Snežana Savić

Igra­ti u po­zo­ri­štu je ča­ro­li­ja

Glu­mi­ca Sne­ža­na Sa­vić, ši­roj pu­bli­ci je sva­ka­ko naj­vi­še zna­na po po­pu­lar­nim TV se­ri­ja­ma u ko­ji­ma je igra­la: „Bo­lji ži­vot“, „Sreć­ni lju­di“, „Po­ro­dič­no bla­go“, ali i kao pe­va­či­ca ba­la­da, ro­man­si i na­rod­nih pe­sa­ma. Ve­ro­vat­no da mno­gi od na­ših či­ta­la­ca zna­ju njen naj­ve­ći hit „Tri po­ljup­ca“. Me­đu­tim, za Sne­ža­nu Sa­vić uvek je va­ži­lo da je i iz­u­zet­no le­pa že­na, i sa­da, ka­da je pre­šla 60. go­di­nu, pr­vo što vi­di­te je ta nje­na pre­fi­nje­na le­po­ta. Ona krat­ko ka­že da je za njen iz­gled za­slu­žna ge­ne­ti­ka i pan­te­nol kre­ma.
Sa Sne­ža­nom smo ovaj in­ter­vju ura­di­li pred pred­sta­vu „Baj­ka o po­zo­ri­štu“, ko­ja je od­i­gra­na na sce­ni rum­skog Kul­tur­nog cen­tra početkom no­vem­bra, gde ona igra jed­nu uspe­šnu že­nu, ured­ni­cu vi­še no­vin­skih iz­da­nja.

M NO­VI­NE: Naj­ši­roj pu­bli­ci ste po­zna­ti po ulo­ga­ma u TV se­ri­ja­ma gde ste, uglav­nom, igra­li le­pe i uspe­šne že­ne ko­je kri­ju ne­ku taj­nu. Da li ste po­že­le­li da vi­še igra­te i ne­ke dru­ge, ma­nje uspe­šne i ne­sreć­ne žen­ske li­ko­ve?

SNE­ŽA­NA SA­VIĆ: Je­ste, do­sta sam igra­la te fa­tal­ne že­ne, že­ne sa taj­nom. I sa­da imam slič­nu ulo­gu u se­ri­ji „Se­lo go­ri a ba­ba se če­šlja“ gde igram Iza­bel, po­lu-srp­ki­nju, po­lu-mek­si­kan­ku, že­nu sa taj­nom, sa mi­si­jom, ko­ja do­la­zi u tu ru­ral­nu sre­di­nu, za sve njih je mi­ste­ri­o­zna, ona ima svo­ju mi­si­ju i ona je do­šla da taj za­da­tak oba­vi. Ja se po­ja­vlju­jem od še­ste epi­zo­de i ve­za­na sam za ulo­gu Jo­va­na ko­ju igra La­za Ri­stov­ski, moj ko­le­ga sa kla­se, kao i Ra­doš Ba­jić i Lji­lja Stje­pa­no­vić. Evo nas sa­da za­jed­no u se­ri­ji ko­ja je po­sti­gla za­i­sta ve­li­ki uspeh u na­ro­du. Vi­de­će­mo ka­ko ću se ja uklo­pi­ti u tu eta­bli­ra­nu eki­pu glu­ma­ca ko­ju je pu­bli­ka za­vo­le­la. Ja sam pot­pu­no no­vi lik i ima­ću ulo­gu do kra­ja se­ri­ja­la, da­kle do 12. epi­zo­de. Mi­slim da Ra­doš vi­še ne­će sni­ma­ti na­stav­ke, da pri­pre­ma ne­što dru­go i ja mu že­lim sre­ću. Ka­da go­vo­ri­mo o ulo­ga­ma, ja sam glu­mi­ca ko­ja vo­li ši­rok re­per­to­ar. Di­plo­mi­ra­la sam sa ulo­gom Pe­tri­je, još kao mla­da glu­mi­ca po­če­la sam sa pot­pu­nim po­ni­šta­va­njem se­be i svog fi­zič­kog iz­gle­da, ne že­lim da igram sa­mo za­vod­ni­ce. Ja vo­lim da igram te na­rod­ske že­ne, na pri­mer ta­kva je i Raj­na iz TV se­ri­je, skrom­na že­na. Su­šti­na glu­mač­kog za­na­ta, po di­fol­tu, je upra­vo ta tran­sfor­ma­ci­ja, ko­li­ko smo u sta­nju da se tran­sfor­mi­še­mo, pre­tvo­ri­mo u ne­kog dru­gog. Ni­je po­en­ta da uvek bu­de­mo isti, ne­go da po­ka­že­mo svoj di­ja­pa­zon i ko­li­ko u raz­li­či­to­sti mo­že­mo da bu­de­mo uver­lji­vi, od kra­lji­ce do pro­sja­ki­nje, re­ci­mo. Ja iz­u­zet­no iz­dva­jam iz tog glu­mač­kog sve­ta, da ne spo­mi­njem na­še glu­mi­ce, Me­ril Strip ko­ja je za me­ne fan­ta­stič­na glu­mi­ca. Mi smo u ma­njoj sre­di­ni, mi ne­ma­mo tih mo­guć­no­sti i ši­ri­ne. Me­ni sme­ta i to što kod nas ima do­sta kli­šea, već ka­da kre­ne­te je­dan fah on­da vas stal­no vi­de u to­me, vi­di­mo uvek jed­ne iste glum­ce ko­ji se po­ja­vlju­ju u slič­nom ti­pu ulo­ga. Ja vo­lim raz­li­či­to­sti.

Po­red te­le­vi­zi­je, sa­da Vas ima znat­no vi­še i u po­zo­ri­štu.
Je­ste, i tu sam raz­li­či­ta, imam ulo­ge od ne­kih lu­dih tet­ki i uj­ni, sa­da sam lu­da ta­šta u ulo­zi ko­ju spre­ma­mo za „Aka­de­mi­ju 28“, baš mi se do­pa­la ta ulo­ga, to je jed­na mla­da eki­pa i vo­le­la sam pro­sto da ose­tim tu no­vu este­ti­ku, te mla­de lju­de, pi­sce, re­di­telj­ku, sa ra­do­šću sam pri­hva­ti­la da igram ne­što dru­go. U ovoj pred­sta­vi „Baj­ka o po­zo­ri­štu“ igram Ti­ki­nu (glu­mac Ti­ho­mir Sta­nić) su­pru­gu, ko­ji je ho­mo­sek­su­a­lac i ja sam je­di­na že­na sa ko­jom je bio. To je hit pred­sta­va u „Zve­zda­ra te­a­tru“. I ra­ni­je sam igra­la pred rum­skom pu­bli­kom, ra­du­jem se to­me jer je pu­bli­ka fan­ta­stič­na. Po­se­ta je do­bra, a uslo­vi za igru su od­lič­ni.

Na fil­mu Vas je vi­še bi­lo dok je bi­la ona ve­li­ka SFRJ, sa­da ne, za­što je to ta­ko?
Sa­da me naj­vi­še ima u po­zo­ri­štu, ali sam sva­ka­ko naj­vi­še igra­la u se­ri­ja­ma i dra­ma­ma na TV. Bi­lo je fil­mo­va, pod­se­ti­ću na one naj­bo­lje – Za­fra­no­vi­ćev „Pad Ita­li­je“, „Šta je s to­bom Ni­na“ to je bio moj pr­vi film, po­tom film „Ži­vot je lep“. Pro­sto me ne zo­vu, valj­da im ni­sam in­te­re­sant­na. Ka­da bi me po­zva­li ve­ro­vat­no bih pri­hva­ti­la, ako bi to bi­la ne­ka za­ni­mlji­va ulo­ga, ali ima do­sta glu­mi­ca i ne­ma po­sla za sve nas.

Iz Va­šeg is­ku­stva, šta bi­ste re­kli mla­dim glum­ci­ma, da li da pri­hva­ta­ju sve ulo­ge ko­je im se nu­de ili da ma­lo mir­ni­je i sta­bil­ni­je gra­de ka­ri­je­ru?
Sa ove dis­tan­ce i sa ovim is­ku­stvom, ja bih im sa­ve­to­va­la da sve pri­hva­te. Ja sam od­bi­ja­la ne­ke ulo­ge, sa­da se ka­jem, se­ćam se ulo­ge ko­ju sam od­bi­la ko­ju mi je Edu­ard Ga­lić nu­dio, to je ne­do­pu­sti­vo, jed­nog ta­kvog re­di­te­lja od­bi­ti, jer bo­že ni­je bi­la glav­na ulo­ga. Ja sam mi­sli­la da sam ne­za­men­lji­va, to ide sa mla­do­šću, a on­da shva­tiš da su svi za­men­lji­vi, za­to tre­ba is­ko­ri­sti­ti sva­ku po­nu­du. Jer mo­žda iz ne­kog ma­log glu­mač­kog za­dat­ka imaš su­sret sa do­brim re­di­te­ljem, eki­pom, na­pra­vi­ćeš kon­takt, vi­de­će te pa će te zva­ti, sti­češ is­ku­stvo, prak­sa je ve­li­ka stvar. Dru­ga­či­je je is­ku­stvo u po­zo­ri­štu, dru­ga­či­je na fil­mu, ali svu­da se tra­ži iskren do­ži­vljaj.

Ka­kva je raz­li­ka u tim for­ma­ti­ma, i gde Vi naj­vi­še vo­li­te da glu­mi­te?
Na fil­mu je sve mi­kro­glu­ma, li­ce mo­ra bi­ti mir­ni­je da bi se po­ka­za­la emo­ci­ja, jer ka­da bi bi­lo kao u po­zo­ri­štu, to bi bi­lo ka­ri­ka­tu­ral­no. To se ve­žba i uči, pod­ra­zu­me­va se da imaš dar, ali upra­vo u prak­si učiš tu me­ru. TV je ne­gde iz­me­đu po­zo­ri­šta i fil­ma, ne va­lja mno­go da glu­ma­taš, to iz­gle­da gro­zno i ne­pri­rod­no. Te­a­tar tra­ži naj­vi­še, baš ra­sne glum­ce i tu je naj­te­že i naj­lep­še glu­mi­ti jer je uvek dru­ga­či­je, jer se pu­bli­ka me­nja, pa je sa­mim tim i in­ter­ak­ci­ja sa njom raz­li­či­ta, dru­ga­či­ja je ener­gi­ja, sva­ka pu­bli­ka je za se­be. Ta­ko­đe, i vi ste uvek raz­li­či­ti, ma­da teh­nič­ki isti. To je ne­što što se zo­ve ča­ro­li­ja, ma­gi­ja da­sa­ka ko­je ži­vot zna­če, vi ni­kad ne mo­že­te po­no­vi­ti ono ka­da ste bi­li fe­no­me­nal­ni. To je re­kao i ve­li­ki Lo­rens Oli­vi­je po­sle jed­nog ne­ve­ro­vat­nog uspe­ha i apla­u­za ko­je je do­bio u po­zo­ri­štu, pi­ta­li su ga da li je sre­ćan i za­do­vo­ljan, a on je od­go­vo­rio da je uža­sno ne­sre­ćan, bez ob­zi­ra na te ova­ci­je, za­to što se bo­ji da to vi­še ni­kad ne­će mo­ći da po­no­vi. To na­dah­nu­će, taj tre­nu­tak i in­spi­ra­ci­ja, to je ono što se u umet­no­sti zo­ve „su­sret sa bo­žan­skim“ kad ni­ste sve­sni šta ste to sve ura­di­li, to je neo­bja­šnji­vo, to je fe­no­men i za­to je po­zo­ri­šte za me­ne naj­ja­či i naj­lep­ši me­dij. Ja lič­no mi­slim da je to me­dij ko­ji me­ni naj­vi­še le­ži i ja se naj­bo­lje ose­ćam u po­zo­ri­štu, na da­ska­ma.

Ne­ka­ko pa­ra­lel­no sa glu­mač­kom, gra­di­li ste i mu­zič­ku ka­ri­je­ru. Sni­mi­li ste 12 al­bu­ma do sa­da. Da li je jed­no išlo na uštrb dru­gog?
Ja ni­sam že­le­la pe­vač­ku ka­ri­je­ru, ma­da su mi po­sle Ko­šta­ne nu­di­li da ne­što i sni­mim. Ta mu­zič­ka ka­ri­je­ra se me­ni de­si­la, ne­volj­no, če­ka­ju­ći ulo­gu, jer ni­kad ni­sam bi­la u stal­nom an­ga­žma­nu, re­kla sam haj­de da ra­dim, pa je pr­vo kre­nu­la šan­so­na, pa sta­ro­grad­ska pe­sma, pa ma­lo pri­bli­ža­va­nje na­rod­noj mu­zi­ci, pa se ta­ko pro­sto de­si­la ta ka­ri­je­ra. Pu­bli­ka me je vo­le­la i tra­ži­la, te pe­sme tra­ju i da­nas i to je le­po. Ja sam za­hval­na pu­bli­ci, jer sam pre­ko pe­sa­ma ta­ko­đe ima­la mo­guć­nost da svo­je emo­ci­je po­de­lim s pu­bli­kom. Pe­vač­ka i glu­mač­ka pro­fe­si­ja su dve se­stre bli­zna­ki­nje ko­je po­la­ze sa istog iz­vo­ra, a to su emo­ci­je i ka­ko da tu emo­ci­ju tran­spo­nu­ješ i pre­ne­seš, da pre­đeš tu ram­pu iz­me­đu se­be i pu­bli­ke. Ako ne­kog pe­va­ju­ći dir­neš to je on­da va­žno, kao i glu­mom. Ako se ni­šta ne de­ša­va, on­da dža­be, ima pe­va­ča ko­ji pe­va­ju fan­ta­stič­no, ali ne pre­la­ze tu ram­pu. To je pro­sto dar od bo­ga da ti pro­sto imaš taj fid­bek, da se pu­bli­ka ra­du­je ili tu­gu­je sa to­bom, za­vi­sno od pe­sme. Ima­la sam sre­ću da, kad ne­mam glu­mač­ke za­dat­ke, svo­ju emo­ci­ju po­de­lim sa pu­bli­kom kroz pe­smu.

Ho­će li bi­ti ne­kih no­vih pe­sa­ma?
Ima­la sam ne­ke pe­sme, Sa­ša Dra­gić mi je ne­što nu­dio, ali na kra­ju ih ni­sam sni­mi­la. Ka­da bi mi se po­nu­di­la ne­ka pe­sma ko­ja bi me dir­nu­la, što da ne, mo­gla bih je sni­mi­ti, ali za­i­sta ne po sva­ku ce­nu.

Smilja Dža­ku­la