Jovan Čikić, proizvođač mleka iz Sibača

Му­ко­тр­пан по­сао ко­ји се ра­ди из љу­ба­ви

Се­ло Си­бач у пе­ћи­нач­кој оп­шти­ни, де­ве­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка би­ло је на­да­ле­ко по­зна­то по уз­го­ју сви­ња и кра­ва и по про­из­вод­њи мле­ка. Из тог се­ла је и чо­век ко­ји је у вре­ме санк­ци­ја др­жао нај­ви­ше кра­ва и био не­ка­да­шњи ју­го­сло­вен­ски ре­кор­дер у про­из­вод­њи мле­ка Слав­ко Ра­до­ва­но­вић.
Да­нас је све ма­ње сто­ча­ра у Си­ба­чу, но осам­де­се­то­го­ди­шњи Јо­ван Чи­кић сво­јим при­ме­ром по­ка­зу­је да је ипак љу­бав пре­ма сто­чар­ству и про­из­вод­њи мле­ка нај­ва­жни­ја, те и у сво­јим по­зним го­ди­на­ма не од­у­ста­је од по­љо­при­вре­де, не­го вред­но ра­ди.
Чи­кић се већ 40 го­ди­на ба­ви се про­из­вод­њом мле­ка и уз­го­јом кра­ва, а ка­ко ка­же, че­сто му љу­ди за­ме­ра­ју што још увек ра­ди овај те­жак и зах­те­ван по­сао. Он ис­ти­че и ве­ли­ку по­моћ су­пру­ге и сма­тра да ни­шта не би мо­гао ура­ди­ти да не­ма ње­ну по­моћ.
– Кад сам се оже­нио, су­пру­га и ја смо се опре­де­ли­ли да уз­га­ја­мо кра­ве. У вре­ме ста­ре Ју­го­сла­ви­је би­ли су удру­же­ни зе­мљо­рад­ни­ци, за­дру­ге су функ­ци­о­ни­са­ле и ни­је би­ло те­шко ни кре­дит по­ди­ћи, ла­ко се от­пла­ћи­вао. Не мо­же се по­ре­ди­ти са­да­шње вре­ме са оним ка­ко је би­ло не­ка­да. У ста­рој Ју­го­сла­ви­ји сва­ка ку­ћа је у овој ма­лој ули­ци др­жа­ла кра­ве. Сад нас је са­мо дво­ји­ца. Имам шест кра­ва, а ра­ни­је сам имао и по 15. Љу­ди су пре­ста­ли да се ба­ве про­из­вод­њом мле­ка, пр­вен­стве­но због це­не, али и због то­га што про­из­во­ђа­чи мле­ка немају подршку државе. Тре­нут­но је це­на мле­ка 24 ди­на­ра. Ја са­ра­ђу­јем са мле­ка­ром из Бе­ле­ги­ша и они ми пла­ћа­ју 27 ди­на­ра по ли­три и до­би­јам се­дам ди­на­ра пре­ми­је, по­што је мле­ко до­брог ква­ли­те­та. Ка­да су ис­пи­ти­ва­ли мле­ко и узи­ма­ли узор­ке ра­ди про­ве­ре ко­ли­чи­не афла­ток­си­на, уста­но­ви­ли су да сам имао нај­бо­ље мле­ко у овом де­лу оп­шти­не. Ја му­зем, мо­ја ба­ба си­па и но­си мле­ко, по­ма­же ми у све­му, нас дво­је смо са­ми за­ду­же­ни за то. Све док сам ја у мо­гућ­но­сти да ра­дим, то ће та­ко би­ти – при­ча де­ка Јо­ван из Си­ба­ча.
Он твр­ди да су кра­ве ја­ко зах­тев­не жи­во­ти­ње и да им се мо­ра по­све­ти­ти до­ста па­жње. Али то му не пред­ста­вља про­блем, јер он овај по­сао ра­ди за­то што во­ли. Уз кра­ве је увек. Хра­ни их, му­зе, пра­ти тер­ми­не те­ље­ња, во­ди ра­чу­на о мла­дим те­ла­ди­ма.
– То је му­ко­тр­пан по­сао и зах­те­ва 24 са­та де­жур­ства, и но­ћу и да­њу. Ако се на­пра­ви са­мо ма­ли про­пуст, мо­же се де­си­ти да кра­ви пук­не ви­ме, мо­ра се па­зи­ти на мла­дун­че да не пре­си­са… Де­жур­ни сам стал­но, и кад се кра­ве те­ле и на­кон то­га, јер су оне као бо­ле­сни­ци, зах­те­ва­ју пу­ну па­жњу. Мо­је кра­ве су на­у­чи­ле да бу­ду по­му­же­не у по­ла шест ују­тру и у по­ла шест уве­че. Не­ке му­зем и три пу­та. Ако се не по­му­зе на вре­ме, до­ла­зи до упа­ле ви­ме­на – об­ја­шња­ва овај мле­кар.
Про­из­вод­ња мле­ка и уз­гој кра­ва зах­те­ва мно­го од­ри­ца­ња, тру­да и ра­да, а пре све­га зах­те­ва од­лич­ну хи­ги­је­ну и вр­хун­ску, нај­са­вре­ме­ни­ју опре­му. Али и по­ред то­га, ве­те­ри­нар­ска ин­спек­ци­ја из­ла­зи на те­рен да ви­ди да ли су се ис­пу­ни­ли од­ре­ђе­ни усло­ви. Ка­ко ка­же Чи­кић, рас­хлад­ни уре­ђај мо­ра увек би­ти чист и сва опре­ма мо­ра би­ти уред­на.
На пи­та­ње ка­кво је тре­нут­но ста­ње у по­љо­при­вре­ди и сто­чар­ству он ка­же:
– Се­љак је пре­пу­штен сам се­би. Не­ма за­дру­ге као ра­ни­је од ко­је смо жи­ве­ли сви. Сад се све пла­ћа го­то­вин­ски, не­ма по­вољ­них кре­ди­та. Др­жа­ва је сма­њи­ла суб­вен­ци­је, не­ма од­ре­ђе­не це­не про­из­во­да, не­ма си­гур­ног от­ку­па. Ра­ни­је су се пра­ви­ли ак­ци­о­ни про­гра­ми се­тве. Зна­ло се шта ће се се­ја­ти у Си­ба­чу, Пр­хо­ву, Пе­ћин­ци­ма. Да­нас не по­сто­ји си­гу­ран от­куп, а то је до­каз да смо пре­пу­ште­ни са­ми се­би. Што се ти­че по­љо­при­вре­де она је ге­не­рал­но у ја­ко ло­шем ста­њу, у шок со­би. Бор­ба је. По­ко­сио сам че­ти­ри ју­тра де­те­ли­не да бих хра­нио кра­ве, а ка­ко ки­ша па­да сва­ки дан, то ће про­па­сти. Кра­ве се не сме­ју хра­ни­ти бу­ђа­вом и пле­сна­вом хра­ном, јер кра­ва зах­те­ва вр­хун­ску хра­ну. Она мо­ра да је­де и сточ­но и ку­ку­ру­зно бра­шно, со­ји­ну сач­му, де­те­ли­ну, си­ла­жу, а то све ко­шта – до­да­је Чи­кић.
За­кљу­чак на ко­ји Јо­ван по­ку­ша­ва да нам ука­же, то­ком овог раз­го­во­ра, је да се не мо­же жи­ве­ти са­мо од про­да­је мле­ка.
– Мо­је кра­ве днев­но да­ју око 100 ли­та­ра мле­ка. Ме­ђу­тим, све је то не­до­вољ­но за нор­ма­лан жи­вот ка­да у ку­ћи има­те ђа­ке. За­то ми сва­шта ра­ди­мо да би­смо оп­ста­ли. Про­из­во­ди­мо ку­ку­руз, пше­ни­цу и со­ју. Али опет ка­жем, кад ја не бу­дем мо­гао да ра­дим, овај по­сао ће се уга­си­ти, јер је за­и­ста ма­ло це­њен и пла­ћен, а зах­те­ва мно­го – ка­же за крај Јо­ван Чи­кић.
За­до­вољ­ство је би­ло слу­ша­ти овог чо­ве­ка, ко­ји у сво­јим по­зним го­ди­на­ма још увек не од­у­ста­је, не­го вред­но ра­ди и то из љу­ба­ви и за­до­вољ­ства.

Са­ња Ста­не­тић
Фо­то: Жељ­ко Пе­трас