SREM

Kajsije prerodile

Bez obzira da li je kajsija „kraljevsko voće“ ili je za mnoge „kraljica voća“, ova godina može se smatrati jedom od uspešnijih kada je u pitanju rod ovih, prilično osetljivih i „ćudljivih“ voćki. Vlasnici zasada kajsija ne mogu se svake godine nadati odličnom rodu, jer je kajsija često bivala žrtva neugodnih prolećnih mrazeva, suše ili raznih boljki. Ljubitelji džema od kajsije i „dobre ljute čašice“ specifičnog voćnog ukusa i mirisa, već izvesno vreme angažovani su na prikupanju omiljene zimnice. Trenutnom nabavnom cenom za konzumnu kajsiju od stotinak i nešto dinara, vlasnici za sada ne mogu biti potpuno zadovoljni, ali godina i zakoni tržišta su takvi – kad ima dobrog roda, cene idu dole. Kad nema roda, kilogram košta čitavo bogatstvo. Kajsija, kao voćna kultura, izbor je mnogih sremskih poljoprivrednika, naročito u planinskim predelima Fruške gore. Za razliku od meštana gradova i sela, koji će se kajsijama obradovati na stablima u svojim dvorištima, mnogim proizvođačima uzgoj kajsije je osnovna delatnost.

U razgovoru sa vlasnikom zasada u okolini Ležimira zaključujemo da je zadovoljan rodom, ali dolazimo do saznanja o kompleksnosti celokupnog procesa branja, prodaje i prerade. Kako sam reče, kajsija je ove godine prerodila, za razliku od prošlog leta, kada je sa dvestotinak stabala uspeo da ispeče tek simboličnu količinu rakije. Doduše, tako je bilo i sa ostalim voćem, poput najpopularnijih šljiva, pa su sladokusci na pijačnim tezgama i u radnjama papreno plaćali teglicu domaćeg džema. Ležimirski domaćin, koji je svojevremeno, pre deceniju i po počeo sa plantažom od preko 350 stabala, danas raspolaže gotovo duplo manjim zasadom u kome je pre nekoliko godina postigao rekord sa ukupno 18 tona kajsije. Ove godine neće takvog prinosa, ali se očekuje dobar rod po stablu, više od stotinak kilograma. Samo po sebi, to nije završena priča, jer treba blagovremeno organizovati mrežu radnika na svakodnevnom sakupljanju i transportu konzumnih kajsija do krajnjih kupaca, uglavnom u gradskim sredinama, a takva kajsija mora zadržati idealan balans čvrstine i slasti.
Drugi deo proizvodnje čine velike količine kajsija za dalju preradu. One imaju nižu cenu i nisu konzumnog kvaliteta, a prodaju se „na veliko“. Dobar deo iskoristi se takozvanim potkupljanjem. Podrazumeva se da svaka proizvodnja traži neminovna ulaganja, prihranu, orezivanje i održavanje voćnjaka. Angažovanje radnika može biti problem u uslovima kad mnogi izbegavaju poljoprivredne dnevnice i radove, koje u ovom trenutku iznose oko 500 dinara po radnom satu, pa je konkurencija za radnu snagu velika. Čak i pečenje rakije zahteva vreme i celodnevno dežurstvo pored koma i kazana. U svakom slučaju, sremski proizvođači ovih dana ne gase mobilne telefone. Primaju i zapisuju porudžbine, traže radnu snagu i kupce, prate oglase i osluškuju tržište bez garancija da će i naredna sezona biti tako berićetna.
Ali nisu samo ležimirske kajsije dobro rodile, već i vrdničke. U mirnom banjskom ambijentu starina od 86 godina, još uvek hitro, kao kakav mladić, uzgaja razno voće u svom voćnjaku. Zvonko Šarić ima 52 stabla na površini placa od 20 ari. Trava uredno pokošena, a voćke bogate plodom. Ova godina, kaže Zvonko, bila je rodna.
– Imam trešnje, višnje, jabuke, kajsije, šljive i na kraju dolaze mušmule, one poslednje rađaju. Trenutno je aktuelno branje kajsija. Već sam prodao 150 kilograma kajsija ranki, kojih imam 20 stabala. Imam i manjih i većih. Kad sam kupio ovaj posed, pre 15 godina, nekako mi se činio mali, ali mislim da bi mi i polovina bila dovoljna, imam i previše, kroz smeh i šalu govori nam Šarić.
Prošetali smo dugačkim placem i uverili se da je ovo jedna od boljih godina. Od roda grane se povijaju, pa je potrebno često branje. Zvonko bere najčešće sam, ali mu pomaže i desetak godina mlađa supruga. Sa njim je vrlo često mali unuk, koji uči od dede zanat, pa kada poraste, moći će i on da pomogle.

Osim što prodaje, on dosta kajsija poklanja i komšijama, čija je jedina obaveza da sami naberu koliko žele. Značajan deo plodova se ispeče u rakiju, pa tako kod Zvonka uvek može da se degustira domaća kajsijevača i šljivovica.
– Jedini problem ovde je voda. Imam bunar, ali kapacitet je počeo da se smanjuje. Ove godine, osam hiljada litara vode do sada sam potrošio na zalivanje. Dubina bunara je deset metara, a svaka voćka uzme od 20 do 30 litara vode, zavisno od veličine. Da to ne zalivam, stablo bi iz ploda da izvlačilo vlagu, objašnjava naš sagovornik.
Zvonko na imanju neretko provede po ceo dan. Dođe rano ujutru, a uveče oko devet časova uputi se kući. Kaže, nije mu teško. Uglavnom dolazi peške, što mu ne predstavlja opterećenje, jer 15 minuta hoda mu prija u njegovim godinama.
D. Mostarlić
A. Dražić