MALO IZOŠTRENO

Napadi iz neznanja ili baš iz znanja

„Ko ste vi, gospodo uzurpatori Srpske pravoslavne crkve, da iz nje bilo kog vernika izbacujete? Ko vam je to pravo dao? Od koga moć svoju crpete, vi što ste se pod mitru i kamilavku sakrili? Što bradama do pupaka svoje lažno lice krijete. Vi što ste se od Boga odvojili, odrekli ga se i odlučili da služite ovozemaljskom gospodaru. Vi bezbožnici što ste iz pomrčine proistekli. Vi što ateizam u srcu nosite i što Hrista u usta ne uzimate. Vi, što ovaj beslovesni narod obmanjujete crkvenim obredima bez sadržaja i bez smisla. Vi kojima su niske strasti ljudske, bludničenja svakojaka milija od molitve. Vi koji ste umislili da je na vama da primate i isključujete iz ove naše crkve narodne. Vama se obraćam. I gledam vas pravo u oči. Te vaše varljive i neiskrene oči.“
Da nije bilo potpisa ispod ovih rečenica, ispod ovog malog i najkrotkijeg inserta iz otrovanog pljuvačkog teksta „Ni srpska, ni pravoslavna, ni crkva“ u dnevniku Danas, da je ispod „kolumne“ stajalo „ime autora poznato redakciji“, neizbežno bismo pomislili da ga je napisao nekulturni razljućeni šovinista iz nehrišćanske vere. Avaj, napisao ga je i potpisao praunuk Stojana Protića, prvog predsednika Ministarskog saveta Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i prvaka Narodne radikalne stranke. Napisao ga je i potpisao Milan St. Protić, doktor istorijskih nauka, ugledni član najmanje pet stranaka, predsednik skupštine Beograda, srpski ambasador u trima državama.
Čuđenje čudu neviđenom da jedan srpski istoričar može ovako da gleda na Srpsku pravoslavnu crkvu donekle može da se objasni podatkom iz Protićeve biografije: doktorirao je modernu evropsku istoriju na univerzitetu u Santa Barbari, pa je moguće da su mu sporedne srpska istorija i istorija srpske crkve. Nema mesta ni čuđenju što je na ovaj retorički nivo pao praunuk jednog Stojana Protića, jer je zapaženo da se često vrline predaka „odmaraju“ u njihovim potomcima. Pa i ono što je zaista začudno – da se toliko mrzi srpska crkva i da se srpski narod naziva „beslovesnim“ – i to može da se objasni biologijom, to jest da se vrline predaka „odmaraju“ u njihovim potomcima.
Ovaj gnev prema srpskoj crkvi provalio je nakon odluke Crkvenog suda Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke da iz crkve isključi teologa Blagoja Pantelića i sveštenika i pisca Vukašina Milićevića. A, evo koji su stavovi kvalifikovali Pantelića i Milićevića za isključenje. Pantelić je, na primer, u svojim istupima „verskog analitičara“, koje je crkveni sud ocenjivao, podelio patrijarhu i celom crkvenom vrhu kvalifikacije kao što su „patrijarh kartela“, „psihotične splačine“, „tupave budale“, „nesposobni botovi“, „udbaška žgadija“, „psihotični lažovčići“, „najbedniji botovi“, „moralne nakaze“, „intelektualne olupine“, „moralni patuljci“, „botovske lešine“, „nakazni beskičmenjaci“, „moroni“, „miševi“, „teški mediokritet“, „smrad botovski“, „pekinezer sa viškom ženskih hormona“, „nakaza“, „verni pas“, „duhovna nakaza“, „bot u mantiji“, „intelektualni patuljak“, „maloumni“… Vrlo predano je pozivao sveštenstvo i vernike da prekopiraju protestne akcije za rušenje Vučićeve vlasti i primene isti postupak u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, kako bi i crkva, istovremeno kada i država, dobila prelaznu upravu i izabrala novog patrijarha.
Za propovednika i pastira Milićevića sud arhiepiskopije je našao da je sam sebe suštinski isključio iz SPC mnogo pre ove presude. Iako je 2007, uoči rukopoloženja u čin đakona i sveštenika, potpisao zakletvu „da će verovati tvrdo i nesumnjivo u sve dogme koje ispoveda Sveta Crkva“, Milićević se svojim umovanjem postepeno odvajao od crkve, da bi 2024. izjavio u jednoj TV emisiji da je njegova „intelektualna pozicija agnostička“: „Ako je Isus Bog i ako to što je Isus govorio ima veze sa Bogom onda je skroz okej da postoji Bog. Ako Isus nije Bog onda bi bilo bolje da ne postoji Bog, a ako postoji onda treba da se borio protiv njega. Sklon sam da verujem da postoji nešto što uvezuje realnost, nekakav Logos.“
Iako je arhiepiskopijski sud samo formalizovao isključenje, koje je ovaj sveštenik već sproveo kroz svoju intelektualnu transformaciju, Milićević je ipak izabrao da se bori za svoje pripadanje SPC. Izjavio je da će se žaliti višoj crkvenoj sudskoj instanci, kako bi bio odbijen i kako bi stekao uslov da se žali vaseljenskoj patrijaršiji, koja je već u velikom evroatlantskom poslu protiv izvornog pravoslavlja kao oslonca suverenizma naroda i država. „Obećavam da ću se i ubuduće truditi da opravdam poverenje koje su mi ovom svojom odlukom ukazali.“ Time je ovaj strasni borac za srpsku katarzu kroz priznanje „genocida“ u Srebrenici priznao da su mu ciljevi politički, nikako sveštenički.
Dvojica obrazovanih izopštenika iz SPC svakako znaju za njenu ulogu u srpskoj istoriji. Svakako znaju da je svetosavlje izvelo jedan od najvećih podviga u evropskoj istoriji hrišćanstva: da je tokom četiri i po veka ropstva srpskog naroda održalo njegovu svest o državi i presudno doprinelo da se ona ponovo uspostavi. To je svakako poznato i, verovatno nekrštenom, srpskom piscu Marku Vidojkoviću koji srpsku veru uporno naziva „žvalosavljem“ i „sisosavljem“. To je svakako poznato i doktoru „moderne istorije Evrope“, koji, razjaren isključenjem Blagoja Pantelića i Vukašina Milićevića, i silno razočaran što on, potomak Stojana Protića, nije u prvom planu, uzvikuje u Danasu: „Što i mene iz Srpske pravoslavne crkve ne odstranite? Što mi dveri ne zatvorite i pristup oltaru zabranite? Evo, čikam vas. Izazivam vas i provociram. Isterajte me.“
Ako im je poznata uloga srpske crkve i svetosavlja u ponovnom uspostavljanju srpske države i njenom opstajanju, uz sve nedostatke njenog sveštenstva i slaboverje naroda, nameću se pitanja zašto se ne uzdrže od napada na nju, zašto dodaju unutarsrpskom raskolu i zašto je tako napadaju u prelomnom vremenu i po državu, i po narod? Neko bi mogao da pomisli da to čine, božeprosti, upravo zato što znaju.
Dragorad Dragičević