sam da pre­da­jem i na fa­kul­te­tu dram­skih umet­no­sti, me­đu­tim ka­ko u to vre­me ni­je bi­lo do­zvo­lje­no da bu­de­te za­po­sle­ni na dva me­sta, od­lu­čio sam se za Ate­lje 212. Ka­da mi ne­ko do­đe i ka­že da že­li da stu­di­ra glu­mu, ja ga pr­vih po­la sa­ta ube­đu­jem da to ne ra­di. Ni­je to vi­še ta­kvo vre­me ka­kvo je ne­ka­da bi­lo. Po­sto­je sa­da mno­ge mo­guć­no­sti da pre­ko no­ći po­sta­ne­te zve­zde, tu su te­le­vi­zij­ske se­ri­je, ali to je jed­na ve­li­ka vra­ka. Bu­de­te zve­zda jed­no krat­ko vre­ve, po­sle to­ga ka­da to pro­đe, vi ste opet ni­ko. Sa­da go­di­šnje iz­la­zi po sto­ti­nu glu­ma­ca, to ni­kom ži­vom ne tre­ba, po­go­to­vo ne u ovoj ma­loj ze­mlji. Ja ka­da sam stu­di­rao iz­la­zi­lo je go­di­šnje 30 glu­ma­ca u ce­loj Ju­go­sla­vi­ji ta­da. Ja sam ra­ni­je znao sve glum­ce, a sa­da ne znam ni 70 od­sto njih, tu je ne­ka go­mi­la mla­dih lju­di, ko­ji se bo­re kr­va­vo, a ne­ki is­pli­va­ju. Glu­ma je ja­ko kr­vav po­sao, bi­tan je fak­tor sre­će, ali kao pr­vi fak­tor mo­ra­te da bu­de­te iz­ra­zi­to ta­len­to­va­ni, i opet to ni­šta ne zna­či da će­te ima­ti hle­ba da je­de­te. Po­sto­je div­ni glum­ci u Be­o­gra­du, za ko­je bih ja mo­gao da ru­ku sta­vim u va­tru ko­ji ne mo­gu da na­đu za­po­sle­nje i da­lje. Se­de po­red te­le­fo­na i če­ka­ju da ih ne­ko an­ga­žu­je. Mo­jim stu­den­ti­ma sam go­vo­rio, bo­ri­te se de­co, ne­moj­te da se­di­te ku­ći i pla­če­te, ne­go se bo­ri­ti. Po­go­to­vo što sa­da ima pu­no ne­kih al­ter­na­tiv­nih sce­na.
Bi­lja­na Se­la­ko­vić