СВЕ­ЧА­НОСТ ПО­ВО­ДОМ 120 ГО­ДИ­НА ОД РО­ЂЕ­ЊА ИЛИ­ЈЕ БО­СИ­ЉА – Бо­сиљ и његови све­то­ви

По­во­дом обе­ле­жа­ва­ња 120 го­ди­на од ро­ђе­ња шид­ског сликара наивца Или­је Ба­ши­че­ви­ћа Бо­си­ља про­шлог пет­ка, 11. де­цем­бра у са­ли Кул­тур­но обра­зов­ног цен­тра у Ши­ду одр­жа­на је све­ча­на ака­де­ми­ја.
Мно­го­број­ним гле­да­о­ци­ма те ве­че­ри пред­ста­ви­ли су се уче­ни­ци Основ­не шко­ле „Бран­ко Ра­ди­че­вић“ из Ши­да, ко­ји су сво­јим сцен­ским на­сту­пом, пред­ста­ви­ли жи­вот овог ве­ли­ког умет­ни­ка на­и­ве.
– Или­ја Ба­ши­че­вић Бо­сиљ је умет­ник од ве­о­ма ве­ли­ког зна­ча­ја. Ду­го го­ди­на је не­ка­ко био у сен­ци Са­ве Шу­ма­но­ви­ћа, али ми­слим да се та сли­ка са­да већ по­ла­ко ме­ња. Са­ва Шу­ма­но­вић и Бо­сиљ за­слу­жи­ли су вр­ло ис­так­ну­то ме­сто за­то што су на­пра­ви­ли вр­хун­ску умет­ност. Ми­слим да су на­ши су­гра­ђа­ни да­нас све­сни ње­го­вог зна­ча­ја. Има­ли смо же­љу да ову го­ди­ну за­о­кру­жи­мо по­нов­ним из­во­ђе­њем ака­де­ми­је ко­ја је пре­ми­јер­но из­ве­де­на 22. ма­ја и сма­трам да овај сцен­ски при­каз ко­мот­но мо­же бити изведен на сцени по­зо­ри­шта у Бе­о­гра­ду и Но­вом Са­ду – ис­та­кла је ди­рек­то­ри­ца Му­зе­ја на­ив­не умет­но­сти „Или­ја­нум“ Љу­бин­ка Пан­тић.
Те ве­че­ри по­ред мно­го­број­не пу­бли­ке, го­сти су би­ли и чла­но­ви уже по­ро­ди­це Или­је Ба­ши­че­ви­ћа Бо­си­ља: син Во­јин, кћер Ива­на, унук Или­ја и ње­го­ва де­ца, Или­ји­ни пра­у­ну­ци. Син Во­јин оста­вио је у на­сле­ђе оп­шти­ни Шид Бо­си­ље­ве сли­ке ко­је се да­нас чу­ва­ју у Му­зе­ју на­ив­не умет­но­сти „Или­ја­нум“. Ка­ко је ис­та­као, дра­го му је што је по­сле то­ли­ко го­ди­на ње­гов отац при­знат као умет­ник и што се да­нас ње­го­ве сли­ке из­у­зет­но це­не ка­ко у Ср­би­ји та­ко и у све­ту.
– Ово што сам да­нас имао при­ли­ке гле­да­ти у сцен­ском при­ка­зу ове де­це, де­ша­ва­ло се у вре­ме ка­да сам ја тек по­чи­њао да жи­вим. О мом оцу су пи­са­не мно­ге ру­жне ства­ри. Али ето ви­ди­те, де­си­ло се оно што се зо­ве до­бро и ја сам да­нас остао је­ди­ни на том свом бо­ји­шту. Би­ло је до­ста не­у­год­них ства­ри јер ду­жи низ го­ди­на оп­шти­на Шид ни­је же­ле­ла да при­хва­ти уго­вор пот­пи­сан са Или­јом. Дра­го ми је што тих не­при­јат­но­сти ви­ше не­ма и што је мој отац као умет­ник при­знат у свом гра­ду, а овај ве­че­ра­шњи до­га­ђај ме­ни да­је оправ­да­ње за све мо­је до­са­да­шње на­по­ре и са­тис­фак­ци­ју за да­ље. До­шао сам да ве­че­рас за­јед­но са ва­ма још јед­ном про­ђем свој жи­вот, јер ово је у ства­ри мо­ја жи­вот­на при­ча ис­при­ча­на на деч­ји на­чин – ис­та­као је Во­јин Ба­ши­че­вић.

М. Н.