DODOLE – Drevni ritual prizivanja kiše: „Mi idemo preko polja, a oblaci preko neba“

Od najstarijih vremena, opstanak ljudskih zajednica bio je povezan sa prirodnim ciklusima. Ta duboka međuzavisnost oblikovala je kolektivnu svest i izrodila brojne rituale, kojima se tražila naklonost viših sila.
Među tim običajima posebno mesto zauzimaju dodole, prastari obred za prizivanje kiše, duboko ukorenjen u tradiciji južnih Slovena, ali i drugih evropskih naroda. Ovaj ritual je imao naročit značaj u poljoprivrednim sredinama poput Vojvodine, gde je rod na njivama, a samim tim i goli život, direktno zavisio od sunca i padavina.
Dodolske povorke su se organizovale tokom kasnog proleća i leta, najčešće u periodu od Đurđevdana do Petrovdana, kada su duge suše pretile usevima. Glavni protagonisti bile su mlade devojke odevene u bele košulje i bogato ukrašene lisnatim grančicama.
U samom središtu rituala nalazila se centralna figura – dodola. Ona je morala biti potpuno maskirana zelenilom. Smatralo se da je njeno lice moralo ostati skriveno pod gustim lišćem kako bi se zavarale „zle sile“ i osigurao uspeh magijskog čina.
Dok je povorka obilazila seoska domaćinstva, devojke bi formirale krug i pevale, dok je glavna dodola plesala u sredini. Tada bi domaćica kuće iznela vodu i posula je po dodoli. Prolivanje vode trebalo je da izazove stvarni pljusak sa neba. Nakon obavljenog obreda, ukućani bi devojke darovali voćem ili novcem, verujući da će priroda uslišiti njihove molitve. Ovaj običaj, kao i mnoge druge običaje, kada se pokušava umilostiti viša sila, prate ponavljanja nekih reči, odnosno stihova, uglavnom kroz pesme.
– Pesme koje su pratile ovaj obred odlikovale su se jednostavnom muzičkom formom. S obzirom na to da je fokus bio na samom tekstu i njegovom magijskom dejstvu, melodija je imala skroman tonski opseg, do svega pet tonova, sa naglašenom slogovnom strukturom. Stihovi su širom regiona bili prilično ujednačeni, sa prepoznatljivim i karakterističnim refrenom:
„Naša doda Boga moli, da udari rosna kiša, da orosi naša polja…. Naše njive po najbolje, da pokisnu svi orači, svi orači i kopači…“
Ili:
„Mi idemo preko polja, a oblaci preko neba, a kišica preko njiva…..“
Refren uvek glasi: „Oj, dodo, oj, dodole“, kazala je Ivana Marketanović, etnomuzikolog.
Mišljenja istraživača o starosti ovog obreda su podeljena. Dok deo naučnika veruje da su dodole starije od dolaska Slovena na Balkan i da su preuzete od starosedelaca, drugi ih direktno povezuju sa slovenskim panteonom i kultom Peruna, vrhovnog boga groma, nepogoda i kiše.
Zanimljivo je da je ovaj običaj zabeležio i Vuk Stefanović Karadžić. On je primetio da je crkva oštro branila i suzbijala ove paganske rituale, ali je narodna vera u moć prizivanja kiše bila toliko jaka da se običaj održao vekovima. Tako su dodole živele sve do šezdesetih godina 20. veka, dok su u pojedinim sremskim selima zabeležene čak i 1988. godine.
Modernizacija sela, širenje obrazovanja, te uvođenje savremenih mera poput navodnjavanja, postepeno su potisnuli ova stara verovanja. Ipak, čovekova zavisnost od prirode i dalje traje, pa ostaje otvoreno pitanje kakve će nove rituale i prilagođavanja doneti budućnost i klimatske promene sa kojima se suočavamo.

– Mnoge običajne pesme danas su izuzete iz obrednih radnji, koje su pratile, te koegzistiraju kao samostalni oblici. Etnomuzikolozi se trude da kroz praksu beleženja i prenošenja u pisanoj formi sačuvaju jedinstvene tvorevine našeg bogatog kulturnog nasleđa za buduća pokolenja. Pojedine pevačke grupe i izvođači tradicionalne muzike izvode pesme onakve kakve su bile nekada. Tehnička dostignuća današnjice u mnogome pomažu da se te pesme i zvučno zabeleže, te predstavljaju veliku pomoć u itraživanju, prenošenju i očuvanju istih. Cilj etnomuzikologa je da se ovakve pesme popularizuju u društvu. A mislim da je poslednjih decaniju ili dve u nazad podignuta svest o unserem nematerijalnom blagu i njegovom očuvanju, zaključila je etnomuzikolog Ivana Marketanović.
A. Dražić