SINIŠA KORICA

Dan žena, iz muškog ugla

Posmatram dečake i devojčice, u predškolskom uzrastu, primetim kako su devojčice radosnije, veselije, vedrije. A onda ih život savija, lomi, kida, one trpe, skoro sve postaju likovi Petrije iz kultnog filma „Petrijin venac“. Deo patrijarhalnog sveta u kome život samo dodaje nove zapise patnji posebno ženskog sveta. Kao film predamnom defiluje ženski lik, vidim pretvaranje devojčice u devojku, pomalo uplašenu kao srna, široko otvorenih očiju, zbunjena, posmatra ono što se dešava u njoj i svet oko nje. Srećem maturante srednjih škola na trgu, na fešti povodom završetka srednjeg nivoa obrazovanja, kada se tinejdžerski formirane devojke opuste, igraju, pevaju, vesele, primetim kako na tim devojačkim lepim glavicama repići odskaču, raduju se životu, suncu, vedrini. Lepo im stoji. Primećujem dalje da su srednjoškolke nekako veselije nego muški deo populacije na tim završnim festivalima srednje škole. A onda stižu zapisi života, udaja, porođaj, porodica, brige, kuhinja… Ožiljak do ožiljka. Ovde se posmatranje ne zaustavlja, srećem žene u godinama, istrošene, imam utisak da su one postale mnogo uozbiljenije, nekako starije od muškaraca. Pored bora na njihovim licima videćete stisnute usne, namrgođen lik, skupljene obrve, oštre poglede, pa pomalo i sebičnost kad se „guraju“ u prodavnici, u autobusu, ili pre osam sati već stoje na kapiji novosadskog Štranda kako bi u trku, što pre, zauzeli slobodnu klupu kojih je malo. Nije im zameriti, život ih je šibao. Videće se izraz patnji kroz koji su prolazile, prvo same, a onda pod pritiskom patrijarhalne sredine u kojoj je žena inferiorno biće. Nekada nisu imale ni pravo glasa, niti su bile pismene. Kao takve morale da slušaju, služe. Ostavlja to traga. Žene su prihvatile život kao fenomen u kome stoje jedni pored drugih tuge i sreće, u većoj meri stranputice, u manjoj radovanja. I pored toga žele da žive, da brinu o drugima. To je žena, prvo ćerka, onda supruga, sestra, potom mama, pa baka, sve u jednom liku. Drugo i treće izdanje. Ovome bih još dodao, dan je 13.1.2026. u organizaciji Svetlane, moje ćerke, nas desetoro posećujemo izložbu, stalnu postavku, Vojvođanskog muzeja. Kustoskinja se zadržava na skamijama iz nekadašnjih osnovnih škola (u kojima sam i ja sedeo u školi), zatim pažnju skreće na malu crnu tablu koju su deca nosili u školu umesto „skupih“ svesaka, teka. Kaže: kod devojčica tabla je uvek bila uredna, čista, izbrisana, kod dečaka većinom razbijena, izlomljena. To je energija koja razbja, posebno u pubertetu i mladosti. To su razumeli vojni stratezi pa su baš tu energiju skupljali i vodili u ratove. Tako se muški deo populacije proređivao. Kosmičke sile rade svoje, ženama natovarile veliko breme na plećima, muškarce proređivali. Ne zna se, šta je i kome gore. Svako vreme ima svoje breme. Budimo pažljivi prema slabijem polu, ženskom svetu, ne jedan dan u godini, već svih 365 dana. Setimo se naših mama, baka, njihovih ispucanih, drhtavih ruku, zgrčenih prstiju, u kojima je mesto cveća najčešće bilo pregršt ljubavi za sve u kući. Sećajući se njih, poštujmo danas ženska bića, dok je ovo naše i njihovo vreme. Za mene je Osmi mart samo Dan koji podseća na navedene misli, na još uvek ne dostižnu ravnopravnost ženskog dela sveta. Mnogo je prodičnog nasilja, nažalost često s tragičnim krajem – femicid. Na tragu muškog mučilištva nikao je pokret – feminizam, ali ne u pravcu „osnaživanja“ žena, već s namerom da se uđe u rat s muškarcima. Tu pobednika nema, svi gube. A onda tuga od tragedije, fotografija iz ženske škole u Iranu, Teheranu, i 150 devojčica, jedna uz drugu, uvijene u belo platno, odvedene sa ovog sveta, ubijene. ZAŠTO??? Slika današnjice, suzo moja al’ si (pre)teška.
Dan žena je ne samo sećanje, već je to proces, nadahnuće, u ispravljanju nepravdi prema ženskim likovima. Velike ratove mi zaustaviti ne možemo, ali možemo pobediti sebe kada žene budemo tretirali isto, onako, što bi religiozni rekli, kako nas je Bog stvorio, različite, a ravnoprane.

Siniša Korica