Zakon o javnom informisanju i internet portali

Лако (не)доказива истина

Закон о јавном информисању под медијима подразумева дневне и периодичне новине, сервис новинске агенције, радио-програм и телевизијски програм и електронска издања тих медија, као и самостална елек-тронска издања (уређивачки обликоване интернет странице или интернет портали), а који су регистровани у Регистру медија.
Да ли је Закон о јавном информисању примењив подједнако за све врсте медија? Да ли су електронски ме-дији, а пре свега интернет портали у бoљем положају у односу на традиционалне, штампане медије?
Наиме, у Основном суду у Сремској Митровици тренутно се против новинара једног портала воде три судска поступка поводом тврдњи које је тај новинар изнео у текстовима објављеним на порталу.
Занимљиво је то што у сва три случаја новинар портала тврди да спорни текстови који су предмет тужбе ни-су аутентични, већ да су их тужиоци изменили како би га „деградирали, опљачкали и копромитовали у јавно-сти“.
М новине нису суд да се баве тиме ко је од зараћених страна у праву, то је посао судије који води поступак. Нас је занимало колико је заиста могуће утврдити аутентичност одређеног текста на неком интернет порта-лу. Јер за разлику од електронских медија, код штампаних ствар је веома јасна и чиста. Уколико неко тужи новине, као доказ се доставља текст чија се аутентичност не доводи у питање. Са друге стране, стање у електронским медијима, тачније на интернет порталима веома је хаотично и у недовољно информатички писменој Србији могућности за злоупотребе су много веће. Последњих година се повећао број корисника интернета, нарочито са појефтињењем и омасовљеним коришћењем мобилних смарт уређаја (телефона и таблета), па су се самим тим и неке појаве из свакодневног живота прелиле и на интернет.
Др Владимир Станојевић, судски вештак за област информационе технологије објашњава да текстови или било какви други садржаји у електронском облику осим што постоје или не постоје, имају још једно својство а то је „видљивост“.
– Дакле, ако нешто није видљиво (бар не „голим оком“), не значи да то и не постоји. У случају да се на интер-нету на неком јавном сајту објави неки садржај, могуће је направити његову дигиталну, апсолутно идентич-ну, копију простом операцијом снимања тог садржаја. Утврђивање кредибилности тј. оригиналности тог са-држаја, тј. потврдити или оповргнути његову аутентичност је веома комплексан посао и опис свих парамета-ра и радњи за утврђивање тога је веома дугачак. Укратко, да могуће је применом форензичких техника по-тврдити или оповргнути аутентичност овако прибављених садржаја – каже Станојевић.
Он наводи да искуства из праксе показују да случајеви измене електронских садржаја на интернету су лак-ше или теже, али генерално скоро увек доказиви, јер „свака активност се бележи на више начина тј. места, и практично је немогуће сакрити трагове таквих активности, уколико се исте десе“.
– Поједностављено речено, нема те „рукавице“ која ће помоћи некоме у некој „скривеној радњи“ на интерне-ту да не остави баш ниједан свој „отисак прста“ било на путу ка или од „места злочина“ или на „месту злочи-на“. Свака активност на рачунару или интернету се бележи на више места потпуно аутоматски из разнора-зних разлога, чак и без имплементације неких посебних механизама за то. Ако се ради о приступу локалном рачунару, увек се може утврдити датум, време креирања и измене одређеног податка. А ако се ради о „уда-љеном приступу“ (нпр. преко интернета) увек се може утврдити датум, време активности као и локација, тј. идентитет онога ко је приступао неком интернет ресурсу. Од овога постоје наравно изузетци, али су веома ретки, па се уопштено може претходно речено узети као правило. То наравно не значи да се вештак може олако ослањати на ово правило, већ то значи да по правилу вештак може (а у случају изузетака не може) утврдити претходно наведене чињенице. Суштина је да је у „дигиталном свету“ све црно-бело. Нема про-стора за паушално тумачење конкретних информација – каже др Станојевић.
На констатацију ауторке ових редова да проблем представља и то што добар део судија и адвоката није до-вољно „информатички писмен“, Станојевић каже:
– Што се тиче „информатичке писмености“ судија и адвоката, наравно да су људи онолико „информатички писмени“ колико и сами користе рачунаре и нове технологије и то је у задње време све више случај, тако да ја још нисам видео случај у коме судије или адвокати не разумеју предмет спора или налаз. Савршено је нормално да они не могу да цене исправност неког доказа ако је исти у електронском облику и зато ту оцену препуштају вештацима, као и у областима медицине, саобраћаја итд. Ту нема никакве разлике – наводи др Владимир Станојевић.
Поставља се питање како је могуће да три особе, које се можда и не познају, туже новинара неког портала и да тај исти новинар тврди да у сва три различита поступка они покушавају да „преваре“ суд подметањем ла-жних доказа и на тај начин желе њега да дискредитују? Тужени се у сва три случаја брани на исти начин, а при том су судије у недоумици око доказа које је доставила и једна и друга страна. Како ће бити решени по-менути судски процеси ускоро ће бити познато.
Штампани медији свакако су подложнији критици, контроли и суду. „Трагови“ које остављају штампани меди-ји су видљивији, дуже се памте и дуже остају у сећању. Увек можемо лако да се вратимо неком садржају који има свој штампани облик.
– Све већи број људи је „ангажован“ на интернет технологијама било професионално или приватно, и по-знавање тога и свест код људи спонтано расте, самим тим и схватање да се свако може позвати на одговор-ност, ако је има или неко тако сматра, и пред судом третирати такве појаве у истој равни као да се ради о штампаним медијима. Сада већ имамо увелико „дигитални потпис“, електронске сертификате које привреда и грађани користе за е-сервисе као е-порези, е-управа итд. Електронски садржај је пред законом једнак пи-саном, у смислу докумената, конверзације (еmail и сл), итд. Интернет гласила, форуми, друштвене мреже, све то је електронска комуникација. Као што је некада телефон био новина, па се неки разговор могао сни-мити и третирати као доказ да је неко нешто некоме рекао, а данас је то нешто што се подразумева, тако ће ускоро бити (бар у колективној свести, пошто законски већ јесте) и са садржајима електронских комуникаци-ја – закључује др Станојевић.