STEVO LAPČEVIĆ, DOBITNIK ZLATNE ZNAČKE KULTURNO PROSVETNE ZAJEDNICE SRBIJE

Ljubav, upornost i lična inicijativa moraju dati rezultate

Naš sagovornik je društveno angažovan godinama i veliki projekti su iza njega. Od najznačajnijih izdvaja istraživanja vezana za međuratnu Mitrovicu i objavljivanje šest monografija i još dve priređene knjige, podizanje spomenika Kralju Petru, postavljanje spomen ploče Jovanu Udickom, žrtvama ustaškog zločina u selu Ležimiru na tamošnjoj crkvi, kao i postavljanje vojničkog krsta braniocima grada u Aprilskom ratu

Kulturno prosvetna zajednica Srbije na svojoj svečanosti 16. decembra u Domu vojske u Beogradu dodelila je Mitrovčaninu Stevu Lapčeviću Zlatnu značku za dugogodišnji doprinos razvijanju kulturnih delatnosti. Predlog za dobijanje nagrade stigao je od Nebojše Kuzmanovića, direktora Arhiva Vojvodine.
– Sa ovom ustanovom kulture dugo sarađujem, njoj istražujem različite stvari vezane za prošlost Sremske Mitrovice, a ujedno to je i ustanova, koja je do sada objavila najveći deo onoga što sam nakon tih istraživanja napisao i objavio. Nebojša je smatrao da bi bilo dobro da se kandidujem, ne samo zbog istraživačkog rada, već i zbog drugih aktivnosti, koje sam sa kolegama koje su mi u tome pomagale, sprovodio tokom proteklih godina. Iako radim u Muzeju Srema, nagradu sam dobio za onaj deo posla, koji uslovno rečeno, izlazi iz okvira onih obaveza, koje mi kao zaposlenom u ovoj ustanovi, svakako, sleduju. Sve što sam radio do sada unutar muzeja, samo je na neki način pratilo ovaj glavni tok. Smatram da ljudi priznanja treba da dobijaju isključivo za ona pregnuća, koja se od njih ne traže, za koja nisu plaćeni, koja su izraz lične ljubavi i zalaganja, izjavio je Lapčević nakon uručenja nagrade i dodao da je Zlatna značka potvrda da, „uprkos opštoj apatiji i stavu da ne vredi raditi ništa više od onoga što se mora, za šta nisi plaćen, ima smisla činiti upravo suprotno od toga“.
Naš sagovornik je društveno angažovan godinama i veliki projekti su iza njega. Od najznačajnijih izdvaja istraživanja vezana za međuratnu Mitrovicu i objavljivanje šest monografija i još dve priređene knjige, podizanje spomenika Kralju Petru, postavljanje spomen ploče Jovanu Udickom, žrtvama ustaškog zločina u selu Ležimiru na tamošnjoj crkvi, kao i postavljanje vojničkog krsta braniocima grada u Aprilskom ratu.
– Sve to je podjednako važno iz dva razloga. Prvi je taj što sam pišući o ljudima kao što je Jovan Udicki, Lazar Rašović i drugi, grad upoznao sa biografijama koje prevazilaze naše lokalne okvire, a drugi je taj što sam, baveći se njima, oplemenio sam sebe i dodatno se utvrdio u stavu da je u životu najvažnija stvar lično htenje i lični napor. Iz te činjenice sledi još jedna važna stvar. Kroz sve ove spomeničke akcije priliku da daju svoj doprinos davao sam i drugim Mitrovčanima. Neki su prilagali novac, neki rad, a neki, kao koleginica akademska vajarka Ružica Španović, i praktično su osmišljavali razrešenja zajedničkih idejnih rešenja. U svemu što sam radio i što radim, cilj nije sam sebi svrha. Smisao je da se u sve poslove uključi što veći broj ljudi, ne da bi se posao brže završio, već da bismo svi skupa pokazali da nam je stalo, da smo spremni da za grad u kojem živimo, za njegovo kulturno nasleđe, uradimo više od onoga što nam sedenje za računarima omogućava, smatra Stevo Lapčević.
O svojim ličnim motivima, ali i o tome na koji način motivisati sugrađane da se pokrenu i doprinesu nešto svom gradu, naš sagovornik kaže:
– Vodim se idejom i željom da sutra moja deca, ako već ne budu kulturni poslenici, na poslovima koje sami odaberu, čine isto što i ja sada. Da rade pošteno, da rade i „više“ nego što bi to „trebalo“ i da znaju da dug, koji sam ja preuzeo, stoji i na njima. Ja sam svestan da ljudi ne mogu baš sve, ali mogu dosta toga. Znam da će ono do čega mi je stalo biti urađeno, ili da budem precizniji, da ću učiniti sve što mogu, i ne mogu, da se ideja ostvari. Konačno, istražujući prošlost našeg grada, shvatio sam da privatna inicijativa u smislu ličnog zalaganja najviše vredi. Na toj inicijativi gradili su se jaki karakteri, ugledne ličnosti, koje su obeležile život ovog grada, na ličnoj duhovnoj snazi i volji nastajala su brojna društva kao što su sokolsko, pevačka društva, Crveni krst, razna humanitarna društva i druga. Sve što je vredelo u istoriji ovoga grada, čemu se i danas divimo i za čijim tragom idemo, nastalo je uz lični napor i lično odricanje. Iza toga stoji ljubav. Ona je ta koja je vodila, koja je upravljala i za koju je vredelo proći i kroz najveća iskušenja.
Od Lapčevića saznajemo da je završio istraživanje o mitrovačkom Crvenom krstu i očekuje da se iduće godine objavi Spomenica Društva Crvenog krsta u Sremskoj Mitrovici. Iz štampe bi trebala izaći i zanimljiva građa o radu mitrovačkog Srpskog Sokola u godini ujedinjenja sa hrvatskom organizacijom 1919-1920.
– Za narednu godinu u planu je da konačno stavim tačku na doktorske studije na Fakultetu političkih nauka. Rad je završen, predat, čeka se zakazivanje odbrane. Uz to sam upisao i master studije istorije, pa bi do kraja godine trebalo da završim i istraživanje vezano za porodicu Maletić i rad Zemljoradničke stranke u međuratnoj Mitrovici. Deo tog istraživanja trebalo bi da se prelije i u završni rad na Filozofskom. Uz to, sa koleginicom Jovanom Trivunović, kustosom Muzeja Srema, planiram realizaciju izložbe povodom dva veka bolnice, dok sa koleginicom Ružicom Španović planiram izradu i nadam se postavljanje spomen ploče Branislavu Adamoviću, jednom od najznačajnijih članova Srpskog crkvenog pevačkog društva, još jedne iz plejade velikih ličnosti, za koje najveći broj Mitrovčana nikada nije čuo. Ima mnogo posla, ali nisam siguran da se u međuvremenu neće pojaviti još nešto. Kod mene se to nikad ne zna. Ono što je sigurno, to je da ja nikada ne dopuštam idejama da ostanu u zapećku. Pre ili kasnije im se vratim i pre ili kasnije, sve ih sprovedem u delo, zaključuje Stevo Lapčević.
Zlatnu značku dodeljuje Kulturno prosvetna zajednica Srbije i Ministarstvo spoljnih poslova, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture, a pored Lapčevića dobitnici su i Radoslav Šumarski iz Martinaca i Radmilo Budečević iz Ravnja.
Biljana Vukadinović