KOLUMNA: DRAGORAD DRAGIČEVIĆ

Napokon saglasnost vlasti i opozicije

U Kragujevcu je, pre nešto više od mesec dana, obznanjen stav studentskog političkog pokreta o kosovskom problemu. Stav naslovljen kao Memorandum o Kosovu i Metohiji sročen je u četiri tačke: 1. Kosovo i Metohija su neotuđivi i sastavni deo Republike Srbije, 2. Kosovo i Metohija nisu samo prostor, oni su komponeneta srpskog nacionalnog identiteta, 3. Kao zreo istorijski narod, svesni smo da se pitanje Kosova i Metogije ne može rešavati u izolaciji, već isključivo unutar složenih tokova međunarodne zajednice, 4. Pitanje Kosova i Metohije tiče se svakog građanina zemlje.
Svaka od ovih tački ukratko je razrađena, pa memorandum ne ostaje ni malo dužan u pogledu jasnoće. Ali, njegov prijem u srpskoj javnosti ne može se opisati sažeto, a da ne ostanemo dužni čitaocu.
Naime, u srpskim provladinim medijima ova objava iz Kragujevca jedva da je i zabeležena. Tačnije, najzapaženiji sadržaj o Memorandumu bila je ocena predsednika Srbije Aleksandra Vučića, saopštena novinarima u dalekom Bakuu, prilikom posete Azerbejdžanu. I to ne stranim novinarima u azijskoj državi već srpskim novinarima koji, kako je uobičajeno, prate predsednika da bi ga u dalekoj stranoj zemlji nesuvislo pitali ne primarno o pojedinostima njegove posete, već o nebitnim unutarsrpskim stvarima. Upitan o neznačajnoj studentskoj izjavi sa neznačajne tribine u Kragujevcu nazvanoj Memorandumom o Kosovu i Metohiji, predsednik Srbije je primetio da je ona samo posvađala studente u bokadi: „Jedni bi da privuku patriotski orjentisane birače, ali većina im ne da, i jasno im stavlja do znanja da je Kosovo nezavisno i da ne treba o tome da pričaju.“
Ima nas koji bismo radije pozdravili predsednikovu pohvalu „memorandumu“, ako ni zbog čega drugog bar zbog izraženog patriotizma na strani koja pretežno smatra suverenistički patriotizam nazadnim. Predsednik je, na primer, mogao da kaže: ne razumeju problem Kosova, ali svaka im čast za ispoljeno osećanje prema domovini. Ali, možda i njega treba razumeti: ignorišu ga kao nenadležnog za sve što radi, i zašto bi sada bio nadležan da ih hvali. Uz to, predsednik je u predizbornoj kampanji, kao što su i studenti uostalom, i ne veseli se što protivna strana, ubedljivo najjači opozicioni entitet na političkoj sceni, memorandumom o Kosovu i Metohiji zavlači ruku u rezervoar patriotskih glasova. On im nije osporio pravo na patriotska osećanja, već je samo stavom da „studenti ne razumeju problem Kosova“ uputio da je „realni patriotizam“ na drugoj strani. Drugim rečima, „dečja“ osećanja prema Kosovu i Metohiji zaslužuju naklonost, ali „realnu borbu“ za Kosovo mogu da vode samo majstori patriotizma.
Studentski memorandum o Kosovu i Metohiji dobio je punu pažnju na antivladinim medijima, prozapadnim, ali je upravo iz te pažnje prošao mnogo gore nego na provladinim. Od mnoštva političarskih komentara, autorskih stavova i kolažnih analitičarskih tekstova, ni jedan nije odobrio studentsku objavu iz Kragujevca, kao iskren politički manifest. Ako je u njemu i viđeno nešto „pozitivno“, kao što je viđeno u nedeljniku Vreme, to je što su studenti Memorandumom o Kosovu i Metohiji „ućutkali svakosatno klepetalo Aleksandra Vučića“. (Iako je klepetalo poznato manastirsko sredstvo za pozivanje na molitvu, termin svakako cilja da uvredi predsednika Srbije, i da „principijelno“ i „ritualno“ sledi zabranjenost dijaloga u Srbiji.) Izređale su se mnoge izjave razočarenja što u mladima Srbije prebivaju nacionalni osećaji koje kolektivni zapad ne oprašta Srbima. Prozapadni neoliberalni papagaji ne dopuštaju ni mogućnost taktičke namere studenata da na izborima zahvate iz patriotskog bunara, već sa gadljivošću zapažaju ideološke nečistoće u studentskom pokretu.
„Memorandum pokazuje da ni studenti nisu u stanju da izbegnu zamku nacionalističke politike Srbije, koja počiva na kosovskom mitu“, kaže za Radio Slobodna Evropa jedan od sporednih lidera DOS-a Žarko Korać. Ovom univerzitetskom profesoru u penziji čistota neoliberalizma važnija je od eventualnog zahvatanja glasova iz bunara patriotizma: „Veći deo političke opozicije u Srbiji je u zabludi da mogu da se bore protiv aktuelne vlasti jačim i iskrenijim nacionalizmom. To, nažalost, rade sada i studenti.“ Novosadski politikolog Duško Radosavljević takođe ne želi „usluge“ patriotizma sa tribine u Kragujevcu: „Desnica apsolutno pokušava da preuzme protest, ali ona nije tako velika. Samo je glasnija i dobro organizovana.“ Politikolog Naim Leo Beširi iz Instituta za evropske poslove ne veruje u smislenost memoranduma: „Ne možete pobediti vlast na temu nacionalizma, jer je ona tu daleko ispred vas.“ Razume se, i Evropski parlament, krovna institucija za podršku antivladinim aktivnostima u Srbiji, zabrinut je „zbog prisustva nacionalističkih narativa u pojedinim delovima protestnog pokreta“.
Ko to kvari ideološku sreću studentskog političkog pokreta? Ponajviše, ako ne i jedini eksponirani podržavalac studentske političke pobune među univerzitetskim profesorima, Milo Lompar. Na medijima izvan uticaja vlasti ovaj penzionisani istoričar književnosti neumorno se upinje da se u političkoj borbi studenata izrazi odgovornost za suverenitet, nacionalne vrednosti i kulturni identiet, sve same smrtne grehove za neoliberalne prozapadne projekte u Srbiji. Upravo je Milo Lompar govorio na studentskoj tribini u Kragujevcu, završenoj političkom proklamacijom naslovljenom kao Memorandum o Kosovu i Metohiji. Ovaj nacionalni liberal, zaslužan za „prisustvo nacionalističkih narativa u pojedinim delovima protestnog pokreta“, podjednako je neprihvaćen na obema stranama političke podele u Srbiji, iako i vladina i antivladina strana imaju znatne koristi od njegove nezavisnosti.
Naime, ako vlast iskreno brani suverenizam i nacionalni identitet, ona ne može da ne vidi njegove „usluge“ u patriotskom edukovanju pobunjenih studenata, pod uslovom da joj je iskreno stalo do patriotizma pobunjenih. S druge strane, antivladin pokret ne bi trebalo da ne vidi da je Lompareva misija bogomdani dokaz prisustva patriotske ideje u njemu, ako mu je stalo do takve predstave o opoziciji. Ali, u stvarnosti borbe za vlast političke partije nerado biraju „gambitne varijante“, njihova rukovodstva radije igraju na siguricu: niti će naprednjaci javno priznati da je za dobro Srbije važna patriotska komponenta u sudentskom političkom pokretu, niti će lideri prozapadne opozicije prihvatiti usluge jednog autentičnog desnog librala. Izgleda paradoksalno, ali se, bar oko nečega, događa konsenzus na političkoj sceni Srbije: patriotsku objavu studenata o Kosovu i Metohiji, ne prihvataju vlast, ni opozicija.