SVE­ČA­NOST PO­VO­DOM 120 GO­DI­NA OD RO­ĐE­NJA ILI­JE BO­SI­LJA – Bo­silj i njegovi sve­to­vi

Po­vo­dom obe­le­ža­va­nja 120 go­di­na od ro­đe­nja šid­skog slikara naivca Ili­je Ba­ši­če­vi­ća Bo­si­lja pro­šlog pet­ka, 11. de­cem­bra u sa­li Kul­tur­no obra­zov­nog cen­tra u Ši­du odr­ža­na je sve­ča­na aka­de­mi­ja.
Mno­go­broj­nim gle­da­o­ci­ma te ve­če­ri pred­sta­vi­li su se uče­ni­ci Osnov­ne ško­le „Bran­ko Ra­di­če­vić“ iz Ši­da, ko­ji su svo­jim scen­skim na­stu­pom, pred­sta­vi­li ži­vot ovog ve­li­kog umet­ni­ka na­i­ve.
– Ili­ja Ba­ši­če­vić Bo­silj je umet­nik od ve­o­ma ve­li­kog zna­ča­ja. Du­go go­di­na je ne­ka­ko bio u sen­ci Sa­ve Šu­ma­no­vi­ća, ali mi­slim da se ta sli­ka sa­da već po­la­ko me­nja. Sa­va Šu­ma­no­vić i Bo­silj za­slu­ži­li su vr­lo is­tak­nu­to me­sto za­to što su na­pra­vi­li vr­hun­sku umet­nost. Mi­slim da su na­ši su­gra­đa­ni da­nas sve­sni nje­go­vog zna­ča­ja. Ima­li smo že­lju da ovu go­di­nu za­o­kru­ži­mo po­nov­nim iz­vo­đe­njem aka­de­mi­je ko­ja je pre­mi­jer­no iz­ve­de­na 22. ma­ja i sma­tram da ovaj scen­ski pri­kaz ko­mot­no mo­že biti izveden na sceni po­zo­ri­šta u Be­o­gra­du i No­vom Sa­du – is­ta­kla je di­rek­to­ri­ca Mu­ze­ja na­iv­ne umet­no­sti „Ili­ja­num“ Lju­bin­ka Pan­tić.
Te ve­če­ri po­red mno­go­broj­ne pu­bli­ke, go­sti su bi­li i čla­no­vi uže po­ro­di­ce Ili­je Ba­ši­če­vi­ća Bo­si­lja: sin Vo­jin, kćer Iva­na, unuk Ili­ja i nje­go­va de­ca, Ili­ji­ni pra­u­nu­ci. Sin Vo­jin osta­vio je u na­sle­đe op­šti­ni Šid Bo­si­lje­ve sli­ke ko­je se da­nas ču­va­ju u Mu­ze­ju na­iv­ne umet­no­sti „Ili­ja­num“. Ka­ko je is­ta­kao, dra­go mu je što je po­sle to­li­ko go­di­na nje­gov otac pri­znat kao umet­nik i što se da­nas nje­go­ve sli­ke iz­u­zet­no ce­ne ka­ko u Sr­bi­ji ta­ko i u sve­tu.
– Ovo što sam da­nas imao pri­li­ke gle­da­ti u scen­skom pri­ka­zu ove de­ce, de­ša­va­lo se u vre­me ka­da sam ja tek po­či­njao da ži­vim. O mom ocu su pi­sa­ne mno­ge ru­žne stva­ri. Ali eto vi­di­te, de­si­lo se ono što se zo­ve do­bro i ja sam da­nas ostao je­di­ni na tom svom bo­ji­štu. Bi­lo je do­sta ne­u­god­nih stva­ri jer du­ži niz go­di­na op­šti­na Šid ni­je že­le­la da pri­hva­ti ugo­vor pot­pi­san sa Ili­jom. Dra­go mi je što tih ne­pri­jat­no­sti vi­še ne­ma i što je moj otac kao umet­nik pri­znat u svom gra­du, a ovaj ve­če­ra­šnji do­ga­đaj me­ni da­je oprav­da­nje za sve mo­je do­sa­da­šnje na­po­re i sa­tis­fak­ci­ju za da­lje. Do­šao sam da ve­če­ras za­jed­no sa va­ma još jed­nom pro­đem svoj ži­vot, jer ovo je u stva­ri mo­ja ži­vot­na pri­ča is­pri­ča­na na deč­ji na­čin – is­ta­kao je Vo­jin Ba­ši­če­vić.

M. N.