Katarina Žutić, glumica

Kul­tu­ra je u užasnom sta­nju

Ka­ta­ri­na Žu­tić je na­ša po­zna­ta glu­mi­ca ko­ju je rum­ska pu­bli­ka ima­la pri­li­ke da gle­da u vi­še pred­sta­va u Kul­tur­nom cen­tru, a po­sled­nja je „Svla­če­nje“ u ko­joj igra sa svo­jom sta­ri­jom ko­le­gi­ni­com Je­li­com Sre­te­no­vić.
Sa ovom po­zna­tom glu­mi­com smo 11. av­gu­sta raz­go­va­ra­li o sa­moj pred­sta­vi, o si­tu­a­ci­ji u po­zo­ri­štu i kul­tu­ri uop­šte, kao i nje­nim no­vim pro­jek­ti­ma.

M NO­VI­NE: Pred­sta­va „Svla­če­nje“ ak­tu­e­li­zu­je sve­pri­su­tan zah­tev, po­go­to­vo že­na­ma, da mo­ra­ju da bu­du mla­de, le­pe, sti­li­zo­va­ne i bren­di­ra­ne. Po to­me je reč o ak­tu­el­noj te­mi, ali isto­vre­me­no je to i uni­ver­zal­na, već hi­lja­da­ma go­di­na pri­sut­na te­žnja že­na da bu­du le­pa. Pred­sta­va se igra već dve go­di­ne, ka­ko na nju re­a­gu­ju že­ne, ko­ji­ma se, ve­ći­nom i obra­ća?
KA­TA­RI­NA ŽU­TIĆ: Pred­sta­va iz­me­đu osta­log go­vo­ri i o te­ro­ru mla­do­sti, do­brog iz­gle­da ali te­ma je du­blja od to­ga. A što se tog te­ro­ra mla­do­sti ti­če že­ne se tru­de, kroz isto­ri­ju, da iz­gle­da­ju lep­še i mla­đe, to je isto­rij­ska či­nje­ni­ca za­to se i zo­ve­mo lep­ši pol, va­žno nam je da le­po iz­gle­da­mo, ali že­ne i vi­še taj iz­gled pri­me­ću­ju od mu­ška­ra­ca. Ja sam se­be uhva­ti­la, kad tre­ba da iza­đem sa dru­ga­ri­ca­ma, mno­go se vi­še tru­dim ka­ko ću da se ob­u­čem i iz­gle­dam. Ho­ću da ka­žem da že­ne mno­go vi­še vo­de o to­me ra­ču­na i mno­go vi­še pri­me­ću­ju. Mu­škar­ci ma­nje pri­me­ću­ju ne­ke ne­do­stat­ke kod že­ne, oni sma­tra­ju da je že­na atrak­tiv­na ili ne, a ne pri­me­ću­ju to­li­ko ka­ko je na­šmin­ka­na ili šta je obu­kla.

Šta mi­sli­te za­što smo do­šli do to­ga da je va­žni­je to po­jav­no, spolj­no, od ono­ga šta smo i ka­kvi smo? Da li je to kad nas ta­ko bit­no kao na za­pa­du, da li je bi­lo ulo­ga ko­je ni­ste do­bi­li zbog iz­gle­da i da li sta­ri­je ko­le­gi­ni­ce ima­ju pro­ble­ma sa ulo­ga­ma, da li ih ima za njih do­volj­no?
Pr­vo mi ni­smo za­pad, sve što va­ži ov­de ne va­ži ta­mo. Ja sam le­pa že­na i ne ve­ru­jem da ne­ku ulo­gu ni­sam do­bi­la što ni­sam le­pa, mo­žda vi­še obr­nu­to, mo­žda je ni­sam do­bi­la zbog le­pog iz­gle­da ili go­di­na. Ov­de se vi­še vo­di ra­ču­na o to­me ko me je pre­po­ru­čio ili ni­je pre­po­ru­čio, ne­go ka­ko iz­gle­dam. Uglav­nom je ta­ko, to ni­je sa­mo slu­čaj u na­šem po­slu, ne­go je svu­da ta­ko. A što se ti­če go­di­na, ja mi­slim da je kod nas obr­nu­to. Ka­da glu­mi­ca pre­đe če­tr­de­se­tu ili pe­de­se­tu go­di­nu, za že­ne ko­je su osta­le u ovom na­šem zah­tev­nom po­slu, jer mno­ge od­u­sta­nu u ne­kom pe­ri­o­du ži­vo­ta, da­kle ako ni­su od­u­sta­le za njih ima do­sta po­sla. Ima ma­lo glu­mi­ca ko­ji ima­ju pre­ko 50 go­di­na i do­bro iz­gle­da­ju, ta­ko da ima do­sta po­sla za njih, vi­đa­mo ih če­sto i u po­zo­ri­štu i na fil­mu.

Po­zna­ti ste kao oso­ba ko­ja ja­sno ka­že ono mi­sli. I Va­ša maj­ka, po­zna­ta glu­mi­ca Sve­tla­na Boj­ko­vić ta­ko ra­di, če­sto uka­zu­je na ne­ke dru­štve­ne pro­ble­me ili se bo­ri za do­sto­jan­stvo glu­mač­ke pro­fe­si­je. Da li Vam je to sme­ta­lo u ži­vo­tu?
Pa je­ste, za­to što mno­gi mi­sle da to ne bi tre­ba­lo da se ra­di, po si­ste­mu ne ta­la­saj. Mi­slim da mo­gu da bi­ram, opet ne bih iza­bra­la dru­ga­či­je. Tre­ba da po­sto­je lju­di ko­ji tre­ba da uka­zu­ju na pro­ble­me u kul­tu­ri. I ona i ja smo pla­ća­li zbog ta­kvih na­ših sta­vo­va, ali se ne bih me­nja­la. „Voks po­pu­li“ je va­žan, da ne­ka jav­na lič­nost bu­de i to. Od tog sil­nog za­hva­lji­va­nja me­di­ji­ma i lju­di­ma ko­ji su te an­ga­žo­va­li ne­ma ko­ri­sti, ma­da ima lju­di ko­ji su ta­kvi i ja im ne za­me­ram. Mi­slim da je iz­u­zet­no bit­no da se ka­že da je kul­tu­ra u uža­snom sta­nju, da je ma­lo kom­pe­tent­nih lju­di na me­sti­ma ko­ja su zna­čaj­na za kul­tu­ru, a kul­tu­ra je iden­ti­tet jed­nog na­ro­da. Mi smo ma­li na­rod, a uni­šta­va­njem kul­tu­re de­fi­ni­tiv­no ide­mo pu­tem u pro­past.

Šta mi­sli­te da li na ne­kim va­žnim me­sti­ma u kul­tu­ri tre­ba da bu­du lju­di ko­ji se ba­ve kul­tu­rom? Ima­li smo i mi­ni­stre glum­ce, ali se si­tu­a­ci­je ni­je bit­ni­je po­pra­vlja­la.
Sa­da nam je no­vi mi­ni­star advo­kat, vi­de­će­mo šta će on ura­di­ti, vi­de­li smo šta je pret­hod­ni ura­dio, ko­ji nam je re­kao da stra­da­nje isto što i kul­tu­ra, što ni­smo zna­li. Ni­je to­li­ko ni va­žno ko je i šta mi­ni­star – bi­lo da je on advo­kat, glu­mac, di­ri­gent ili pi­ljar – ni­su us­pe­li ni­šta da ura­de jer je pro­blem, ako gle­da­mo ši­ru sli­ku, u dr­ža­vi ko­ja mi­sli da je kul­tu­ra ne­po­treb­na. Tu je pro­blem na mno­go vi­šem ni­vou, ma­da mi­slim da ni mi­ni­stri ni­su ne­moć­ni, ali sva­ko gle­da svoj lič­ni in­te­res, ni­kad se ne­će onaj ko je „voks po­pu­li“ ba­vi­ti po­li­ti­kom, jer on ne mo­že ni da se pro­bi­je do tog me­sta.

Šta ra­di­te sa­da, ko­ji su u pro­jek­ti u to­ku i da li je ta­čan uti­sak da Vas tre­nut­no vi­še ima u po­zo­ri­štu?
Je­ste, vi­še sam tre­nut­no u po­zo­ri­štu. Još mi je ostao dan sni­ma­nja u fil­mu „Je­sen sa­mu­ra­ja“ gde glav­nu ulo­gu igra Pe­tar Stru­gar. Re­ži­ser je Da­ni­lo Beć­ko­vić, tu igram jed­nu od dve žen­ske ulo­ge. Kod Šo­tre tre­nut­no sni­mam se­ri­ju o La­zi Ko­sti­ću „San­ta Ma­ri­ja de­la Sa­lu­te“ ko­ja će, po mom mi­šlje­nju, bi­ti jed­na div­na edu­ka­tiv­no – ro­do­lju­bi­va se­ri­ja, jer ja mi­slim da naš na­rod i ne zna ko je La­za Ko­stić. Svi su ču­li to ime, a ne zna­ju ko­li­ko je on bio jed­na va­žna fi­gu­ra za srp­sku kul­tu­ru, da on ta­da ni­je po­sto­jao ja sam si­gur­na da na­šeg na­ro­da ne bi bi­lo. On je bio sve­stran – bio je i no­vi­nar, pre­vo­dio je Šek­spi­ra, sem što je bio ve­li­ki pi­sac, ali je bio i ak­ti­van u po­li­ti­ci. On je bio čo­vek ko­ji je na­šu kul­tu­ru pre­neo u svet, on se ra­ču­na kao srp­ski Šek­spir. La­za je bio jed­na mar­kant­na fi­gu­ra, sve­stran čo­vek. Mi pri­ča­mo o 18. ve­ku, a ja ne vi­dim ni­je­dan raz­log da se ta­kav sli­čan ne po­ja­vi i sa­da u ovim uslo­vi­ma, to nam je po­treb­no. Reč je o zna­čaj­noj se­ri­ji i ve­li­ka mi je čast da sam i ja tu. Igram isto­rij­sku lič­nost, glu­mi­cu Ve­snu Mi­lo­je­vić, ko­ja je igra­la pra­i­zved­bu „Mak­si­ma Cr­no­je­vi­ća“ – bi­la je Fi­le­ta, a Vo­jin Ćet­ko­vić igra sjaj­no La­zu Ko­sti­ću. Mi­slim da je to jed­na za­i­sta le­pa stvar i ra­du­je me što sam ja deo tog pro­jek­ta.
S. Dža­ku­la