PORODICA BUČIĆ IZ RAVNjA BAVI SE PROIZVODNjOM PAPRIKE GENERACIJAMA UNAZAD

Sezona branja paprike

U Ravnju se nekad paprika proizvodila na 200 hektara, a sada je to jedva 10, kaže proizvođač Zlatimir Bučić

Od osamdesetih godina prošlog veka, Bučići iz Ravnja se bave proizvodnjom paprike. Prvo su to radili otac i majka Zlatimira Bučića, a sada je to preuzeo on, zajedno sa svojom suprugom Milenom i kažu zadovoljni su proizvodnjom crvene paprike, kolika god da bude. Skromni su, ali posao na svu sreću ide dobro.
– Kad je otac preminuo 2014. godine, proizvodnju paprike smo preuzeli supruga i ja. Roditelji su se time bavili na deset, petnaest ari, a mi smo svake godine povećavali, započinje priču Zlatimir Bučić.
Kako kaže naš sagovornik, u Ravnju se nekad paprika proizvodila na 200 hektara, a sada je to jedva 10. On proizvodi na 80 ari.
– Ove godine je i cena solidna, imali smo problema zbog nevremena, dosta je povaljano. Što se tiče proizvodnje i preparata, sve je poskupelo, gorivo, dnevnice za nadnice… Cena paprike naveliko je 120 i 130 dinara za kilogram, ali ima i kad bude 140 ili 100. Pakujemo je u kartone, ima i sitnije i krupnije, ali kvalitet je dobar. Prodajemo je nakupcima, a dešava se i da ne prodamo, pa natovarimo i odnesemo na kvantaše u Šabac i Beograd. Najviše volim kad prodam kod kuće. Kupuju i prolaznici, prometan je put, stane poneko, a tad je cena skuplja, jer su manje količine. Po 150 dinara tad ide uglavnom. Što se radne snage tiče, stvarno nemam problem s tim, iako se svi žale. Pošteno platim, jer sam i sam vodoinstalater i elektroinstalater, radim po selu, počašćen sam, ugošćen sam gde god sam otišao, jednostavno gledam prema sebi, znam kako je. I ja na njivi odmorim, zapalim cigaretu i nemam problema s tim da i ti ljudi to učine. Uglavnom su to ljudi iz mog komšiluka. Dok smo rasađivali papriku, dva dana sam imao po 15 ljudi na njivi. Dnevnica je oko 4.000 dinara, odnosno 400 dinara po satu. Obere se po tonu paprike dnevno, ispričao nam je Zlatimir.
Branje paprike je u jeku, kvalitet je nesumnjivo i očigledno dobar. Trajaće čitavog ovog meseca i polovinu narednog.
– Sejanje počinje oko prvog marta u plastenicima, međutim rod je ove godine malo kasnio. Proizvodnja rasada se radi kod kuće, a onda počinje na njivi posao. Vršimo prskanja svaki četvrti, peti dan i tako do 20. avgusta. Ove godine smo sa branjem počeli 22. avgusta i završićemo sredinom oktobra. Ja sam zadovoljan uvek. Nijedna kultura ne može da da toliko novaca kao paprika. Imao sam prinos od tri vagona, na 50 ari. Zamislite, tri vagona, pa da cena bude samo po sto dinara, to je tri miliona dinara zarade. Ima tu i velikog uloga, na mojih 80 ari oko 5.000 evra, ali se isplati, kaže Bučić.
U proizvodnju uključena je cela porodica, ponekad im pomaže i osamnaestogodišnji sin, inače učenik saobraćajne škole. Posao je takav da zahteva u sezoni svakodnevnu prisutnost i posvećenost.
– Od momenta kad se rasadi paprika, svaki dan se mora pratiti stanje, da li ima neke bolesti… Ove godine nije bilo sa tim problema, ali oluja je smanjila prinos i za možda 30 odsto. Svakako mi osiguravamo naše useve, međutim, ovo nismo uspeli naplatiti, jer osiguranje to ne pokriva, već samo štetu od udara groma, grada i požara, prema polisi. Vetar tu ne spada nažalost, tvrdi Zlatimir.
Supruga Milena, domaćica ove kuće, kaže da radi isto kao i sezonci, rame uz rame.
– Uvek sam zadovoljna radom u paprici i prinosom. Zadovoljna sam i radnicima i oni su zadovoljni sa mnom, neka vam sami kažu. Držim do njih. Tolerantni smo, sve se radi uz dogovor, nema toga da sam ja gazdarica, pa sad neću da radim. Imamo mi i odmor i pauzu, jer prvo počinjem od sebe. Pomislim, kako bi meni bilo da radim kod nekog, kako bih volela da taj čovek tretira mene kao radnika i tako se i ja ophodim. Svoje obaveze rasporedim, uveče se organizujem za naredni dan i držim se tog plana, jer sam i supruga i majka. Što se mora, nije teško. Uvek postoje i dobri i loši dani, ali ja sam optimista, koliko god da postignemo. Udala sam se u ovu kuću 2004. godine, a inače sam izbegla iz Hrvatske, iz Petrinje 1995. godine. Navikla sam se na život ovde, prihvatila sam čime se bavi moja porodica, naučila sam sve oko poljoprivrede, iako nikad nisam ni pomišljala da ću se time baviti. Kako su radili svekrva i pokojni svekar, išla sam za njima i učila i tako radila i ja, kaže Milena.
Sa sezoncima zatekli smo i Veru, Zlatimirovu majku, koja ima 73 godine. Više ne ide na njivu, ali zato pomaže kod kuće.
– Ovi mladi sada rade bolje nego mi, a i mnogo je lakše. Sad je sejanje živa zgoda! Nema više da se vuče motika, već sve s mašinama. Duplo je lakše, ali se bolje i živi. Meni je 73 godine, bole me i noge, pa na njivu ne mogu, a onda kad dođu oni iz branja, prebiram papriku. Toliko mogu, ispričala je Vera Bučić.
Radi se uz pesmu i šalu, posao nije lak, ali se brže završi u društvu.

Aleksandra Dražić
Foto: Branislav Tucaković