SADA & OVDE

Историја једног бесчашћа

Не кара мајка сина што се коцкао, него што се вадио, каже позната народна мудрост. Е сад, ко се „коцкао“, а ко „вадио“? У овом случају „вадио“ се извесни Марко Благојевић владин чиновник, директор нечега што има везе са поплавама, не знам тачно чега, али то нешто је јако важно и то нешто је требало под Марковом управом да спречи да нас поново поплави. Али није. Није спречено, попалвњено јесте. И сад, вели директор Марко, држава је урадила све што је могла да спречи поплаве, али општине и градови се баш нису истакли у том послу, па су зато и пливали по други –  трећи пут у последњих пет година. Вели директор Марко и не поцрвене ни мало. И сав озбиљан наставља како посао око водотокова који су у надлежности општина (?) уопште није урађен како треба, а посао у његовој надлежности је савршено урађен и зато не плива Београд, нити ће, него поново Крупања и Лучани.

Цинизам политичара није ништа ново, то виђамо сваки дан, по цео дан, али мало је мучно слушати директора Марка како убеђује људе који су поново остали без стоке и усева, путева и водовода, којима су куће опет пуне воде да су за то сами криви, само они и нико више. Ако је и од Марка, много је.

Наречена општина Купања, узгред буди речено, је локална самоуправа која је у 2018. години у буџету имала нешто преко 400 милиона динара. ’Ајд да заокружимо на 500. И шта ти можеш уложити у водопривреду кад поплаћаш све оно што произилази из закона о локалним самоуправама, комунлано опремање, одржавање путева, социјална заштита, примарна здравствена заштита, предшколско образовање, и шта ти ја знам шта све не? Готово ништа. Директор Марко то добро зна, али је безобразан обашак. Ваљда по задатку.

Иначе, када се буџет општине Крупања подели са бројем становника по последњем попису, испада да сваки од њих има 29.000 динара. Кад ту рачуницу спроведете у Београду, цифра је 64.100 динара по сваком Београђанину. И шта сад даље да се прича? Сви треба да се преселимо у Београд, то је ваљада свима јасно. Само ћемо Јована Мемедовића оставити на Тари да чува стражу.

А каква ке координација између општинских и републичких структура најбоље показује фотографија митровачког насипа. Додуше, овде су у питању покрајиснке власти које одржавају један део тог насипа, који је водопривредни објекат, а за други део, који није водопривредни објекат, задужен је Град. И никако не могу да се договоре да га покосе у исто време. Кад имам конзерву, немам отварач, а кад имам отварач, немам конзерву.

Са таквом координацијом, са таквим чиновницима какав је директор Марко и таквом организацијом и безобразлуком, добро смо ми живи. За сада. А мој топао савет је да се селите у Београд. Јер, цела Србија може слободно да пропадне, али Београд неће.