MALO IZOŠTRENO

Zahvalnost Tvorcu na Andriću, Selimoviću, Kusturici

Svaki vodotok, i veliki i mali, raduje se pritokama koje streme u njeogovo korito po Tvorčevom uređenju geološkog reljefa i nagiba. Pesnički rečeno, reka se raduje uprkos promenama koje pritoke u njoj čine, raduje se čak i ako moćna pritoka bitno promeni njen karakter. Ako se srpska kultura zamisli kao vodotok, onda je životonosna pritoka Ive Andrića trajno i suštinski izmenila njen sadržaj svojom univerzalnošću umetničke i humanističke snage i lepote. Upad ove pritoke u vodotok srpske kulture jedan je od najsrećnijih događaja u novijoj srpskoj istoriji. Prelepe i životonosne pritoke Meše Selimovića i Emira Kusturice takođe su učinile da se srpska kultura i umetnost, opet u vremenima oskudnim vedrinom, osećaju srećnima i bogatijima.
Ovaj srpski osećaj božanskog upliva u pravce kulturnih tokova i pritoka utiče da srpska javnost, od „prosečnih“ građana do intelektualnog „plemstva“, sa gađenjem doživljava tabloidno obeležavanje kontraverznog profesora novinarstva Dinka Gruhonjića po njegovoj nacionalnoj pripadnosti. Gađanje je toliko snažno da i samo problematizovanje tabloidnih otkrića o Gruhonjiću, pa i ovi dobronamerni redovi, rizikuje da ne bude tačno shvaćeno.
Gruhonjić nije nikakva važna pritoka u srpskom novinarstvu. Ni u stilskom, ni u žanrovskom, ni u analitičkom pogledu. Novinarski je iskazan u autonomističkim i medijima prozapadne orjentacije. Njegova autorska osobenost potpuno bi se utopila u drugosrbijansku pozu elitističkog novinarstva da se nije izdvojio po nekakvom antropološkom preziru prema Srbima. Jezik mu je diskvalifikatorski i nadmen, rečenica nedovoljno uredna i nedovoljno odgovorna prema pravopisu. Ako bi se uzela tačnom tvrdnja Milovana Danojlića u knjizi Muka s rečima, da neuredan jezik dolazi od neuredne misli, onda bi Gruhonjić bio bez učiteljskog kredibiliteta pred bilo kim, pa i pred studentima svoje katedre na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Jedino za šta bi mogao da ima kvalifikovanost je interesovanje za antropološko izučavanje Srba, kako bi se ispratila njihova anatomska sklonost da im „noge budu sve kraće, a pogledi sve tuplji”, i kako bi se razumela „takva koncentracija zla na tako malom prostoru“ kao što je Srbija.
Pretericija je opasna stilska figura, jer omogućava govorniku da prećutkivanjem nečega upravo istakne to nešto. U slučaju Gruhonjića, čak i kad se, pri komentarisanju njegovog govora mržnje, istinski protivimo zlonamernom pominjanju njegove nacionalne pripadnosti, mi je nehotično podvlačimo. Osećamo kao da smo na prevaru uvučeni u ogavni šovinistički princip objašnjavanja javnog govora.
Svaki javni govor o pritiscima na Srbiju i o njenom odnosu prema pritiscima i pretnjama neizbežno dospeva u prvi plan javnosti. I tu se odvija separacija njegove percepcije: deo ostaje nužno korektan u javnom diskursu, a deo zbog „stidnog“ elementa nacionalne pripadnosti govornika seli se u „nejavni“ prostor javnosti. U javnom diskursu stavovi govornika cene se po njegovim argumentima, a u „nejavnom“ se poteže i „stidni“ elemenat: razumevanje stavova nacionalnim poreklom govornika.
Na kraju, i ove rečenice rizikuju da sve zajedno budu doživljene kao nekakva glomazna pretericija: nekome se može učiniti da kritikom uzimanja „krvne slike“ kao premise u suđenju o javnom govoru upravo zagovaramo takav princip. Autoru ovih rečenica ne vredi ni da se zakune u iskrenost.
Ali, ni guranje pod tepih opisanog problema ne donosi njegovu eliminaciju u uslovima teških problema Srbije u odnosima za Zapadom i neskrivene namere da se aktuelna sarajevsko-zapadnjačka konstrukcija „srpske genocidnosti“ dodatno potkrepi srpskom „sklonošću“ da gleda u „krvnu sliku“ javnog govornika.
Naime, niko se još nije javno zapitao nije li nesumnjivi govor mržnje Dinka Gruhonjića upotrebljen da se u srpskim javnim reakcijama na njega preko tabloidnih medija isprovocira stidno gledanje „krvne slike“ javnog govornika. Gruhonjić je, izgleda nehotice, u tome uspeo: javni govori prostakluka i mržnje u srpskom parlamentu, ružniji i od stavova u Gruhonjićevim kolumnama, nose atribut demokratskog govora, dok su Gruhonjićevi stavovi dobili očekivanu kvalifikaciju neprijateljstva prema Srbima i Srbiji. Sa svim posledicama koje su „prirodne“, „očekivane“ i „zaslužene“.
Srećom, velike umetničke i humanističke pritoke u srpskoj kulturi, čiji se broj ne iscrpljuje sa Andrićem, Selimovićem i Kusturicom, ustanovile su kod ogromne većine Srba zavetnu zahvalnost Tvorcu na ovakvom daru. Iz te zahvalnosti izvire i obazrivost javnosti prema nepristojnosti i šovinizmu javnih govornika poput Gruhonjića, koje je Srbija prigrlila kad im je trebalo da se u njoj skuće, obazrivost koju ni veće od sadašnjih nevolja Srbije ne mogu da zamute.
Dragorad Dragičević