Ramo, Ramo, druže moj…

Ova duševna pesma Muharema Serbezovskog o muškom prijateljstvu, pala mi je na pamet neočekivano. Ali ne zbog toga što sam se uželeo narodnjačkog derta, nije to u pitanju. Inspiracija je iz mene pohrlila nezaustavljivo iz nekog sasvim drugog razloga, a tiče se jedne sasvim drugačije poetike. Oni koji su bolje upoznati sa detaljima vezanim za mitrovačku klanicu, shvatiće i zašto. Lepo ime Ramo (Adrović) pripada jednom veoma važnom čoveku, koji je zapravo direktor Mitrosa.
Šta je zapravo po sredi?
Aprila meseca, tik pred izbore, klanica Mitros, koju je u međuvremenu kupila firma Gerlinger iz Austrije, svečano je otvorena. Ali, znate već kakvi smo mi, našim zanovetanjima nikad kraja. Počelo je da se izmišlja sve i svašta, te Mitros ne radi, te ne zapošljava koliko je obećano, te ne otkupljuje svinje, te ovo, te ono… Kilavoj Marici i dlaka smeta. Počele su da se pričaju gluposti, iako postoje vrlo jasne fotografije iz kojih se može lepo videti da Mitros radi punom parom. Naravno, ko hoće da vidi ono što svi odgovorni ljudi, da ne kažem političari, vide.
Neki portal, a znamo mi dobro kakvih sve portala ima, drznuo se da objavi kako Mitros radi samo uslužno klanje za druge klanice i da prave proizvodnje uopšte i nema. Gluposti! U klaničnoj industriji nema mnogo laganja i izmišljanja, nije to politika i prazna predizborna obećanja opozicionih stranaka. Ili kolješ, ili ne kolješ. Figurativno, naravno, jer to se sad radi onim pištoljem. Svinje se više ne kolju nehumano, nego se humano ubijaju.
Ja lično imam svoju teoriju, mada teško mogu da je dokažem. Mislim da su te laži iznete na portalima, deo specijalnog rata protiv vlade, koji ima logističku podršku onog opskurnog podzemnog pokreta „U našega tatka pogolema patka!“. Ovaj pokret, koji bi se mogao zvati „Ne koljite prasiće!“, ima za cilj da minimizira sve napore koje čine Mitrosovi mesari, koji nam obezbeđuju sveže šnicle i zbog toga zapošljavaju radnike, otkupljuju svinje i sve ono što se vidi na fotografijama koje nam stižu iz Mitrosa.
Ne bih da kvarim pesmu, ali moje je skromno mišljenje da za podsticanje sumnjičavosti u razularenim medijima, deo odgovornosti snosi i drug Ramo. Nenamerno, naravno. Zato što je preterano skroman i ne voli da se hvali radnim uspesima klanice čiji je direktor, a u kojoj sve puca od proizvodnje. Jer, ako premijer koji ima toliko važnog posla da čak ne stiže ni vladu da formira, može da nađe vremena da se uveri u Mitrosovu proizvodnju da bi to preneo sumnjičavim medijima i ostalim nevernim Tomama, mogao je i drug Ramo da rekne koju. Da ne govorimo o Mariji Vuruni, pi-arki mitrovačkog gradonačelnika, koja je iznela veoma precizne podatke i čak na trenutak prekinula godišnji odmor, zbog pravilnog informisanja javnosti o spektakularnom udarništvu Mitrosa. Pa mogao si i ti Ramo, druže slatki, da rekneš koju, krvoločnim medijima izašavši u susret.
Znamo mi, druže Ramo, da ti tamo u Mitrosu, verovatno ne dižeš umornu glavu od svakodnevnog posla, od proizvodnje, ugovaranja otkupa svinja i zapošljavanja novih radnika. Razumemo i ako ti vaspitanje nalaže da budeš preskroman, te da se ne hvališ na sav glas gromopucatelnim uspesima klanice. Ali, shvati nas, nas nezajažljive novinare, kojima nije dovoljno kad im se lepo obrate i premijer i gradonačelnikova pi-arka, a dobiju i tekst i slike na gotovo, što znači da ne moraju ni da pišu, ni da slikaju, već samo da serviraju ono što su na tacni dobili. Kakva smo mi stoka novinarska… Ramo, Ramo, druže moj!