ANDRIJA PAPIŠTA, BIVŠI FUDBALSKI SUDIJA O DOGAĐAJIMA I PRIČAMA KOJE SU OBELEŽILE NjEGOVU KARIJERU

Sudija mora biti najveći gospodin na fudbalskom terenu

Za fudbalske sudije važi pravilo da su svoj posao dobro odradili samo u slučajevima kada ostaju neprimećeni na terenu, odnosno kada njihove odluke ne nanose štetu nijednoj od ekipa na terenu. Povremene sudijske greške, namerne ili u većem broju slučajeva nenemarne, po pravilu izazivaju buru među igračima i navijačima, pretvarajući arbitra u centralnu figuru meča. Uzmemo li u obzir da fudbaleri i stručni štabovi neretko svoje slabosti, greške i loša izdanja „maskiraju“ napadima na sudije, jasno je da ovaj poziv zasigurno nije lak, jer pored perfektnog poznavanja pravila igre, on podrazumeva hrabrost i autoritet da se svaka odluka „istera“ do kraja. Otuda čuvene priče o pritiscima na sudije i „bežanju kroz kukuruze“ nisu samo urbane legende, već istiniti događaji na koje se često nadovezuju duhovite dosetke. One koje se godinama prepričavaju. Sećanja na jednu živopisnu i nadasve interesantnu sudijsku karijeru sa čitaocima našeg lista podelio je Mitrovčanin Andrija Papišta. Dobri fudbalski poznavaci pamte ga kao delioca pravde, koji je zahvaljujući dobrim sudijskim ocenama tokom „devedesetih“ godina dospeo do tadašnjeg drugoligaškog saveznog takmičarskog ranga, ali i sudiju koji je u svojoj  karijeri „doživeo svašta“. Iz tog vremena, ostala je šala da je bio jedini sudija u gradu koji na utakmice nije išao biciklom i šinobusom, već i avionom. Andrijina sportska i sudijska priča protkana je dozom zdravog humora, ali je i ogledalo našeg sportskog i društvenog mentaliteta.

Andrija se sudijskom pozivu okrenuo realtivno rano, u odnosu na standard kasnih osamdesetih godina, kada su u sudije uglavnom odlazili igrači po okončanju svoje karijere. Bavljenje fudbalom, u kome je bio od dečačkih dana, za Andriju se završilo u „berbi mačvanskih paprika“.  „Bubamaru“ je zavoleo kao dečak na terenima „Srema“ gde ga je svojevremeno, kao bivšeg veslača u „Valu“ kome je veslanje postalo monotona rabota, doveo drugar Gaga Milovanović. Kako je Branko Davidović, budući golman „Zvezde“ prešao u prvi tim „Srema“, podmlatku kluba bio je potreban čuvar mreže. Posle svega mesec dana, Andrija staje na gol mitrovačkog tima u kome će do odlaska u vojsku 1980. godine provesti dve sezone. Bio je rezervni golman prvog tima, ali svestan činjenice da teško može do mesta prvog golmana u ondašnjem „Sremu“, na poziv Brnje Kopčića odlazi u Bačince, a potom u šidsku „Jednotu“, mitrovački „Radnički“, „Slogu“ iz Erdevika i noćajski „Zmaj“. U međuvremenu upisuje Fakultet fizičke kulture, što ga još više udaljava od ozbiljnijeg trenažnog procesa. Ipak, na poziv trenera Đaneta Miličevića odlazi u Radenković.

– „Borac“ je tad igrao u opštinskoj ligi, ali sa ozbiljnim ambicijama. Ljudi iz kluba u Radenkoviću osokoljeni podrškom i svojim finansijerom okupljaju ekipu za prvo mesto. Dovode Đaneta za trenera, mene kao golmana i još tri igrača iz grada, ne bili se pojačali i osvojili to prvo mesto. Obećaju oni nama neke stipendije, hranarine, bonove, ali mi prvenstvo krenemo katastrofalno. Posle nekih šest, sedam kola bili smo šesti. Ma kakvo prvo mesto! Sad, mi se tu motamo i očekujemo da dobijemo nešto od obećanog, makar troškove puta do Radenkovića, ali niko se pred nama ne pojavljuje. Mi cunjamo…. u kafani, u klubu – nikog nema. Opšta bežanija. I dolazi jednog dana Đane po mene kolima i kaže „Hajmo na  trening i ponesi nekoliko kesa“. Pitao sam ga zašt, a on kaže: „Samo ti ponesi kese i  krećemo“. I nađem ja dve, tri kese i ponesem. Završio se trening i mi odemo do seoske kafane ne bi li našli nekog iz uprave. Opet nema nikog. Izlazimo iz Radenkovića i hvatamo se puta prema Noćaju. Negde na putu između dva sela,  kaže Đane „Stani i daj te kese ovamo“. Ja pitam „Šta ćemo sa kesama?“, a on će meni „Ma kad nema para, idemo mi u papriku“.  Pretpostavio je da od plaćanja neće biti ništa, pa je rešio da usput bar naberemo papriku, da imamo makar nešto od tog igranja, kaže Andrija Papišta, dodajući da je tada „uvideo svu bedu tadašnjeg fudbalskog zanata“.

Arbitar se mora uzdići iznad situacije na „vrućem terenu“

Bez obzira što lično voli „fajterske“ i neizvesne utakmice, kao sudija nije smeo da ima nikakav „lični“ odnos prema rezultatu. Svaka utakmica morala je imati tu draž nepristrasnog suđenja. Andrija tvrdi da je voleo borbene i „muške“ mečeve gde se u atmosferi „povišene temperature“ arbitar uzdiže iznad situacije i štiti pravila fudbalske igre. U njegovim sudijskim memoarima iz onog vremena zapisani su „vrući“ sremski tereni. Seća se Laćarka, Adaševaca, Višpnjićeva, Vitojevaca ili Ogara.

– Čim ti na „nezgodnom“ domaćem terenu sudiš nepristrasno, ne konstatuješ pritiske – sudiš, da pod navodnicima kažem „iritirajuće po domaćina“, a ne u njegovu korist kad nije u pravu, oni se bune i  počinju da te nazivaju lopovom, kaže bivši sudija Papišta.

Naš sagovornik se slaže sa činjenicom da su niži ligaški rangovi neuporedivo teži za suđenje.

– Sećam se suđenja u nekim našim selima iz tada najnižih fudbalskih rangova, gde igraču apsolutno ne predstavlja nikakav problem da te, kad nije zadovoljan odlukom cakne nogom u zadnjicu ili udari pesnicom. Potom zasuče rukave, baci dres i mirno ide kući. Zna da će biti  kažnjen možda i godinu dana, ali baš ga briga – „pa ne moram ni igrati“. Sve to izazvano je silnom željom za pobedom, ali njegovom nespremnošću, nekvalitetnim treninzima, viškom kilograma. Kako narod kaže –  „srce hoće – dupe klokoće“. Hoće on jadan, ali mu sve smeta, pa i sudija na koga krene tako zajapuren,  jer mu je krv  „udarila u glavu“. U igri napravi težak prekršaj, dobije crveni karton, a onda ga valjda bude sramota od sela ili od neke devojke – pojma nemam, pa onda nasrne na sudiju da bi se u selu pričalo o tome kako je tukao sudiju, objašnjava Andrija.

Dvadesetpetogodišnji golman, koji je shvatio da se od fudbala „neće najesti hleba“ čuo je da se 1986. godine organizuju kurs i obuka za fudbalske sudije. Preskočivivši „beton ligu“, izašao je na teren međuopštinske Sremske lige, a posle godinu dana i do više Novosadsko-sremske zone. Posle dve godine, usledila je Vojvođanska liga, a potom i trećeligaško takmičenje – grupa Vojvodina i Beograd. Vrhunac Andrijine sudijske karijere bilo je suđenje u Drugoj ligi nekadašnjeg saveznog ranga.

Prateći fudbalsku utakmicu, posmatrača često interesuje  šta se vrzma u „glavi“ sudije na pravougaonom travnjaku omeđenom ogradom i tribinama, u „grotlu“ 22 igrača, rezervi, stručnih štabova, delegata i publike…

– Način na koji će se sudija postaviti potpuno je individualna stvar koja zavisi od svakog čoveka pojedinačno. U „grotlu“ naših fudbalskih utakmica postoje jasno isprofilisane strane  – domaćin sa velikim slovom d i gost, sa malim slovom g. U takvim uslovima suditi pravedno, principijelno i nepristrasno bivalo je  teško – kao neka ludost, jer se po inerciji smatralo da domaćinu moraš držati stranu, zato što su svi na njegovoj strani – i publika i redari, čak i lokalna policija. Pa taj domaćin će organizovati i neku večeru. U krajnjem slučaju on treba sve i da isplati. Gost je u stvari samo došao „da izgubi“. Nažalost, takva je naša logika. Ako se trudiš da sudiš pošteno, taj domaćin ti prilazi sa rečima „Alo zemljače, ti si ovde došao da prodaješ poštenje….“ On ti u startu kaže da mu smeta tvoje poštenje, hoće da ti navijaš za njega, ako je nešto sporno da sviraš u njegovu korist, kaže naš sagovornik.

U takvoj situaciji, po Andrijinim rečima dolazi do izražaja karakter delioca pravde.

– Ako si labilan ili plašljiv, pa ti pritrče dvojica i trojica i zastraše te, ti hteo ne hteo, podpadaš pod uticaj atmosfere. Moj životni i sportski moto je bio da sudim pošteno, pravedno i nepristrasno. Ja uvek sudim dvema bojama – crvenim i belim. Ko je tu domaćin, apsolutno me ne interesuje i ne pravim razliku. Ako je domaćin bolji neka zasluženo pobedi, isto tako i gost.  A u onim situacijama kad se odluka „lomi“, kako mi sudije to kažemo na nekih 49,5:50,5, kod mene je principijelno  konačna odluka bila za gosta, jer su protiv tog gosta svi, čak i  policija sa njegove teritorije. Sećam da su mi policajci sa domaće teritorije posle nekih prekida govorili „Vidi, pa kako si sudio i trebali su da te tuku…“, kaže Andrija koji smatra da sudije moraju biti ljudi posebnog „kova“. Zato je po okončanju karijere sa pištaljkom preuzeo rad na edukaciji mladih sudija pri fudbalskim organizacijama u Mitrovici i Šidu.

U sećanju mu i danas urezan savet čuvenog jugoslovenskog sudije Dušana Maksimovića Makse, da na terenu – bez obzira o kojoj je ligi reč, delilac pravde mora biti najveći gospodin, jer on sa svojim kolegama dolazi da deli pravdu, a ne kako Andrija kaže, neko „njuškalo“ koje će tražiti priliku i način da izvrda ovo pravilo. Na pitanje šta jednog sudiju čini kompletnim, sagovornik smatra da je to kombinacija sudijske pameti, „srca“ i snage da može da trči i prati igru. Po njemu, arbitar je u problemu ukoliko izostane makar jedna od ovih karakteristika.

Sa devedesetim godinama pored neretkih pritisaka na lokalnim igralištima i stadionima „vukli“ su se problemi i posledice rata, oličeni u  prisustvu naoružanih rezervista sa ratišta na tribinama, čak i povremenog pucanja iz oružja. Vrhunac Andrijine sudijske karijere svakako je 1996. godina kada među najboljim sudijama iz Vojvodine dobija priliku da sudi u Drugoj saveznoj fudbalskoj ligi pa je u svoju sudijsku mapu upisao i aerodrome u Podgorici, Tivtu ili Prištini. Iako je u centrali fudbalskog saveza na Terazijama pre odigravanja utakmica postojao sistem tajnog delegiranja, Andrija je shvatio da te tajne nisu podjednako važile za sve. Od funkcionera klubova i raznih sponzora već na pločnicima „Terazija“ nailazio  je ne pokušaje „lova u mutnom“.

Kako je deo Andrijine karijere postala priča da su ga kroz kukuruze u Vitojevcima, pored igrača i domaćih navijača vijali gosti, čak i harmonikaš sa obližnje svadbe?

Ljudi iz sveta sporta, koji se opredele za sudijski poziv moraju poneti odgovornost i težinu poziva a on je, kao što vidimo, često skopčan s mnogim neprijatnostima. Andrija Papišta itekako ih je imao tokom svog sudijskog mandata. Njegov stav je da vika, psovanje i vređanje sudije predstavlja sramotu za one koji to čine. Trudio se da ga takve stvari u što manjoj meri dotiču. Iz saveznog ranga takmičenja u sećanju mu je ostao korpulentni gledalac sa stadiona „Beograda“, koji ga je tokom meča sa svojih preko 100 kila u stopu pratio i vređao, da bi u jednom trenutku skinuo trenerku i udarao se u golu zadnjicu. Posle toga bi bežao od policije, a dobar deo publike  njegove „performanse“ pratio je više nego utakmicu. Neizostavna, a istinita priča o bežanju kroz kukurze dogodila se u ataru sela Vitojevci polovinom devedesetih. Andrija je tom prilikom „patentirao“ efikasan način zavaravanja tragova u kukuruzima. „Partizan“ iz Vitojevaca i „Jadran“ iz Golubinaca bili su najozbiljniji kandidati za prvo mesto u svojoj ligi, ali su Golubinčani prethodno izgubili šest bodova i poraz u Vitojevcima za njih bio bio katastrofa, a bili su dobro organizovan klub sa velikim ambicijama i maksimalnom podrškom sela. Kako im je ovaj meč bio „biti il ne biti“ Golubinačni su se itekako pribojavali i raspitivali za suđenje na toj utakmici. Sudija Papišta povučen je iz visokog drugoligaškog ranga upravo da bi sudio lokalnu utakmicu visokog rizika u kojoj se morao nositi sa pritiscima.

– Gosti su se pribojavali „domaćinskog“ suđenja, a ja sam znao da se moja nepristrasnost podrazumeva. U toj utakmici povedu Vitojevci 2:0 u prvom poluvremenu. Gosti iz Golubinaca, pošto ništa nisu mogli da zamere sudiji i bili su svesni da su loše odigrali, krenu u nastavku na sve ili ništa. Ubrzo i smanje na 2:1. Negde u 70. minutu susreta „Jadran“ krene u kontranapad, a domaćin postavlja neuspešnu ofsajd zamku. „Partizan“ postiže gol i ja ga priznajem, iako je moj kolega podigao zastavicu signalizirajući ofsajd. Međutim, kontranapad gostiju išao je po jednoj strani preko beka a gostujuće krilo sa brojem 7 koji za koga su domaćini smatrali da je u ofsajdu nalazio se na potpuno suprotnoj strani i nije uticao na igru, tako da nema ofsajda. Prišao sam kolegi i to mu objasnio, ali ka meni počinje da trči svih 11 igrača iz Vitojevaca. Traže da poništim gol, ali ja ostajem čvrsto pri svojoj odluci. Tek što se krenulo sa centra domaći igrač sa obe noge startuje za crveni karton, pa u međuvremenu zarade i novo isključenje. Opet povici i psovke za sudiju. Posle nekoliko minuta brojčano nadmoćniji gosti poveli su 3:2. U nadoknadi vremena igrač iz Golubinaca pada u kaznenom prostoru i simulira prekršaj. Bek „Vitojevaca“, iznerviran zbog toga, hvata ga za kosu, drži za glavu i unosi mu se u lice. Prilazim šesnaestercu kako bi obojici izrekao disciplinske mere – gostu žuti karton a domaćinu isključenje zbog fizičkog nasrtaja na protivnika. U tom trenutku ka meni se zaleću svi domaći igrači, publika i redari. Potrčim ka metalnim vratima svlačionice – kad ona zaključana. Šta sad da radim ? U tom magnovenju preskočim ogradu višu od jednog metra i gde ću –  nego u kukuruze. Trčao sam kroz te kukuruze nekih 200 metara raširenih ruku a potom sam skupio ruke i da bi zavarao trag i promenio pravac. To je bila moja intuitivna reakcija, kako me ne bi  pronašli i stigli. Dođem do prve seoske kuće. Nedelja popodne. Ljudi gledaju teelvizor a ja uđem u kupatilo i zaključam se nekih 10 minuta. Kao u filmovima –  ovi ulaze i pitaju za sudiju. Čovek naravno ništa nije znao a čim su otišli ja izađem i objasnim domaćinu šta se dogodilo. Pozovem policiju koja me otprati do svlačionice i tamo napravimo zapisnik i registrujemo službeni rezultat. Tu sam jedva sačuvao živu glavu. Još se sećam se naslova iz „Sportskog žurnala“, u stilu:  „Vijali ga i svatovi“. Pominjao se čak i hramonikaš, koji je vijao sudiju, jer je stvarno pored samog terena u vreme utakmice bila svadba. Ne znam da li me je stvarno vitlao i neko sa te svadbe ili je to bila samo „lovačka priča“, seća se sudija Papišta incidenta o kome se i danas priča.

D. Mostarlić