Živorad Živković, stočar iz Kuzmina

Сви­њар­ство хра­ни по­ро­ди­це

По­љо­при­вред­но до­ма­ћин­ство Жив­ко­вић из Ку­зми­на го­ди­на­ма се ба­ви про­из­вод­њом сви­ња. До­ма­ћин Жи­во­рад Жив­ко­вић, у се­лу по­зна­ти­ји под на­дим­ком Жи­ка, од 1999. го­ди­не, на­кон што на­пу­шта по­сао у бро­до­град­њи, по­све­ћу­је се ис­кљу­чи­во по­љо­при­вре­ди. Та­ко је из го­ди­не у го­ди­ну уве­ћа­вао сточ­ни фонд, али и ко­ли­чи­ну зе­мље ко­ју об­ра­ђу­је. Тре­нут­но са 24 ју­тра соп­стве­не и са 60 ју­та­ра за­ку­пље­не зе­мље хра­ни 14 кр­ма­ча и око 220 то­вље­ни­ка. Део ово­го­ди­шњег ро­да ће и про­да­ти, те му се та­ко пше­ни­ца и да­ље на­ла­зи у си­ло­су и че­ка бо­љу це­ну.
Ку­змин је је­дан од рет­ких се­ла у Сре­му у ко­јем се и да­ље одр­жа­ва про­из­вод­ња сви­ња. По­зна­то је по од­го­ју сви­ња и по мно­гим ре­кор­де­ри­ма у про­из­вод­њи, на­ро­чи­то ку­ку­ру­за и со­је. Мно­ги Ку­змин­ци су из­др­жа­ли те­шке го­ди­не у овој вр­сти по­љо­при­вред­не про­из­вод­ње и са­чу­ва­ли сви­њар­ство као основ­ни из­вор при­хо­да и ег­зи­стен­ци­је. Ко­ли­ко су ве­за­ни за сви­њар­ство го­во­ри и по­да­так да су 2001. го­ди­не осно­ва­ли Удру­же­ње од­га­ји­ва­ча сви­ња „Гра­ни­чар“.
– У Ку­зми­ну је на го­ди­шњем ни­воу про­из­вод­ња то­вље­ни­ка из­ме­ђу 20.000 и 30.000 ко­ма­да. Не­ка­да смо има­ли и 500 до­ма­ћин­ста­ва ко­ја су се ба­ви­ла про­из­вод­њом сви­ња, а да­нас се то све­ло на не­ких сто­ти­нак до­ма­ћин­ста­ва, али број то­вље­ни­ка ни­је опао. Ка­да смо 2001. го­ди­не осно­ва­ли Удру­же­ње од­га­ји­ва­ча сви­ња, циљ нам је био да уна­пре­ди­мо сто­чар­ску про­из­вод­њу, про­из­вод­њу свињ­ског ме­са. Реч стру­ке, на­у­ке, ка­да смо при­ме­ни­ли у на­шим обо­ри­ма од­мах се ви­део по­мак. Пр­во се кре­ну­ло са сточ­ном хра­ном, а по­сле са ге­не­ти­ком, ве­штач­ким осе­ме­ња­ва­њем, та­ко да је до­ста то­га за ових 16 го­ди­на про­ме­ње­но на бо­ље – ка­же Жив­ко­вић, ко­ји је пред­сед­ник Удру­же­ња од­га­ји­ва­ча сви­ња „Гра­ни­чар“.
Жи­во­рад Жив­ко­вић на­во­ди да је за све ове го­ди­не би­ло ра­зних успо­на и па­до­ва у про­из­вод­њи, али успе­ва­ју да оп­ста­ју.
– Би­ло је те­шких тре­ну­та­ка, пре­ви­ра­ња на тр­жи­шту, па­да це­на, а 2007. го­ди­на је би­ла пре­суд­на, би­ло је пи­та­ње оста­ти у тој про­из­вод­њи или не. Та­да сам дра­стич­но сма­њио про­из­вод­њу сви­ња, ра­дио сам са де­се­так од­сто ка­па­ци­те­та, чи­сто да би очу­вао ге­нет­ски ма­те­ри­јал. Та­да сам се окре­нуо ви­ше ра­тар­ству и по­чео сам да по­ди­жем пар­це­ле под ра­тар­ским кул­ту­ра­ма, јер сам до 2007. го­ди­не имао тек по­ло­ви­ну обез­бе­ђе­ног хра­ни­ва за жи­во­ти­ње. Да­нас, ка­да на­пу­ним пу­не ка­па­ци­те­те сво­јих обо­ра, пра­си­ли­шта, хра­не имам ду­пло ви­ше, бу­де и ви­шка ко­ји мо­гу да по­ну­дим тр­жи­шту. Са­да ни­су по­пу­ње­ни сви ка­па­ци­те­ти, ра­ди­ли смо са око 30 кр­ма­ча, има­ли смо око 500 ко­ма­да то­вље­ни­ка и око 100 ко­ма­да пра­са­ди да по­ну­ди­мо тр­жи­шту до 2007. го­ди­не, а са­да имам упо­ла ма­ње сви­ња. Но, про­из­вод­ња је за­о­кру­же­на, та­ко да но­вац тро­шим са­мо за ку­по­ви­ну пре­мик­са, ви­та­мин­ско ми­не­рал­них до­да­та­ка и за евен­туaлно ле­ко­ве и ви­та­ми­не. Има­мо ве­ћу си­гур­ност ка­да су нам ам­ба­ри пу­ни, лак­ше је про­из­во­ди­ти – ка­же Жи­во­рад Жив­ко­вић.
Овај фар­мер ре­дов­но об­на­вља ге­нет­ски по­тен­ци­јал да би по­сти­гао што бо­ље ре­зул­та­те на фар­ми. Ме­ђу­тим ка­же да је пи­та­ње це­не и од­но­са са кла­ни­ча­ри­ма, увек нај­бол­ни­ја тач­ка у сто­чар­ству.
– Ге­не­рал­ни ди­рек­тор „Ми­тро­са“ Ра­мо Адро­вић је био гост на про­шлом Сај­му сви­ња и обе­ћао је да ће­мо до овог сај­ма по­че­ти да уго­ва­ра­мо и да ће­мо има­мо ста­бил­ну про­из­вод­њу, ме­ђу­тим до то­га ни­је до­шло. Оче­ку­је­мо да ће ја­ко бр­зо по­че­ти то уго­ва­ра­ње са „Ми­тро­сом“. Да­нас је це­на то­вље­ни­ка из­ме­ђу 160 и 165 ди­на­ра за ки­ло­грам. Али што се ти­че це­не ку­ку­ру­за за оне ко­ји ку­пу­ју хра­ну, ни­је по­вољ­на као што је би­ла ла­не, ла­не је це­на би­ла иста, али је хра­на би­ла јеф­ти­ни­ја. На це­ну ко­ју смо има­ли то­ком зим­ског пе­ри­о­да, у тра­ја­њу од не­ких шест ме­се­ци, ра­ди­ли смо у де­бе­лом ми­ну­су, про­да­ва­ли смо сви­ње од 105 па до 125 ди­на­ра по ки­ло­гра­му жи­ве ва­ге, а и та­да је про­из­вод­на це­на ко­шта­ла не­ких 145 до 150 ди­на­ра, та­ко да ни­смо има­ли за­ра­ду. То је тра­ја­ло шест ме­се­ци, док је скок це­не на 190 ди­на­ра тра­јао све­га де­сет да­на. Це­на ме­са у рад­ња­ма је по­ску­пе­ла и пи­та­ње је ка­да ће па­сти. Ми на це­не код кла­ни­ча­ра не мо­же­мо да ути­че­мо – на­во­ди Жив­ко­вић.
Ка­ко се мо­гло чу­ти нај­ве­ћи про­блем у сто­чар­ству је тај што не­ма си­гур­ног и уго­во­ре­ног от­ку­па, че­сто се про­из­во­ди ка­ко Жив­ко­вић ка­же на блеф. Це­не сви­ња ва­ри­ра­ју, те на њих про­из­во­ђа­чи не мо­гу да ути­чу. Но, Ку­змин­ци и по­ред свих ових про­бле­ма не од­у­ста­ју од сви­њар­ства.
Биљана Селаковић