Atomski zdesna
Atomski zdesna i atomski sleva bile su naredbe tokom pešadijske …
Snežana Savić
Igrati u pozorištu je čarolijaGlumica Snežana Savić, široj publici je svakako najviše znana po popularnim TV serijama u kojima je igrala: „Bolji život“, „Srećni ljudi“, „Porodično blago“, ali i kao pevačica balada, romansi i narodnih pesama. Verovatno da mnogi od naših čitalaca znaju njen najveći hit „Tri poljupca“. Međutim, za Snežanu Savić uvek je važilo da je i izuzetno lepa žena, i sada, kada je prešla 60. godinu, prvo što vidite je ta njena prefinjena lepota. Ona kratko kaže da je za njen izgled zaslužna genetika i pantenol krema.
Sa Snežanom smo ovaj intervju uradili pred predstavu „Bajka o pozorištu“, koja je odigrana na sceni rumskog Kulturnog centra početkom novembra, gde ona igra jednu uspešnu ženu, urednicu više novinskih izdanja.
M NOVINE: Najširoj publici ste poznati po ulogama u TV serijama gde ste, uglavnom, igrali lepe i uspešne žene koje kriju neku tajnu. Da li ste poželeli da više igrate i neke druge, manje uspešne i nesrećne ženske likove?
SNEŽANA SAVIĆ: Jeste, dosta sam igrala te fatalne žene, žene sa tajnom. I sada imam sličnu ulogu u seriji „Selo gori a baba se češlja“ gde igram Izabel, polu-srpkinju, polu-meksikanku, ženu sa tajnom, sa misijom, koja dolazi u tu ruralnu sredinu, za sve njih je misteriozna, ona ima svoju misiju i ona je došla da taj zadatak obavi. Ja se pojavljujem od šeste epizode i vezana sam za ulogu Jovana koju igra Laza Ristovski, moj kolega sa klase, kao i Radoš Bajić i Ljilja Stjepanović. Evo nas sada zajedno u seriji koja je postigla zaista veliki uspeh u narodu. Videćemo kako ću se ja uklopiti u tu etabliranu ekipu glumaca koju je publika zavolela. Ja sam potpuno novi lik i imaću ulogu do kraja serijala, dakle do 12. epizode. Mislim da Radoš više neće snimati nastavke, da priprema nešto drugo i ja mu želim sreću. Kada govorimo o ulogama, ja sam glumica koja voli širok repertoar. Diplomirala sam sa ulogom Petrije, još kao mlada glumica počela sam sa potpunim poništavanjem sebe i svog fizičkog izgleda, ne želim da igram samo zavodnice. Ja volim da igram te narodske žene, na primer takva je i Rajna iz TV serije, skromna žena. Suština glumačkog zanata, po difoltu, je upravo ta transformacija, koliko smo u stanju da se transformišemo, pretvorimo u nekog drugog. Nije poenta da uvek budemo isti, nego da pokažemo svoj dijapazon i koliko u različitosti možemo da budemo uverljivi, od kraljice do prosjakinje, recimo. Ja izuzetno izdvajam iz tog glumačkog sveta, da ne spominjem naše glumice, Meril Strip koja je za mene fantastična glumica. Mi smo u manjoj sredini, mi nemamo tih mogućnosti i širine. Meni smeta i to što kod nas ima dosta klišea, već kada krenete jedan fah onda vas stalno vide u tome, vidimo uvek jedne iste glumce koji se pojavljuju u sličnom tipu uloga. Ja volim različitosti.
Pored televizije, sada Vas ima znatno više i u pozorištu.
Jeste, i tu sam različita, imam uloge od nekih ludih tetki i ujni, sada sam luda tašta u ulozi koju spremamo za „Akademiju 28“, baš mi se dopala ta uloga, to je jedna mlada ekipa i volela sam prosto da osetim tu novu estetiku, te mlade ljude, pisce, rediteljku, sa radošću sam prihvatila da igram nešto drugo. U ovoj predstavi „Bajka o pozorištu“ igram Tikinu (glumac Tihomir Stanić) suprugu, koji je homoseksualac i ja sam jedina žena sa kojom je bio. To je hit predstava u „Zvezdara teatru“. I ranije sam igrala pred rumskom publikom, radujem se tome jer je publika fantastična. Poseta je dobra, a uslovi za igru su odlični.
Na filmu Vas je više bilo dok je bila ona velika SFRJ, sada ne, zašto je to tako?
Sada me najviše ima u pozorištu, ali sam svakako najviše igrala u serijama i dramama na TV. Bilo je filmova, podsetiću na one najbolje – Zafranovićev „Pad Italije“, „Šta je s tobom Nina“ to je bio moj prvi film, potom film „Život je lep“. Prosto me ne zovu, valjda im nisam interesantna. Kada bi me pozvali verovatno bih prihvatila, ako bi to bila neka zanimljiva uloga, ali ima dosta glumica i nema posla za sve nas.
Iz Vašeg iskustva, šta biste rekli mladim glumcima, da li da prihvataju sve uloge koje im se nude ili da malo mirnije i stabilnije grade karijeru?
Sa ove distance i sa ovim iskustvom, ja bih im savetovala da sve prihvate. Ja sam odbijala neke uloge, sada se kajem, sećam se uloge koju sam odbila koju mi je Eduard Galić nudio, to je nedopustivo, jednog takvog reditelja odbiti, jer bože nije bila glavna uloga. Ja sam mislila da sam nezamenljiva, to ide sa mladošću, a onda shvatiš da su svi zamenljivi, zato treba iskoristiti svaku ponudu. Jer možda iz nekog malog glumačkog zadatka imaš susret sa dobrim rediteljem, ekipom, napravićeš kontakt, videće te pa će te zvati, stičeš iskustvo, praksa je velika stvar. Drugačije je iskustvo u pozorištu, drugačije na filmu, ali svuda se traži iskren doživljaj.
Kakva je razlika u tim formatima, i gde Vi najviše volite da glumite?
Na filmu je sve mikrogluma, lice mora biti mirnije da bi se pokazala emocija, jer kada bi bilo kao u pozorištu, to bi bilo karikaturalno. To se vežba i uči, podrazumeva se da imaš dar, ali upravo u praksi učiš tu meru. TV je negde između pozorišta i filma, ne valja mnogo da glumataš, to izgleda grozno i neprirodno. Teatar traži najviše, baš rasne glumce i tu je najteže i najlepše glumiti jer je uvek drugačije, jer se publika menja, pa je samim tim i interakcija sa njom različita, drugačija je energija, svaka publika je za sebe. Takođe, i vi ste uvek različiti, mada tehnički isti. To je nešto što se zove čarolija, magija dasaka koje život znače, vi nikad ne možete ponoviti ono kada ste bili fenomenalni. To je rekao i veliki Lorens Olivije posle jednog neverovatnog uspeha i aplauza koje je dobio u pozorištu, pitali su ga da li je srećan i zadovoljan, a on je odgovorio da je užasno nesrećan, bez obzira na te ovacije, zato što se boji da to više nikad neće moći da ponovi. To nadahnuće, taj trenutak i inspiracija, to je ono što se u umetnosti zove „susret sa božanskim“ kad niste svesni šta ste to sve uradili, to je neobjašnjivo, to je fenomen i zato je pozorište za mene najjači i najlepši medij. Ja lično mislim da je to medij koji meni najviše leži i ja se najbolje osećam u pozorištu, na daskama.
Nekako paralelno sa glumačkom, gradili ste i muzičku karijeru. Snimili ste 12 albuma do sada. Da li je jedno išlo na uštrb drugog?
Ja nisam želela pevačku karijeru, mada su mi posle Koštane nudili da nešto i snimim. Ta muzička karijera se meni desila, nevoljno, čekajući ulogu, jer nikad nisam bila u stalnom angažmanu, rekla sam hajde da radim, pa je prvo krenula šansona, pa starogradska pesma, pa malo približavanje narodnoj muzici, pa se tako prosto desila ta karijera. Publika me je volela i tražila, te pesme traju i danas i to je lepo. Ja sam zahvalna publici, jer sam preko pesama takođe imala mogućnost da svoje emocije podelim s publikom. Pevačka i glumačka profesija su dve sestre bliznakinje koje polaze sa istog izvora, a to su emocije i kako da tu emociju transponuješ i preneseš, da pređeš tu rampu između sebe i publike. Ako nekog pevajući dirneš to je onda važno, kao i glumom. Ako se ništa ne dešava, onda džabe, ima pevača koji pevaju fantastično, ali ne prelaze tu rampu. To je prosto dar od boga da ti prosto imaš taj fidbek, da se publika raduje ili tuguje sa tobom, zavisno od pesme. Imala sam sreću da, kad nemam glumačke zadatke, svoju emociju podelim sa publikom kroz pesmu.
Hoće li biti nekih novih pesama?
Imala sam neke pesme, Saša Dragić mi je nešto nudio, ali na kraju ih nisam snimila. Kada bi mi se ponudila neka pesma koja bi me dirnula, što da ne, mogla bih je snimiti, ali zaista ne po svaku cenu.
Smilja Džakula