Katarina Žutić, glumica

Кул­ту­ра је у ужасном ста­њу

Ка­та­ри­на Жу­тић је на­ша по­зна­та глу­ми­ца ко­ју је рум­ска пу­бли­ка има­ла при­ли­ке да гле­да у ви­ше пред­ста­ва у Кул­тур­ном цен­тру, а по­след­ња је „Свла­че­ње“ у ко­јој игра са сво­јом ста­ри­јом ко­ле­ги­ни­цом Је­ли­цом Сре­те­но­вић.
Са овом по­зна­том глу­ми­цом смо 11. ав­гу­ста раз­го­ва­ра­ли о са­мој пред­ста­ви, о си­ту­а­ци­ји у по­зо­ри­шту и кул­ту­ри уоп­ште, као и ње­ним но­вим про­јек­ти­ма.

М НО­ВИ­НЕ: Пред­ста­ва „Свла­че­ње“ ак­ту­е­ли­зу­је све­при­су­тан зах­тев, по­го­то­во же­на­ма, да мо­ра­ју да бу­ду мла­де, ле­пе, сти­ли­зо­ва­не и брен­ди­ра­не. По то­ме је реч о ак­ту­ел­ној те­ми, али исто­вре­ме­но је то и уни­вер­зал­на, већ хи­ља­да­ма го­ди­на при­сут­на те­жња же­на да бу­ду ле­па. Пред­ста­ва се игра већ две го­ди­не, ка­ко на њу ре­а­гу­ју же­не, ко­ји­ма се, ве­ћи­ном и обра­ћа?
КА­ТА­РИ­НА ЖУ­ТИЋ: Пред­ста­ва из­ме­ђу оста­лог го­во­ри и о те­ро­ру мла­до­сти, до­брог из­гле­да али те­ма је ду­бља од то­га. А што се тог те­ро­ра мла­до­сти ти­че же­не се тру­де, кроз исто­ри­ју, да из­гле­да­ју леп­ше и мла­ђе, то је исто­риј­ска чи­ње­ни­ца за­то се и зо­ве­мо леп­ши пол, ва­жно нам је да ле­по из­гле­да­мо, али же­не и ви­ше тај из­глед при­ме­ћу­ју од му­шка­ра­ца. Ја сам се­бе ухва­ти­ла, кад тре­ба да иза­ђем са дру­га­ри­ца­ма, мно­го се ви­ше тру­дим ка­ко ћу да се об­у­чем и из­гле­дам. Хо­ћу да ка­жем да же­не мно­го ви­ше во­де о то­ме ра­чу­на и мно­го ви­ше при­ме­ћу­ју. Му­шкар­ци ма­ње при­ме­ћу­ју не­ке не­до­стат­ке код же­не, они сма­тра­ју да је же­на атрак­тив­на или не, а не при­ме­ћу­ју то­ли­ко ка­ко је на­шмин­ка­на или шта је обу­кла.

Шта ми­сли­те за­што смо до­шли до то­га да је ва­жни­је то по­јав­но, спољ­но, од оно­га шта смо и ка­кви смо? Да ли је то кад нас та­ко бит­но као на за­па­ду, да ли је би­ло уло­га ко­је ни­сте до­би­ли због из­гле­да и да ли ста­ри­је ко­ле­ги­ни­це има­ју про­бле­ма са уло­га­ма, да ли их има за њих до­вољ­но?
Пр­во ми ни­смо за­пад, све што ва­жи ов­де не ва­жи та­мо. Ја сам ле­па же­на и не ве­ру­јем да не­ку уло­гу ни­сам до­би­ла што ни­сам ле­па, мо­жда ви­ше обр­ну­то, мо­жда је ни­сам до­би­ла због ле­пог из­гле­да или го­ди­на. Ов­де се ви­ше во­ди ра­чу­на о то­ме ко ме је пре­по­ру­чио или ни­је пре­по­ру­чио, не­го ка­ко из­гле­дам. Углав­ном је та­ко, то ни­је са­мо слу­чај у на­шем по­слу, не­го је сву­да та­ко. А што се ти­че го­ди­на, ја ми­слим да је код нас обр­ну­то. Ка­да глу­ми­ца пре­ђе че­тр­де­се­ту или пе­де­се­ту го­ди­ну, за же­не ко­је су оста­ле у овом на­шем зах­тев­ном по­слу, јер мно­ге од­у­ста­ну у не­ком пе­ри­о­ду жи­во­та, да­кле ако ни­су од­у­ста­ле за њих има до­ста по­сла. Има ма­ло глу­ми­ца ко­ји има­ју пре­ко 50 го­ди­на и до­бро из­гле­да­ју, та­ко да има до­ста по­сла за њих, ви­ђа­мо их че­сто и у по­зо­ри­шту и на фил­му.

По­зна­ти сте као осо­ба ко­ја ја­сно ка­же оно ми­сли. И Ва­ша мај­ка, по­зна­та глу­ми­ца Све­тла­на Бој­ко­вић та­ко ра­ди, че­сто ука­зу­је на не­ке дру­штве­не про­бле­ме или се бо­ри за до­сто­јан­ство глу­мач­ке про­фе­си­је. Да ли Вам је то сме­та­ло у жи­во­ту?
Па је­сте, за­то што мно­ги ми­сле да то не би тре­ба­ло да се ра­ди, по си­сте­му не та­ла­сај. Ми­слим да мо­гу да би­рам, опет не бих иза­бра­ла дру­га­чи­је. Тре­ба да по­сто­је љу­ди ко­ји тре­ба да ука­зу­ју на про­бле­ме у кул­ту­ри. И она и ја смо пла­ћа­ли због та­квих на­ших ста­во­ва, али се не бих ме­ња­ла. „Вокс по­пу­ли“ је ва­жан, да не­ка јав­на лич­ност бу­де и то. Од тог сил­ног за­хва­љи­ва­ња ме­ди­ји­ма и љу­ди­ма ко­ји су те ан­га­жо­ва­ли не­ма ко­ри­сти, ма­да има љу­ди ко­ји су та­кви и ја им не за­ме­рам. Ми­слим да је из­у­зет­но бит­но да се ка­же да је кул­ту­ра у ужа­сном ста­њу, да је ма­ло ком­пе­тент­них љу­ди на ме­сти­ма ко­ја су зна­чај­на за кул­ту­ру, а кул­ту­ра је иден­ти­тет јед­ног на­ро­да. Ми смо ма­ли на­род, а уни­шта­ва­њем кул­ту­ре де­фи­ни­тив­но иде­мо пу­тем у про­паст.

Шта ми­сли­те да ли на не­ким ва­жним ме­сти­ма у кул­ту­ри тре­ба да бу­ду љу­ди ко­ји се ба­ве кул­ту­ром? Има­ли смо и ми­ни­стре глум­це, али се си­ту­а­ци­је ни­је бит­ни­је по­пра­вља­ла.
Са­да нам је но­ви ми­ни­стар адво­кат, ви­де­ће­мо шта ће он ура­ди­ти, ви­де­ли смо шта је прет­ход­ни ура­дио, ко­ји нам је ре­као да стра­да­ње исто што и кул­ту­ра, што ни­смо зна­ли. Ни­је то­ли­ко ни ва­жно ко је и шта ми­ни­стар – би­ло да је он адво­кат, глу­мац, ди­ри­гент или пи­љар – ни­су ус­пе­ли ни­шта да ура­де јер је про­блем, ако гле­да­мо ши­ру сли­ку, у др­жа­ви ко­ја ми­сли да је кул­ту­ра не­по­треб­на. Ту је про­блем на мно­го ви­шем ни­воу, ма­да ми­слим да ни ми­ни­стри ни­су не­моћ­ни, али сва­ко гле­да свој лич­ни ин­те­рес, ни­кад се не­ће онај ко је „вокс по­пу­ли“ ба­ви­ти по­ли­ти­ком, јер он не мо­же ни да се про­би­је до тог ме­ста.

Шта ра­ди­те са­да, ко­ји су у про­јек­ти у то­ку и да ли је та­чан ути­сак да Вас тре­нут­но ви­ше има у по­зо­ри­шту?
Је­сте, ви­ше сам тре­нут­но у по­зо­ри­шту. Још ми је остао дан сни­ма­ња у фил­му „Је­сен са­му­ра­ја“ где глав­ну уло­гу игра Пе­тар Стру­гар. Ре­жи­сер је Да­ни­ло Бећ­ко­вић, ту играм јед­ну од две жен­ске уло­ге. Код Шо­тре тре­нут­но сни­мам се­ри­ју о Ла­зи Ко­сти­ћу „Сан­та Ма­ри­ја де­ла Са­лу­те“ ко­ја ће, по мом ми­шље­њу, би­ти јед­на див­на еду­ка­тив­но – ро­до­љу­би­ва се­ри­ја, јер ја ми­слим да наш на­род и не зна ко је Ла­за Ко­стић. Сви су чу­ли то име, а не зна­ју ко­ли­ко је он био јед­на ва­жна фи­гу­ра за срп­ску кул­ту­ру, да он та­да ни­је по­сто­јао ја сам си­гур­на да на­шег на­ро­да не би би­ло. Он је био све­стран – био је и но­ви­нар, пре­во­дио је Шек­спи­ра, сем што је био ве­ли­ки пи­сац, али је био и ак­ти­ван у по­ли­ти­ци. Он је био чо­век ко­ји је на­шу кул­ту­ру пре­нео у свет, он се ра­чу­на као срп­ски Шек­спир. Ла­за је био јед­на мар­кант­на фи­гу­ра, све­стран чо­век. Ми при­ча­мо о 18. ве­ку, а ја не ви­дим ни­је­дан раз­лог да се та­кав сли­чан не по­ја­ви и са­да у овим усло­ви­ма, то нам је по­треб­но. Реч је о зна­чај­ној се­ри­ји и ве­ли­ка ми је част да сам и ја ту. Играм исто­риј­ску лич­ност, глу­ми­цу Ве­сну Ми­ло­је­вић, ко­ја је игра­ла пра­и­звед­бу „Мак­си­ма Цр­но­је­ви­ћа“ – би­ла је Фи­ле­та, а Во­јин Ћет­ко­вић игра сјај­но Ла­зу Ко­сти­ћу. Ми­слим да је то јед­на за­и­ста ле­па ствар и ра­ду­је ме што сам ја део тог про­јек­та.
С. Џа­ку­ла