PARENTIFIKOVANO DETE ILI SPASILAC PORODICE?

Ko je ovde mama?

Ivana Milanović-Tomašević

Očekivano pravilo u porodičnoj dinamici je da su deca mala, a roditelji odrasli i da bi smer odgovornosti i brige trebalo da bude od odraslih ka deci. Ipak, postoje roditelji koji iz različitih razloga imaju ograničene kapacitete da brinu o deci na zdrav i funkcionalan način, pa može doći do zamene porodičnih uloga, odnosno do parentifikacije. U ovom procesu deca preuzimaju uloge roditelja i odgovornosti prema roditeljima, odgovornosti koje su razvojno neprimerene, a roditelj ulazi u ulogu deteta i primaoca pažnje i brige. Do parentifikacije deteta u porodičnim sistemima dolazi kada su jedan ili oba roditelja nezreli i nedostupni (zbog poremećaja ili psihičkih problema, npr). Ovaj fenomen se neretko sreće i u porodicama u kojima je prisutan alkoholizam ili drugi oblici zavisnosti. Takođe, opažen je i kod jednoroditeljskih porodica, u slučajevima razvoda, bolesti ili smrti jednog člana porodice, kao i u porodicama u kojima ima nasilja.
Postoje dva tipa parentifikacije. Fizička (instrumentalna) parentifikacija podrazumeva situaciju u kojoj dete preuzima na sebe poslove i zadatke koji su zahtevni i teško izvodljivi s obzirom na uzrast i fizičke kapacitete: nabavka, kućni poslovi, briga o kućnim ljubimcima, mlađoj deci ili drugim članovima porodice. Emocionalna parentifikacija uključuje situacije u kojima roditelj opaža dete kao oslonac i osobu od poverenja. Detetu se poverava, sa njim raspravlja o temama koje daleko prevazilaze njegove kapacitete za razumevanje date situacije (npr. odnos sa partnerom, poslovne dileme, finansije, zdravstveni problemi…). Dete smatra da je zaduženo za emocionalno stanje roditelja – da ga uteši i oraspoloži. Čak može osećati krivicu, ako to ne uradi valjano. Posebno je izazovna situacija kada se od deteta očekuje da preuzme ulogu posrednika u bračnim i porodičnim raspravama.
Parentifikacija stavlja pred dete odgovornosti i zadatke kojima nije doraslo ni na koji način – ni fizički ni mentalno ni emocionalno. U njemu se javljaju oprečna osećanja, jer želi da ispuni očekivanja i zadatke koje su pred njega stavljeni, a svesno je svojih ograničenja. Takva deca se mogu činiti zrelijim i snalažljivijim od svojih vršnjaka, „starmali“, ali zapravo često pate od nedostatka samopouzdanja i samopoštovanja, jer procenjuju da „nikad nisu dovoljno dobri“, da nikad nisu „na visini zadatka“. Po pravilu, ova deca se opisuju kao vrlo odgovorna, vredna i poslušna, previše savesna za svoje godine. U odraslom dobu često će reći da se i ne sećaju da su bili deca, ne sećaju se prvih igara i igračaka, svojih vršnjaka, jer su zahtevi i odgovornosti došle suviše rano. Takođe, usvajaju trajni obrazac ponašanja da tuđe potrebe stavljaju ispred svojih, što ih prati i u odraslom dobu. Nije neobično da se, zbog navike da brinu o drugima, opredele za pomagačka zanimanja.
U odraslom dobu parentifikovana deca mogu da osećaju preteranu odgovornost za druge i krivicu, ako ne odgovore na neke od zahteva drugih, potrebu da imaju kontrolu nad svim situacijama (jer nemaju poverenja da neko drugi može da se pobrine za njih), teškoću da se oslone na druge, kao i nepoverenje da je tako nešto moguće, teškoće da se opuste, da budu spontani, da uživaju u dokolici i hobijima, jer postoji snažan zahtev za produktivnošću i efikasnošću, teškoće da se zauzmu za sebe i svoje potrebe, da postave granice (uvek su dostupni), što neretko rezultira ulaskom u problematične odnose (socijalne i partnerske).
Stručnjaci upozoravaju da parentifikacija predstavlja ozbiljan problem koji može imati dugoročne i sveobuhvatne posledice na psihološki razvoj deteta. U takvim okolnostima, deca prerano ulaze u svet odraslih, što značajno narušava njihov prirodan razvoj i stvara emotivno opterećenje koje nije primereno njihovom uzrastu. Istraživanja pokazuju da je važno prepoznati uloge koje dete ima u porodici i planirati intervencije u skladu sa tim. Ključno u ovom procesu je adekvatna stručna podrška. Psiholozi i dečiji terapeuti mogu pomoći kroz individualni rad sa detetom, ali je neophodno uključiti i roditelje u proces promene. Važno je raditi na uspostavljanju zdravih porodičnih granica i vraćanju odgovornosti tamo gde pripadaju – roditeljima.
Ivana Milanović-Tomašević,
dipl. psiholog