MALO IZOŠTRENO

U iščekivanju lupetanja o evropskom putu srpskih studija

Vlada Srbije je potkraj prošle godine donela odluku da se u Nišu, izdvajanjem departmana za srbistiku, istoriju i ruski jezik sa tamošnjeg Filozofskog fakulteta, osnuje Fakultet srpskih studija, sa perspektivom pokretanja i studija nacionalne bezbednosti, nacionalne arheologije, kulturologije i etnologije. Protivljenje Nastavnog veća i Saveta Filozofskog fakulteta, kao i Saveta Univerziteta u Nišu, vlada nije uvažila. Sutradan po objavljivanju odluke, na srpsku vladu krenule su osude, kreativno osmišljavane po narativu o napadu vlasti na autonomiju univerziteta. Prošireni rektorski kolegijum Univerziteta u Beogradu saopštio je da je osnivanje Fakulteta srpskih studija „opasan presedan i ogledno kršenje autonomije univerziteta intervencijom u unutrašnju strukturu jedne članice Univerziteta“. Četiri meseca kasnije, kada je Ministarstvo obrazovanja saopštilo zvaničnu odluku o formalnom premeštanju triju departmana iz jednog u drugi fakultet, retorika protivljenja je zaoštrena, krenuli su protestni skupovi u patetičnom tonu „ne lomite mi bagrenje“ i peticije studenata i profesora o odbijanju vladine odluke. Vlada Srbije „ruši državu jer je sistem visokog obrazovanja jedan važan stub države“, uzvikuju vratolomni argumenat isti profesori koji su godinu dana sprečavali rad „važnog stuba države“. O političnosti protivljenja Fakultetu srpskih studija, ipak, najviše svedoče njihova uverenja da će se „oni koji diplomiraju na takvom fakultetu stideti svojih diploma“, da je „glupost što drugi narodi imaju takve fakultete, pa se na glupost ne treba ugledati“, da je „patriotizam pribežište hulja“.
Mora se priznati da je Ministarstvo prosvete pripremalo ovu odluku ozbiljno, i ne polemišući previše sa „profesorima u blokadi“, koji sve više postaju glasnogovornici studenata u blokadi. Profesor srbista Miloš Kovačević ocenio je ovu odluku kapitalno važnom za početak oporavljanja identitetskih disciplina, čija je marginalizacija, sa početkom još Brozovom vremenu, danas zapretila brisanjem samosveti i istorijskog kontinuiteta srpskog naroda. „Začuđujuće je“, kaže profesor Kovačević u autorskom tekstu u Politici, „da je među kritičarima, iako u manjini, i onih koji se bave identitetskim naukama. Pritom kritičari ne ukazuju na to koliko je data odluka pozitivna ili štetna po budući razvoj nacionalnih disciplina, a to bi trebalo da bude jedini svrsishodan predmet diskusije. U kritici se, po pravilu, ponavljaju paušalne ocene da je vladina odluka protivustavna i protivzakonita, kao da ne postoji pri Skupštini Srbije zakonodavnopravni odbor, ili kao da se protivzakonitost ne može dokazati sudskim putem, pri čemu se zaboravlja da je sve fakultete u Srbiji od 1905. godine osnovala upravo država, kao i ovaj što je osnovala. Gotovo horski se prigovara da se činom izdvajanja triju departmana iz okrilja Filozofskog fakulteta nanosi velika šteta samom Filozofskom fakultetu u Nišu. Međutim, teško je logički shvatiti kako se može naneti šteta fakultetu ako se ostvaruje društveni i naučni boljitak nacionalnim disciplinama koje su se dotad na njemu izučavale. Zato je gotovo apsurdna tvrdnja da jedan fakultet može imati štetu ako se poboljšava status dotad na njemu izučavanih nacionalnih disciplina.“
„Oslobađanje“ srpskih fakulteta za politikološke i humanističke studije i njihovo uprezanje u političke poduhvate, s jedne strane, i, s druge strane, nemoć prosvetne vlasti da visoko obrazovanje zaštiti od neoliberalne politizacije, primorali su državu na zasnivanje studija koje nisu usmerene protiv nacionalnog identiteta. Nažalost, „oslobođeni“ fakulteti već su proizveli nekoliko generacija akademskog statusa, koje imaju revizionistički odnos prema nacionalnoj istoriji, difamirajući stav prema svetosavlju, posprdan narativ prema kosovskom zavetu, autošovinističko terećenje srpskog naroda za zločine nad drugim narodima, nepodobnost za prosvećenu i kulturnu integraciju sa zapadom, a u slučaju novosadske katedre za novinarstvo dali su se i na otkrivanje genetskih degradacija u Srba kao što su „sve kraće noge i sve niže čelo“. Takve generacije su već delotvorne u društvenom i političkom životu, i delotvorne će da ostanu. Nadmeno će da odbijaju da se većina u Srbiji pita o svojoj sudbini, i nikada neće umeti da prihvate da glas prosečnog građanina vredi koliko glas jednog od njih. One će i dalje da uobražavaju ulogu duhovnog vodiča za utapanje srpskog identiteta u bezverje anacinalne neoliberalne mase. I, sasvim je kasno da se kroz srpske studije poništi rezultat „oslobađanja“ srpskih fakulteta, pogotovu što će već osvojena „sloboda“ da obrazuje nove „slobodne“ građane, ali nije kasno da i tradicionalna Srbija stekne svoju enklavu u „oslobođenom“ visokom obrazovanju.
Ne možemo, međutim, biti ni sasvim sigurni da će se samim zasnivanjem srpskih studija zasnovati i efikasni obrazovni procesi, koji se od njih očekuju, jer ne znamo koliko će srpska vlada biti spremna da podnosi sankcione mere Brisela, koje će izvesno uslediti. Aktuelni pokušaj sa zakonima u pravosuđu, koji ciljaju na vraćanje malog dela izgubljenog suvereniteta, nema nikakvu perspektivu ako se vlada uplaši već objavljenog uskraćivanja novca iz briselskih fondova i ako ne sabere dva i dva pa ustanovi da Srbija kroz desuverenizaciju gubi neuporedivo više nego što dobija. Dopusti li pak da se i fakultet srpskih studija smesti na „evropski put“, a ima nas noji smo spremni da se kladimo da se takve ideje motaju po kabinetima vlade, biće to uzaludan posao u cilju propagande za jedan ili dva izborna ciklusa.
Prvo lupetanje o evropskom putu fakulteta srpskih studija biće dokaz političke upotrebe vladinog poduhvata. Prvo okolišavanje na pitanje iz Brisela – da li je poduhvat na evropskoj liniji – koje će izvesno uslediti, biće dokaz da poduhvat ima dnevnopolitičke ciljeve, a ne herkulovsku nameru skretanja reke na Augijeve štale srpskog visokog obrazovanja.
Dragorad Dragičević